То је очито нешто што се не може егзактно доказати, нити се може сматрати историјски утемељеном истином. У њега се једноставно може веровати или не веровати.
Kолико је ускрснуће важно за хришћанство, није потребно посебно наглашавати. То редовно чине поглавари хришћанских цркава, а још у раним данима хришћанства исто је врло децидирано учинио Павле у својој Првој посланици Kоринћанима (15:13-18): „Јер ако нема ускрснућа од мртвих, онда ни Христ није ускрснуо. А ако Христ није ускрснуо, наше је проповедање, као и ваша вера, узалудно. Ако мртви заиста не васкрсавају, онда смо ми апостоли лажни Божји сведоци зато што смо посведочили да је он ускрснуо Христа, кога није вакриссо. Јер ако мртви неће ускрснути, онда ни Христ није ускрснуо. А ако Христ није ускрснуо, онда је ваша вера узалудна јер сте још увек под осудом својих греха. Ако је тако, сви умрли који су веровали у Христа изгинуће!” поручио је Павле својим следбеницима и свим хришћанима за сва времена.
Kакви су докази?
Другим речима, ако нема ускрснућа, нема ни хришћанства. Ова чињеница намеће питања историјског утемељења васкрснућа. Историчност и извори идеје о ускрснућу предмет су истраживања и расправа теолога већ дуги низ година и столећа.
Kако би могли изгледати аргументи у прилог ускрснућа или у прилог његове повесне аутентичности? Најбољи доказ имали бисмо када бисмо имали Исуса међу нама у телу у којем је васкрснуо, као што је то према „Новом завету” имао неверни Тома комр је било тешко поверовати, иако је био у право вријеме на правом месту. Но тога немамо јер је према „Новом завету” Исус у том телу узашао на небо и неће га бити до поновног доласка. Будући да јединог правог доказа немамо, остају нам само сведочанства оних који тврде да су имали прилике непосредно сведочити о Исусовој смрти, његовом погребу и коначно његовом ускрснућу, односно устајању у истом телу.
Хришћански теолози углавном сматрају да историчност Исусовог ускрснућа потврђују три врсте сведочанстава:
Записи који говоре о самом ускрснућу;
Записи који говоре о празном гробу;
Записи који потврђују да су Исусови
следбеници у више наврата доживели
сусрет с њим након што је устао од мртвих.
Записи о ускрснућу
Неки теолози и аутори истичу да постоји више од 5.000 новозаветних рукописа на грчком, много више од било којих других записа из тог времена. То би требало представљати својеврсну потврду да су новозаветни списи, укључујући приче о ускрснућу, пренесени без озбиљнијих измена. Но чињеница је да је већина њих настала прилично касно, многи чак и након 10. века. Из другог столећа сачувало се тек десетак копија новозаветних записа на папирусима, а добар део је прилично фрагментаран.
Уз то, јеванђеља се знатно разликују у описима ускрснућа. Примерице, три јеванђеља различито представљају последње Исусове речи. Разликују се и информације о броју жена које су дошле до гроба. Од једне по Јовану до више по Луки. Према Матеју, анђео је узроковао потрес који је закотрљао камен на улазу у гроб, док остала јеванђеља то и не спомињу. Јеванђеља се не слажу ни у броју особа које су код гроба виделе жене, ни у томе је ли гроб био отворен или затворен. Не слажу се ни у броју дана које је ускрсли Исус провео са ученицима пре узашашћа, ни у томе јесу ли га ученици препознали или не. Варирају и информације о томе јесу ли жене рекле Исусовим ученицима шта су доживеле или не. Према неким јеванђељима, Марија Магдалена је плакала пред празним гробом, а према другима, жене су биле преплављене срећом. Према Јовану, ученици су могли додирнути Исуса, према осталима нису. Разлика је велик број и нису занемарљиве.
(Рубенс)
Јеванђелисти нису сведочили
Чак и ако се те разлике занемаре, не може се игнорисати чињеница да су најстарији историјски документи које имамо копије записа аутора јеванђеља, а историчари се углавном слажу да нико од јеванђелиста највероватније није био непосредни ученик Исуса, што значи да није лично сведочио о ускрснућу. Процењује се да је најстарије еванђеље – оно по Марку – настало између 68. и 70. године након Христовог рођења.
Дакле, према досадашњим сазнањима, најранији запис који говори о ускрснућу Исуса је већ поменута „Прва посланица Kоринћанима”, коју је Павле написао око 52. године, двадесетак година након Исусове смрти. Но она само потврђује да је веровање у ускрснуће Исуса било раширено међу раним хришћанима, али не представља повесни доказ да се оно уистину догодило. Наиме, сам Павле никада није срео Исуса, па ни он није могао сведочити о ускрснућу. Притом је занимљиво подсетити да је идеја о ускрснућу у време Христа била прилично раширена и да су ону о ускрснућу у телу неговали фарисеји.
Аргументи у прилог васкрснућу Исуса, представљени у новозаетним списима, могу се интерпретирати на различите начине. Могу се сматрати историјским сведочанствима о стварним догађајима, могу се интерпретирати као веродостојни записи стварних визија и духовних искустава Исусових следбеника, а могу се сматрати и умишљајима раних хришћана.
Празан гроб
Неки теолози истичу да је спомињање празног гроба у новозаветним списима важан доказ да је Исус ускрснуо. Но, како смо већ навели, овај аргумент, баш као и описи ускрснућа, захтева да се приче новозаветних списа прихвате као објективне, повесне истине. Неки теолози и коментатори „Новог завета”, попут Рудолфа Пеша, настоје ојачати историјску веродостојност сведочанстава о празном гробу тако што износе посредне доказе који би требало потврдити да је та прича у јеванђељу по Марку настала недуго након Исусове смрти. Њихов аргумент у прилог томе је чињеница да се велики свештеник онде не спомиње по имену, него само као кајфа, што би требало значити да је још увек био жив. Да је текст био писан за време његовог наследника, било би логично да се спомиње његово име.
Неки теолози у помоћ такође дозивају неке ране јеврејске записе који исто спомињу празан Исусов гроб. Наиме, постоји јеврејски спис Sefer Toledot Yeshu који се може сматрати алтернативном биографијом Исуса из јеврејске перспективе, а који наводи да је Исусов гроб у недељу након распећа био празан. Заправо, постоје бројне верзије тог списа, међутим ниједна се не сматра канонском у рабинској литератури. Сматра се да се неко време преносио усменом предајом, а најстарија записана верзија потиче из 11. столећа. У средњем веку био је прилично раширен у Европи и на Блиском истоку. У њему пише да је Исусов гроб у недељу, након распећа Исуса, био празан, међутим не зато што је Исус ускрснуо, него зато што је његово тело било уклоњено из гроба да га његови следбеници не би украли и касније тврдили да је васкрснуо.
(Бертен)
Сама чињеница да јеврејски списи спомињу празан гроб за неке је теологе уверљива потврда да је он уистину био празан, односно да је Исус ускрснуо. Према тој интерпретацији, било би логично очекивати да би Јевреји, који нису прихватали Исуса као месију, били радо пригрлили доказе који би потврдили да није васкрснуо.
Амерички историчар, др Пол Л. Мајер, то назива „потврдним доказом из непријатељског извора”. „У начелу, ако извор потврди чињеницу која му не иде у прилог, чињеница је веродостојна”, тумачи Мајер. Наравно, сасвим је плаузибилна и интерпретација према којој су Јевреји прихватили већ усвојен хришћански наратив о празном гробу, да би га потом прилагодили својим уверењима.
Постоје и друге интерпретације информације о празном гробу. Примерице, према некима Исус уопште није умро на крсту. У једну такву верзију верују муслимани. Према другима, он никада није ни покопан јер Римљани нису имали обичај скидати тела осуђеника с крста. Према трећима, жене које су вифеле празан гроб забуном су гледале у погрешан. Итд.
Сусрети са ускрслим Исусом
У прилог тези о ускрснућу теолози такође наводе чињеницу да у новозаветним списима постоје записи о више сусрета Исусових следбеника с њиме након што је умро на крсту. Примерице, Павле у својој посланици Kоринћанима наводи имена људи којима се ускрсли Исус појавио. Међу њима спомињу се Петар и Исусов брат Јосиф, али и група од петстотинак људи који су га видели заједно истоврмено. Будући да се ова велика група не наводи нигде другде, бројни теолози сматрају да је Павле цитирао нека ранокршћанска предања или да се позивао на пентекостни догађај изливања Духа Светога.
Но треба имати на уму да визије ускрслог Исуса могу бити истинита искуства, а да његово ускрснуће ипак не мора бити историјска истина. Наиме, познато је да људи често имају искуство да су им се блиске преминуле особе недуго након смрти објавиле у сновима или чак на јави. Једно истраживање, спроведено на готово 20.000 људи, показало је да је око 13% испитаника имало искуство виђења мртвих. Постоји низ тумачења за ову појаву – од тога да психичка и емоционална исцрпљеност узроковане смрћу вољене особе могу подстакнути привиђења, до тога да су она потакнута снажним веровањем у преживљавање неког аспекта људског постојања.
(Тисо)
Није историјска истина
Kод процене уверљивости тврдње за коју не постоје непобитни материјални докази, већ само верски записи, као што је случај код ускрснућа, треба имати на уму важан филозофски принцип Окамове бритве, који каже да је вероватнија она теорија која захтева мање претпоставки. А која теорија захтева мање претпоставки – она о изванредном, натприродном догађају физичког ускрснућа човека чија је смрт неконзистентно описана у само једном извору – „Новом завету”. Или она скептична, која каже да изванредне тврдње захтевају изванредне доказе којих у овом случају нема, док постоје друге, мање захтевне, природне интерпретације истог догађаја?
Наравно, хришћански апологети могли би прилично оправдано рећи да скептике, које сматрају пристранима због одбијања натприродног, никаква количина доказа никада неће вјерити у веродостојност ускрснућа. Но иста оптужба могла би се једнако оправдано окренути против хришћанских верника јер ће врло ретки међу њима прихватити доказе сличне уверљивости других верских традиција за нешто што није у складу с хришћанским учењима. Другим речима, Исусово ускрснуће очито је нешто што се не може егзактно доказати, нити се може сматрати историјски утемељеном истином. У њега се једноставно може веровати или не веровати.
(Извор Индекс)
