Kада је наш путник допешачио до сињег мора и он је зинуо у неверици – било је ово највеће блато које је могао замислити. Сто пута веће од оног нашег! Ма шта сто? „Тамо у даљини са небом се спаја!” Боже мој колико је ту воде? А када се она повлачи? Ваљда кад и наше блато – ко ће га знати. Још кад су му рекли да је вода слана… „Их, слана? Вода?”
Миодраг Иванишевић
Очувала се у мом старом крају, још и дан-данас, вековна традиција усменог преношења битних и небитних података – ко је кога издао у оном рату, ко је коме запалио сено, чији је прадеда пре неких сто година украо пршут из комшијине избе, ко је оној малој дете с нога скунаторио, која се млада сада виђа с поштаром, али се баш нико више не може сетити како се звао онај Величанац који је први угледао море.
Плавила је Требишњица Попово
поље, сваке године у приближно
исто време, и стварала велико језеро,
које Поповци називају блатом.
Пре тога је пешачио сам самцијат око четири километра преко поља и још тринаест прашњавим макадамским путем. Kада је сишао до Сланог угледао је оно што никада нико од наших није могао ни у сну сањати. Шта је све радио и колико је дуго тамо остао није нешто много ни битно, али покушаћу да препричам како је својој бројној породици и пријатељима, када се вратио, пренео утиске, односно виђење њему потпуно непознатог света удаље¬ног од села неких двадесетак километара. Прича није смешна, али није ни много далеко од тога. Да ми ипак кренемо редом.
Плавила је Требишњица Попово поље, сваке године у приближно исто време, и стварала велико језеро, које Поповци називају блатом. Са обале на обалу превозили су се људи, али и стока, великим црним накатранисаним баркама које су личиле на обичне дрвене сандуке. Није било угодно пловити у њима по хладној прљавој води. Био сам тада мали дечак, али још се сећам тих црних облачних дана, црне непрегледне воде и великог црног чамца, којим нас је стари возар пребацио до пристана на другој обали. Тој вожњи се није назирао крај, а човек с веслима је ћутао као заливен јер га је мој отац добрано наљутио неком само њему духовитом досетком.
Црни човјек, јес, јес
Сада је слика мало јаснија? Kада је наш путник допешачио до сињег мора и он је зинуо у неверици – било је ово највеће блато које је могао замислити. Сто пута веће од оног нашег! Ма шта сто? „Тамо у даљини са небом се спаја!” Боже мој колико је ту воде? А када се она повлачи? Ваљда кад и наше блато – ко ће га знати.
Још кад су му рекли да је вода слана… „Их, слана? Вода?”
Није им одмах поверовао јер је чуо да у туђем свету има свакојаких превараната, а да неки од њих посебно воле да намагарче наивног сељака. Обилазио је место тражећи било какав посао, и тако му је прошао први дан – можда ће бити нешто када доплови следећи брод из Италије, с маслинама и усољеном рибом? Чекао га је лежећи испод полуосушене палме и трудио се да не заспи. Kада га нико није гледао сишао је до мора, умочио кажипрст и лизнуо га. „Слано је! Ово није могуће! Море је заиста слано!” Нису га слагали.
Дочекао је најављени брод и одмах био примљен на истовар робе. Млад и снажан момак, који се не боји посла. Одлично! Од јутра до мрака? Може! И тако сваки божији дан док му на крају није дозлогрдило. Ишли су и пре њега Поповци у бели свет, али нико им, пре њега, није могао по повратку испричати где је био и шта је све видео – он је био први који се није вратио у металној капси.
Мајка му је сијала од среће, а стара кућа је била тесна да те вечери прими све оне који су желели да из прве руке чују шта то има тамо доле. Село га је дочекало „ко владику” и јуноша се очас уобразио.
ЧОВЕК УГАРАК ИЗ СЛАНОГ
Причао је и причао, уживајући у тренуцима пажње коју су му сада сви поклањали, јер ко зна када ће му се опет пружити слична прилика. Сад или никад! Ишао је редом: како га је било страх када му се јавио кум* горе на Лозници, па онда она голема шарка у купини, и како је прво видео плаво море па се тек онда спустио у Слано, како је град поплочан каменом, и све им је некако чисто, како је то море слано, и како по њему плове огромне барке зване трабакули, с некаквим морнарима којима долазе женетине и траже им паре за…
„Ма, само нека си се ти нама жив вратио, рођо! И не иди више тамо, кумим те Богом!”, ту га је рођак загрлио, пољубио и дохватио нову боцу лозе да наспе свима још по једну. Прича је текла као подмазана, а када се после седме или осме чаше ракије светски путник сетио да је у Сланом видео човека црног као угарак нико му није поверовао, јер га нико више није схватао озбиљно. „Црни човјек, јес, јес. Шта но још рече – слана вода већа од нашег блата зими. Свашта! Уф, куме, баш те ухватило. Дај да ти наспем још једну!
ЧОВЕК УГАРАК ИЗ СЛАНОГ
Сеоски мангупи су му наизменице постављали којекаква глупа питања, успут намигујући присутнима, а он се јадничак трудио да им свима што паметније одговори. Заклињао се у мртвог оца и у живу мајку, и у све наше најсветије, да говори само истину и да ништа не измишља. „Не помако се никад више с мјеста!”
Чађави казани наопачке
Ракија је, по обичају, одлично одрадила свој део посла и било је време да се гости полако почну разилазити. „Још по једну па идемо!”, обратио му се кум преплићући језиком, и навалио да га љуби у паметну главу. Попили су ту лозу, и још једну, а тада је опет кренула прича о црним морнарима који имају пробушене уши и носе минђуше као неке жене. Kада је, љуљајући се, на себи показао где их све стављају настала је и цика и вика. И женско и мушко, и младо и старо, ама сви су се држали за стомак, а сузе су ишле саме од себе. Немоћно је ширио руке и вртео главом показујући да не разуме шта је смешно у његовој причи, а то је изазивало још гласнији смех.
До детаља је описан и први силазак
до те Нове воде, па тако знамо да су
сви они, попут нашег Величанца,
умочили прст у воду и лизнули га.
„Чекај, чекај куме, а како им не потону те велике гвоздене барке? Тешко је то! И велиш, баш дими из њих? Фурња? Добро се не погуше од толика дима? А ђе и вежу живота ти?”
Замислио се, вероватно вагајући у себи на какву ће реакцију наићи његов следећи одговор, и некако им преко воље одговорио: „Вјере ми, за накве мрчаве качуле, а све окренуте наопако!” Боље би било да им није ништа одговорио јер су сви присутни у том тренутку схватили да он није само пијан, већ је луд да луђи не може бити. Јадна му мајка, црна кукавица.
Ипак, за такве и сличне изокренуте, чађаве казане, односно за котлиће, бродови се и данас везују јер је то постао светски стандард. Одговорио им је својим речима и описао лучке везове онако како је најбоље знао и умео, а то што није наишао на разумевање средине у којој је живео не би требало никога више да чуди. Никад нико није био пророк у своме селу!
Познато нам је име првог белог човека који је, далеке 1513. године, с врха Панамске превлаке посматрао истовремено Атлантски и Тихи океан, као и име првог човека који се попео на Монт Еверест, па чак и име његовог носача. Све ми то знамо јер је остао веродостојан писани траг. Kада је проблематични авантуриста Васко Нуњез де Балбоа „открио” Тихи океан, сви присутни су се, као сведоци, потписали на документу којег је на лицу места саставио и оверио овлашћени писар, с тим да су се, ради јачег утиска, при самом врху нашли потписи младића из виђенијих племићких породица. До детаља је описан и први силазак до те Нове воде, па тако знамо да су сви они, попут нашег Величанца, умочили прст у воду и лизнули га – да би проверили да ли је и она слана.
Рокијев презимењак је после много перипетија стигао на листу бесмртника, и данас сви знају за њега и његов подвиг, али име мог земљака, које никада нико није записао, временом се негде наповратно изгубило. Народна изрека: „Будала памти, а паметан записује!”, очито није настала без ваљаног разлога.
У селима око Поповог поља кум је уобичајени назив за вука, чије се име не изговара да се не би навукла несрећа на домаћинство или на село!
Ја сам за славу закло једну овцу, а кум ми је закло три!
Kоји кум?
Па, знаш који – онај, онај кумашин!
