Научници су коначно успели решити тајну промене у сјаја једне од највећих познатих звезда.
Укратко би се могло рећи да је велики пад у сјају забележен крајем 2019. и почетком 2020, што је подстакло велико интересовање у научној заједници и јавности, изазвано избацивањем големих количина материјала који су у атмосфери звезде засенили њену површину. Прецизније, површина звезде се на месту на којем је избачен материјал мало охладила, због чега се избачени гас брже хладио и кондензовао. Kондензацијом се претворио у непрозирну прашину која се, пак, испречила на путу светлости између Бетелгеза и Земље. Резултат је био опадање сјаја које се могло видети голим оком
Нагађања о експлозији
Недуго после пада сјаја Бетелгеза, први пут забележеног, појавила су се нагађања да би он могао указати његову скору смрт у спектакуларној експлозији супернове. У нашој галаксији супернова је последњи пут забележена у 17. веку, тако да савремени астрономи нису у потпуности сигурни какве би промене на звезди могли очекивати уочи таквог догађаја. Ново истраживање показало је да Бетелгезово велико затамњење, ипак, није било рани знак да звезда иде према својој драматичној судбини.
Бетелгез је стара црвена звезда, која је нарасла до невероватне величине захваљујући сложеним еволуционим променама у нуклеарним процесима који се збивају у њеној унутрашњости. Толико је велика да би, када би се налазила на месту Сунца, заузела цео унутрашњи део Сунчевог система све до орбите између Марса и Јупитера – њен пречник је, чак, 700 пута већи од Сунчевог! Овај суперџинт једна је од највећих и најсјајнијих звезда на ноћном небу видљивих голим оком. На таласним дужинама инфрацрвеног дела спектра блиског видљивом светлу најсјајнија је звезда на ноћном небу. Налази се у сазвежђу Орион на удаљености од само 725 светлосних година од нас.
Очекује се да ће експлодирати у наредних 100.000 година, но нико не зна када тачно. Kада се то догоди, њен сјај би на нашем небу требало надмаши сјај Месеца. Спада у пулсирајуће полурегуларне променљиве звезде јер је изложена сложеним вишеструким циклусима повећавања и смањења светлости због промена у величини и температури. Пулсирајуће звезде су врста променљивих звезда које се надимају и скупљају, што узрокује промене у њиховом сјају.
Промене у стварном времену
Опадање сјаја навело је крајем 2019. Мигуела Монтаргeса и његов тим да Врло велики телескоп (VLT) Европске јужне проматрачнице (ЕSO) усмере према овој звезди. Снимци из децембра 2019. у поређењу с ранијим из јануара исте године показали су да је површина Бетелгеза знатно тамнија, посебно у јужним подручјима. Но астрономи нису били сигурни зашто је то тако. Тим је наставио посматрати звезду током њеног великог затамњивања, снимивши још две фотографије у јануару 2020. и марту 2020. До априла 2020. звезда се вратила на нормалан сјај.
„Kоначно смо видели звезду чији се изглед мењао у стварном времену на лествици која се мерила у седмицама”, рекао је Монтаргeс из Observatoire de Paris у Француској. Наравно, када се каже у стварном времену, треба имати на уму да се промена на Бетелгезу догодила у 13. столећу, јер је светлости за путовање до нас требало 725 година. Новообјављени снимци јасно показују како се светлина површине Бетелгеза мењала с временом (слике доле).
Стварање звездане прашине
У новој студији, објављеној у часопису Nature, тим је открио да је тајанствено пригушивање узроковано прашњавим велом који је засенио звезду, а био је резултат пада температуре на звезданој површини. Површина Бетелгеза се редовно мења како се дивовски мехури гаса крећу, скупљају и бубре унутар звезде. Тим закључује да је неко време пре великог затамњења звезда избацила огроман мехур гаса који се почео удаљавати од ње. Kад се недуго након тога део површине охладио, смањење температуре било је довољно да се гас кондензује у чврсту прашину.
„Непосредно смо се осведочили у стварање такозване звездане прашине”, објашњава Монтаргес, чија студија пружа доказе да се стварање прашине може догодити врло брзо и близу површине звезде. „Прашина избачена из хладних еволуираних звезда, попут избацивања којем смо управо сведочили, могла би даље постати градивни материјал за стварање планета налик Земљи и живота на њима”, додала је Емили Kанон из KU Leuven, која је такође била укључена у студију. Наравно, будући да би Бетелгез требало да експлодира у следећих стотинак хиљада година, од тога неће бити ништа.
Шта је то супернова?
Супернова је катаклизмична експлозија звезде у којој се ослобађа толика енергија да њен сјај надјачава сјај остатка галаксије. Назив долази од латинске речи „нов”, јер се античким астрономима који нису имали телескоп чинило да су то нове звезде, будући да их пре експлозија нису могли видети на небу. Прву је забележио грчки астроном Хипарх (190-120 г. п. н. е.). Супернове се од нова разликују по томе што прве експлодирају у целости, а друге тек делимично. Нове, такође, могу експлодирати више пута јер избацују тек делић своје масе.
У експлозијама нова енергија се ослобађа као електромагнетско зрачење, а много већи део ослобађа се у облику кинетичке енергије разних честица, као што су неутрина. Супернова се догађа када масивна звезда потроши своје нуклеарно гориво. Њен унутрашњи притисак ослаби, што доводи до колапса и потом експлозије.
Облак прашине заклања светлост на путу до Земље
Шта би се догодило с нама када би Бетелгез експлодирао?
Последице експлозије Бетелгеза не би требало да буду опасне за живот на Земљи јер се та звезда налази изван зоне смрти, која се протеже на око 50 светлосних година око супернове. Наиме, количине опасног зрачења које ће настати у експлозији на путу до Земље толико ће ослабити да ће оно представљати само занимљив спектакл на небу. Проређивње се збива зато што густоћа емитованог зрачења и честица опада са удаљеношћу на другу потенцију како расте обим кугле О = 4р2π (графика доле).
(Извор Индекс)
