Та ликовност антропоморфизма одржала се и у хришћанству, али је у најлепшем цвату остала забележена у историји код старих Хелена, који су своју свету гору, свој Олимп, населили силесијом богова не само са човечјим обликом, већ и са његовим обичајима, жељама и страстима, врлинама и пороцима.
Ана Павлопвић
Основна истина света, праистина живота, никад се није дала лако ухватити. Попут јогунасте удаваче, презревши „најбоље прилике”, мотрила је не би ли (често и међу сиротињом, у мраку) препознала оне који су имали мисионарски циљ – оснивање вере. Кријући своје лице под велом штедела је остале смртнике силне светлости своје небеске лепоте, којој се не би умели одупрети.
Ипак, ученици оснивача вера разумели су да се човек има сматрати у свакој вишој појави нечему налик на себе самога. Тако су све вере (са врло незнатним изузетком) добиле онај облик по коме су верници највишу истину себи замишљали са човечјим ликом.
Тај откритак беше толико тренутан да нијe било могуће народу скинути маглу с очију, но ипак довољан да сами ухвате бар основну црту првог закона свег живота и бивства, како би је укратко објаснили својим сународницима. Нека од ових објашњења су нам остала, више од два миленијума доцније, те их се опомињемо
Та ликовност антропоморфизма одржала се и у хришћанству, али је у најлепшем цвату остала забележена у историји код старих Хелена, који су своју свету гору, свој Олимп, населили силесијом богова не само са човечјим обликом, већ и са његовим обичајима, жељама и страстима, врлинама и пороцима.
Олимп
Па се баш у истих Хелена нађоше људи који увидеше да се тако не може познати истина. Могло се досегнути до (можда врло угодне, миле) замене, али тек саме пуке замене суште истине. Ти се људи, стога, усудише да посегну ка оном велу који је покривао лице највише тајне, не само да би га сами сагледали, већ и да би га обелоданили целом свету. Тај откритак беше толико тренутан да није било могуће народу скинути маглу с очију, но ипак довољан да сами ухвате бар основну црту првог закона свег живота и бивства, како би је укратко објаснили својим сународницима.
Нека од ових објашњења су нам остала, више од два миленијума доцније, те их се опомињемо. Емпедокле тако почиње спев о природи: „Двојако ћу рећи: Овамо се једно ујединило из многих, а онамо се множина разрасла из једнога; јер двојако је смртнима рођење и двојака смртност. Све се час милошћу саставља у једно, час опет све се раставља мржњом и раздором.”
О Анаксагори имамо спомен у Аристотелу, који вели у својој књизи о плођењу животиња: „Јер Анаксагора и неки природослови сматрају да има баш у самом семену великих противности. Из мужјака долази семе, док женка чува место; мужјак постаје од семена са десне стране, а женка са леве.”
Међутим најодлучније и најјасније исто начело света које признају ова двојица проповеда (само од опскураната проглашен опскурним) Хераклит, који је у неколико наврата изнео да је противно (контрастно) корисно, те да из разноликог постаје најлепши склад, а да све произилази из борбе (срдње, свађе – зависно од превода).
Чини се да је њихово учење наступило прерано, неразумљиво тадашњем плебсу. Чак су их због такве лапидарности и концизности оговарали и нападали непосредни потомци; ипак, пирониста и скептик Тимон из Флијунта, премда поштено изгрдивши Хераклита да је букач и простотар, а Емпедокла оптуживши „да је јавним беседама млитавио духове” – признао је да су они први увидели истину те да је у том погледу њихова реч закон за све остале.
Што се мање разумело кратких, питијских наговештаја старих мудраца, то су се филозофи новијега доба жешће одрицали тих тобоже зарђалих, плеснивих пророка; но Артур Шопенхауер је – јамачно нехотице – првенствено у начину, методу, па и суштини свога разлагања о свету и човеку – запуцао правцем Хелена који су своје богове одевали у човечју или животињску кожу: субјективисањем објекта спровео је умну (премда неспретну, климаву) тезу о свету као вољи и привиду (Die Welt als Wille und Vorstellung).
„Свет је моја представа”, почиње ово дело Шопенхауер, поткрепљујући став тиме што човек не види свет објективно, већ као конструкцију људског перцептивног апарата и интелигенције. Воља је, заправо, нагон за животом и борба за опстанак. Патња је готово стална, јер она потиче из незадовољења прохтева незајажљиве воље.
Оно што представља трачак наде је истовремено и потврда проповеди старогрчких му колега: између осталих бића из природе, човек заузима повлашћену позицију. У људском уму, наиме, слепој вољи је путем самосазнања омогућено да се отргне потчињености својим нагонима.
И то се, закључује Шопенхауер у „Свету као вољи и привиду”, постиже на два начина: када се човек солидарише са другим бићима показујући саосећање са њима, и умртљавањем свих нагона кроз аскезу, чиме се остварује идеал светости. Речју, боголиког човека.
(Извор РТС)
LJudi su da bi objasnili prirodne pojave ciju sustinu i nacine delovanja nisu otkrili pribegli zakonima svoje zajednice i primenili ih u objasnjenju ovih pojava. Kako je staresina zajednice odredjivao organizaciju zivota i kako je mogao da kazni i pomiluje clanove zajednice, tako postojii staresina tih prirodnih pojava, koji odredjuje delovanje njihovo, i moze ako ga umple da ucini da te prirodne pojave deluju na dobrobit ljudi. Kad god bi se nasli u bezizlaznoj situaciji, kada su bili nemocni i uplaseni, nesvesno bi se setili detinjstva kada su im u takvim situacijama roditelji razresavali problemei donosili spokoj i radost, pa su stvorili staraoce velike snage i moci, koji su mogli ako ih umole da razrese bezizlazne situacije i podare im spokoj i zadovoljstvo. Spajanjem staresine prirodnih pojava i mocnog staraoca u jedno bice stvorena su bozanstva, koja su posto su iznikla iz iz ljudske zajednice ljudolika, mada im snazne i vazne zivotinje za obitavanje ljudi, mogu pozajmiti lik. U pocetku su bozanstva imala i ljdske osobine, odnosno bila su dobra i zla, lukava i osvetoljubiva, ljubomorna ili plemenita i naivna. Kasnije bozanstvo postaje svetinja u kojoj su sublimirane sve ljudske vrline, a sublimacija ljudskih mana darivana je djavolima.
Covekovo poimanje prostora i vremena je slika sveta a ne sam svet. Odgonetenje zakonitosti u toj pojmovnoj predstavi i proglasavanje njihovo za zakone realnog svetaje je naucna obmana. Ova pojmovna predstava moze u vecoj ili manjoj meri da se podudara sa samim svetom. Sa razvojem naucnih saznanja ona se u sve vecoj meri podudara sa realnim svetom. Ali nikada nece moci da se podudari sa svetom, posto se on jednaci sa neznanjem u beskonacnosti, a pojmovna predstava o njemu se jednaci sa znanjem u konacnosti. Evolucija coveka se ogleda u povecanju konacnog zananja na racun beskoknacnog neznanja. Tako kada naucnici budu otkrili da se nano cestice krecu u nano vremenu shvatice da jedna cestica moze biti na dva razlicita mesta u jedinici vremena samo u pojmovnoj predstavi sveta ali ne i u samom svetu. Naucna saznanja u onoj meri u kojoj se pojmovna predstava sveta podudra sa svetom pomazu coveku da se bolje snadje u okruzenju u kome zivi i da u vecoj meri ostvari svoje potrebe i interese, i to kako kvantitativno tako i kvalitativno.