ДЕСИО МИ СЕ ФУЛЕРЕН

Пре неколико деценија упознао сам нашег највећег занесењака, и међу научницима и међу не-научницима. Али за дивно чудо: несвакидашње замисли му се обистињују.

Станко Стојиљковић

Како се баш мени, првом међу овдашњим новинарима, десио фулерен? Уз мало напора, сетио сам се, наравно.

Држао сам у рукама његову књигу, у време социјалистичко необичног наслова – „Ћи инжењеринг”. Произашлу из претходно одбрањеног заједничког доктората Машинског и Медицинског факултета, чији је ментор био истакнути академик и лекар с Војномедицинске академије који је први код нас увео акупунктуру.

Необично, зар не?

И то сам новинским читаоцима описао почетком осамдесетих, а да појма нисам имао шта загонетна реч „ћи” значи. Животна енергија, тако је изговарају Кинези, а западњаци узвраћају: Vis vitalis. Тек касније ћу сватити да је тројство „ћи“ је симетрија, хармонија и савршенство.

Клупко највеће загонетке постојања, Vis vitalis, почиње да се одмотава, фулерен се појављује, и одмах се раскрилио насред великог платна несвакидашње надареног српског сликара Драгана Мојовића. Могли бисмо се с разлогом запитати да ли му је то било прво уметничко приказање у свету.

Изгледало је као да је стигао из нигдине, и то би се могло сматрати прилично тачним описом. Тек пре десетак година амерички научници су га помоћу свемирског телескопа уснимили у једној звезданој небули. Дакле, постоји од искона, само људи за то нису дуго знали. Игром случаја, знатно раније су га спазили у лабораторији.

Домишљати истраживачи су му наденули име у знак сећања на чувеног архитекту Бакминстера Фулера, који је своја здања наткрилио напола пресеченим куполом која је неодољиво подсећала на половину фулерена.

Издељена на петоугаонике и шестоугаонике, представљала је најпоузданији кров.

У Центру за молекуларне машине Машинског факултета у Београду посматрали су га пре свих испод скенирајућег тунелског микроскопа (STM), с незамисливим увеличањем, и својим очима се уверили да је састављен од 60 атома угљеника. Отуда му име – С_{60 ,} под којим се наводи у научним чланцима.

Напослетку се неко досетио, ваљда после утакмице, да му пришије назив – „бакибол”, зато што неодољиво личи на фудбалску „буба-мару”.

Зашто сам се оволико распричао?

Нека то буде својеврсни увод, наравно без стручних појединости, који најављује највећи истраживачки искорак у Србији икада: четврту научно-технолошку револуцију. Да, а у самој сржи тог ненадмашног умног подухвата крије се голим оком невидљив најскладнији и најчвршћи молекул у васколиком бескрају.

У том јединственом преврату (у научном жаргону – револуцији) здружили су се наш јунак с почетка приче, проф. др Ђуро Коруга, и најуспешнији пословни човек нашег рода икад, Филип Цептер, предводећи повећу дружину научника и стручњака разних усмерења, размештену у неколико земаља. Однедавно су јој се из будућности придружили млади, одабрани београдски високошколци са мастер и докторских студија.

Стога вас позивам, поштовани читаоци, да на потоњим страницама „Галаксија” доживите ову необичну трагалачку пустоловину људског духа из које ће нам – као из „1001 ноћи” – следећих година и деценија стизати најузбудљивије скаске.

Први плодови вишегодишњег проучавања и испитивања већ се, под невидљивом диригентском палицом господина Филипа Цептера, веома успешно продају у целом свету.

И како време пролази, све више и брже ће се светско тржиште ширити, јер су производи на бази тајанственог С₆₀ основа обнове поремећеног тока „ћи” енергије (Vis vitalis) у нашем организму.