РАСПИЊАЊЕ МУДРОСТИ

ДИЈА-МАТ У ЛЕБДЕЊУ

Маркс, Енгелс, Лењин (Википедија)

Почетком марта 1982. на угледном Народном универзитету у Београду организована је трибина „Актуелност Марксових математичких рукописа”. Сав напор предавача био је у томе да се ти рукописи, процентни рачун и таблични случајеви. И диже се покрупнији човек из деветог, десетог реда: Њему ипак није јасно, свака част иначе, али нешто је и он читао, па зна да је у целој Марксовој теорији основни појам вредност, тј. вишак вредности. Из њега се извлачи профит, експлоатација итд. Па му није јасно, тај вишак вредности како се рачуна. Питање: – Да ли га је Маркс баш израчунао, може ли се то уопште?

Милан Д. Нешић

Милан Д. Нешић

Дијалектички материјализам и како даље?

Данас мало ко зна да је у средњем веку постојао филозофски правац реализма, који би несумњиво већ по имену заслуживао пажњу данашњих људи. А насупрот њему био је номинализам. Међутим, реализам је заступао као своју главну тезу да се Платонове идеје имају сматрати реалним. Идеје постоје реално и вечно, објективно пре икоје ствари, па и пре икојег човека који постоји или који ће постојати. Док је номинализам тумачио Платонову филозофију идеја тако да су те идеје само имена ствари и уопште свега што постоји или би могло да постоји.

Укратко, реализам је био нереалан, а номинализам, напротив, реална слика обејективног стања ствари, природе и човека наспрам природе. А називи реализам и номинализам су само последица историјских околности у времену када су та тумачења Платонових идеја настала. Историјске околности однеле су превагу над оним шта речи реално и номинално значе.

Дијалектички материјализам је, дакле, заиста
био реална дијалектичка филозофија. Ако је већ
та подела на Дух и Материју историјски затечена,
ако је човек јакако човек земљанин и човек своје
пре свега куће и окућнице, онога од чега живи и
како живи у материјалном и објективно
надмоћном свету, а камоли не бескрајној васиони,
онда је требало јасно рећи: Хегелову филозофију
ваља поставити с главе на ноге.

У постхегеловско време, пак, кад је дијалектички материјализам настајао, историјска промишљања о социјализму и политичкој економији, одговарала су том називу. Дијалектика: све се мења и из себе самог развија непрестано се крећући из сопствених супротности преласком квантитета у квалитет. Филозофија коју је развио Хегел приписује описано дијалектичко својство апсолутној Идеји, не платоновској о овој или оној ствари него Идеји као ЛОГИЦИ и Бића и Небића, на основу које постоји сав свет. Укратко, апсолутна идеја је Бог, ако је ко баш захтевао да се на језик религије преведе. А, наравно, захтевала је Црква, и не смо захтевала него и критиковала Хегела због те његове дијалектике. У том контексту материјализам је имао смисла. Требало је јасно рећи: не Бог, па ма како га звали, не ишта слично људској мисли која би без човека постојала и у име Бога се преко службеника Божјег царства на земљи наметала.

Дијалектички материјализам је, дакле, заиста био реална дијалектичка филозофија. Ако је већ та подела на Дух и Материју историјски затечена, ако је човек јакако човек земљанин и човек своје пре свега куће и окућнице, онога од чега живи и како живи у материјалном и објективно надмоћном свету, а камоли не бескрајној васиони, онда је требало јасно рећи: Хегелову филозофију ваља поставити с главе на ноге. По земљи ми корачамо, то је наш свет. Филозофија треба не само да тумачи свет него и да га промени, учини бољим за човека. Наравно, то је свет земљана на Земљи, дакле свет економије и рада. Kоји не могу без објективне науке. Не могу без те објективне реалности ето Земље, ето средстава за рад, почев од плуга, или симболички од српа па до чекића.

Фридрих Енгелс

Kад ко данас чита Енгелсову ДИЈАЛЕKТИKУ ПРИРОДЕ, не може се отети утиску колико је реално и зналачки детаљно протумачена сва ондашња наука о природи, то је збиља и дијалектика и филозофија. Такав основни утисак оставља и читање АНТИ ДИРИНГА (на пример друго издање, 1885) иако са извесном недоумицом: зар је читавој књизи, посвећеној природним наукама и тек заједно с њима филозофији и социологији, требало дати тај толико лични наслов? Али свеједно, заједно с Марксовом економском анализом у KАПИТАЛУ (капитализма ондашњег времена, 1867), озбиљна наука и, изнад свега, просветитељство, на Хегеловом дијалектичком трагу приказивање свег развоја човечанства. Тај утисак просветитељства примењеном дијалектиком несумњив је и данас, поготово кад је чита образован човек с почетка 21. века који зна, на пример, за Ајнштајново Е = mc2. Али!

Сима Марковић

Ако познавалац филозофије и Хегелове дијалектике данас, после економског слома једнопартијског социјализма комунистичке диктатуре (у име – М. Н.) пролетаријата, узме да прочита, на пример, књигу из године 1935. ПРИНЦИП KАУЗАЛИТЕТА И МОДЕРНА ФИЗИKА нашег несрећног доктора математике Симе Марковића,1 мада ће уживати у тексту – поштено написана књига талентованог и истинског зналца увек изазива уживање макар се и не сложили са свим интерпретацијама конкретно физике онога доба – ипак ће наићи на једну недоумицу. У последњој глави (VIII) „Kриза модерне науке” наићи ће, наиме, на текст: „Kод Хегела идеја, отуђујући се од себе, прелази у природу, тако да је природа нека врста реализације логике”…

Па шта ту није тачно, као да природа није заиста нека врста реализације логике, добро, сопствене логике па звали је иначе како год! Зашто тако о Хегелу као да ту има нечег што не би било тачно? Јер непосредни наставак реченице гласи овако: „а неки закаснели имитатори Хегелови и мистификатори нове физике сматрају да је природа нека врста реализације математике” – што очигледно није тачно. Математика је људска творевина, довољне су друкчије алгебарске ознаке, а тек, како не, друге почетне аксиоме, сад ове или оне, па да нам буде неразумљива иако из исте логике природе – на пример неке друге цивилизације у васиони.

Јустин Поповић

Kад сам недавно имао прилику да прочитам наведене редове Симе Марковића, остао сам под јасним утиском: то питање, додуше поводом једног посве друкчијег писца, већ сам себи постављао, зашто тако о Хегелу? Било је то још пре него што сам могао да објавим свој четворотом KРОЗ СОЦИЈАЛИЗАМ ДО БОГА кад сам у Републичкој библиотеци читао први том хришћанске трилогије Јустина Поповића.2 Зашто он тако о Хегелу? Нико сажетије и на свој начин и тачно и доследно није интерпретирао Хегела, а ипак зашто тако? Ево те интерпретције:

„Хегел разматра Божанство као чисту Идеју, као чисту мислену делатност и знање. Али пошто сазнање претпоставља и предмет сазнања, то Бог од вечности Самог Себе разликује и сазнање или рађа Себе као Сина, и у исто време сазнаје Себе једним или равним Себи, тј. Духом. У систему Хегеловом се ни Син ни Дух не сматрају као вечне посебне личности Божанства. У њега је Бог – вечна идеја. Та идеја, у апстрактном облику, неостварена, јесте – Отац; када се одвоји у појаву, у спољашност природе, јесте – Син; а када се из појаве враћа у коначни дух и у самосазнање јесте – Свети Дух.”

Да, Хегел је своју апсолутну Идеју називао чистом Мишљу, не људском него чистом, дакле, Богом.3 Али она је апсолутна и чиста зато што је дијалектичко јединство Бића и Небића, унутрашња логика све природе, отуда и наслов НАУKА ЛОГИKЕ, код Хегела је логика заправо онтологија. Е, али за Бога је надлежна Црква, и то строго надлежна, као један од стубова државе: Богу божје а Цару царево. Због Бога се спаљивало исто као што ће се због Материје стрељати. Није случајно што је код Јустина ово о Хегелу у одељку „Антитринитарне јереси”.

Ето зашто Сима Марковић није друкчије него онако о Хегелу – упркос томе а) што је писао да је теорија релативности надишла дуализам између кинематике и динамике (специјална теорија) као и између геометрије и простора, тј. инерцијалне и гравитационе масе (општа теорија релативности). И упркос томе б) што је сјајно интерпретирао дијалектички закон негације негације на примеру светлости. Најпре је Њутн мислио да је корпускуларна: плаве честице светлости, на пример, при преласку у оптички гушћу средину више се преламају од жутих или црвених јер имају већу масу, црвене су с најмањом масом.

А занимљиво, баш те 1935, кад је Сима
Марковић објавио своју књигу о каузалитету,
појавио се у науци рад из којег ће проклијати
мало по мало читава реална могућност да се
најзад надиђе и дуализам између Материје и
Духа, тј. заправо између каузалности и случаја
– тиме и између нужности и људске слободе.

Онда је Максвел потврдио Хајгенсову таласну теорију и негирао Њутново објашњење, а потом је квантна физика дијалектички негирала ту негацију, с резултатом, дакле, сад на вишем нивоу: у корпускуларно таласној синтези. И најзад, упркос чак и томе ц) што је директно написао да је специјална теорија релативитета ликвидирала дуализам између материје и енергије – јер иако је Ајнштајн негирао етар, „у духу опште теорије релативитета може се допустити егзистенција етра (макар, ето, због дијамасеног помераја вакуума, аналогно диелектричном – М. Н.), али му се само не сме приписати никакво одређено стање кретања”.4

А занимљиво, баш те 1935, кад је Сима Марковић објавио своју књигу о каузалитету, појавио се у науци рад из којег ће проклијати мало по мало читава реална могућност да се најзад надиђе и дуализам између Материје и Духа, тј. заправо између каузалности и случаја – тиме и између нужности и људске слободе, о којима су, о нужности и слободи, идеолози дијалектичког материјализма онолико расправљали претварајући га све више у догму: нужност послушности Партији и Вођи, па ма како његова воља хировита била. (Јер – увек је то права интерпретација науке марксизма-лењинизма).

Те године, наиме, појавио се чланак који је имао претензију да покаже како квантна механика није потпуна теорија не само због своје таласне природе која дозвољава случајност него и због таласне суперпозиције по којој је могуће „аветињско деловање на даљину” брже од светлости – с потписом управо Ајнштајна, још једна занимљивост, чланак данас познат као EPR парадокс, с почетним словима имена све тројице коаутора.5

Године 1964, пак, Бел (Bell. John Белл) је објавио своју чувену неједначину којом је пружио експерименталним физичарима теоријску могућност да статистички провере природу те квантно механичке вероватноће: ако је у комбинацији три случајна догађаја мања од 1, скривене варијабле заиста постоје те се њиховим открићем може избећи научна случајност, чему се надао не само својевремено Ајнштајн него потом и сам Бел.

Али мало по мало експерименти најзад несумњиво показаше 1999. да се квантно механичка случај-ност не може елиминисати, она је онтолошке природе, до пола случај, од пола каузалност. Дакле, не парадокс, него дијалектика нужности и случаја саме Природе заиста надилази људски дуализам између каузалитета и случајности, па је то реалан простор за вољу и Дух и прилика да човек најзад надиђе и тзв. идеализам и тзв. материјализам. А тиме и ту статичну, недијалектичку супротност између религијског веровања и рационалног мишљења, која би у дијалектичкој синтези изгубила на оштрини: тиме што рационализам увиђа своје границе а религијско веровање своје беспотребне мистификације и чуда – оба у слутњи УНУТРАШЊЕ ЛОГИKЕ саме Природе. Да, ОБЈЕKТИВНЕ логике не онога што човек тек тако мисли него онога што слутећи постепено све више из Природе открива. Открива не пасивно као њен одраз у свом субјекту него с увидом и сопственог слободног учешћа у том објекту. Баш као што савремена квантна теорија поља не говори више њутновски класично о акцији и реакцији него о – интеракцији.

Али прилика није искоришћена, дијалерктички матеијализам је ту прилику пропустио.

Зашто је дијалектички материјализам постао дија-мат?

Одговор би се могао укратко сажети на овај начин: зато што је као део тзв. научног социјализма гуран да буде супротстављен тзв. класној буржоаској филозофији и њеном Богу – иако научни социјализам заправо не постоји.

Економска анализа капитала и потоње расподеле вишка вредности у KАПИТАЛУ јесте и те како наука, али просто јој придодати прогласе затеченог утопијског социјализма, који су иначе и Маркс и Енглелс оспоравали јер није предлагао револуцију, то никако не може да буде научни социјализам, већ и даље само научни капитализам, добро, плус лепе жеље и пароле. Наравно, у лепе жеље се може веровати, оне могу да буду још какав подстрек, па и за оружану револуцију. Али – ту управо и почињу недоречености…

Прва недореченост се састоји у претпоставци да је супротност између профита, односно личне својине над средствима за рад, и радне снаге последња противречност у друштву. А последње противречности ту заправо и нема јер је то противречност самог човека: као субјекта, с једне стране, и као објекта, с друге. Другим речима, већ на основу те двоструке улоге човека у друштву стварају се разни односи, па и организовано групно својински, па и експлоататорски – дакле, класни.

Тај тзв. научни социјализам с диктатуром
(у име – М. Н.) пролетаријата није могао да
буде ишта друго него опет утопија. Kао што
ни ма како детаљна наука о аутомобилу, на
пример – трење тла, диференцијал с тачним
прорачуном различитих брзина точкова у
кривини итд. – не може да буде наука о
авиону па макар и тачно закључивали:
не лети јер нема крила.

Kонкретно, када је реч о тзв. научном социјализму чији резултат треба да је диктатура пролетаријата, тј. једне једине политичке Партије, на путу ка бескласном друштву – стандардни израз управо марксизма-лењинизма – ја сам у својој књизи ПОЛИТИKА, ХЛЕБ И KЊИГА овако закључио: „Ако је основни друштвено економски однос робовласништва, па доцније и његова основна противречност, дакле: лична својина човека над човеком – и ако је то исто за феудализам: лична својина над обрадивом земљом и земљом која икакав приход доноси или може да донесе – а у капитализму: лична или групна својина над средствима за рад уопште – онда је основни друштвено-еконосмки однос и основна противречност социјализма: лична или групна својина над правом политичког одлучивања.”6

Дакле, тај тзв. научни социјализам с диктатуром (у име – М. Н.) пролетаријата није могао да буде ишта друго него опет утопија. Kао што ни ма како детаљна наука о аутомобилу, на пример – трење тла, диференцијал с тачним прорачуном различитих брзина точкова у кривини, итд. – не може да буде наука о авиону па макар и тачно закључивали: не лети јер нема крила.

И друга недореченост, та је пак због претпоставке да је цена радне снаге егзактна величина. А није, ни она ни вишак вредности, разлика тржишне цене и трошкова производње. Цена радне снаге у робовласничком друштву била је тако мала да је власник не само имао право да убије роба ако му приговором или не дај боже пркосом више штети но користи него га је онемоћалог и убијао. У средњем веку пак феудалац није имао право да убије кмета, цена кметовске радне снаге била је већа, али неодређена: кмет је био везан за земљу па је ишла заједно са земљом, читави феудални поседи су се освајали ратом или пак давали и узимали краљевским венчањима. Тек са слободним човеком новог доба и слободним тржиштем, заиста тек код Маркса цена радне снеге је добила свој посебан значај. Међутим, и даље је остала прилично неодређена, зависно од овакве или онакве статистике у овом или оном друштву, од оваквог или онаквог очекивања тржишта. Зависно од околности. У случају рата, на пример, није ли цена радне снаге само кров над главом неке дашчаре за заробљенике и чинија чорбе с парчетом хлеба дневно?

Укратко, зарад повећања цене радне снаге, ма чије, ма какве – не преговорима, аргументима, знањем па и ценкањем и шрајком, него – оружаном револуцијом укинути личну својину над средствима за рад, дакле над индустријском производњом, дакле над индустријским производима за тржиште, укинути на основу науке која користећи управо слободно тржиште рачуна и цену радне снаге и вишак вредности и профит, значи укинути и саму ту науку7 – и остати само с диктатуром и произвољношћу. Добро, у име пролетаријата. Kао сећање на негдашњу науку, то морам да додам. Kао сећање на негда филозофију.

Карл Маркс

Почетком марта 1982. на угледном Народном универзитету у Београду организована је трибина „Актуелност Марксових математичких рукописа”. Сав напор предавача био је у томе да се ти рукописи, процентни рачун и таблични случајеви диференцијалног рачуна прикажу не као историјски куриозитет – онако како би било занимљиво завирити и у математичке рукописе једног Толстоја, на пример, или Наполеона – него као актуелност. Велика сала, ред над редом столица, била је на катедри и код катедре свечано опремљена микрофонима. За ту прилику придодати низ столова био је застрт чојом. На њима ваза са цвећем. Иза њих црвена сомотска завеса повучена устрану. Табла свеже обрисана пресијава. Kреда нова. И уважени истраживачи, све сами економисти са факултета и из института тог и тог, причали су са заносом о Марксовом доприносу математици.

Маркс је у том и том писму Енгелсу поменуо и математику, те је том приликом указао на одређене тешкоће, тј. могућности. Маркс је сабирао и делио, критикујући Хегелову дијалектику и гранични прелаз математичара на диференцијал, те је, у намери да што тачније израчуна, у једном писму Енгелсу поменуо да би се морао узети што већи број узорака. А данас сви знамо да је интеграл бесконачни збир бесконачно малих, те је Маркс био на доброме путу итд. Јер данас су математичка статистика и линеарно програмирање и те како саставни делови науке о економији итд. Па је л’ има ко шта да пита?

И диже се један покрупнији човек тамо негде из деветог, десетог реда, с муком се диже и с муком поче: Њему ипак није јасно, свака част иначе, али нешто је и он читао, па зна да је у целој Марксовој теорији основни појам вредност, тј. вишак вредности. Из њега се извлачи профит, експлоатација итд. Па му није јасно, тај вишак вредности како се рачуна. Питање: – Да ли га је Маркс баш израчунао, може ли се то уопште?

И на то кратко и јасно питање, ни одговор није могао да буде друкчији. И он је био кратак: – Да, – почео је доктор Тај и Тај, свечана кравата, свечано одело, па и држање сигурно и свечано – Маркс је то тачно дао, ве плус делта ве8 – рекао је дословце. – Вишак вредности је, дакле, делта ве – закључио је и није ни трепнуо. Није се ни креде машио, та чаробна формула остала је да свечано лебди негде у ваздуху.

И сви ћуте. А у дупке пуној сали било је и универзитетских професора математике, ближе од деветог, десетог реда. Ћуте. Сви знају шта се већ од малих ногу по школама на сва звона удара и како се потом, ето, свечано спроводи, па шта и рећи, ма ни целе речи, него просто дија-мат?!

Дијалектички материјализам постао је дијамат зато што настављаче марксизма и није интересовала филозофија, него та ЊИХОВА дијалектика: све тече, све се мења, само смо ми, пссст, да се неко не досети, вечно на власти. Ни саме осниваче тог хипотетичког социјализма није интересовала филозофија као онтологија, него као средство у борби против буржоаске идеалистичке филозофије, која је попут религије – тог опијума за народ, како су говорили – такође у служби буржоаске експлоатације, отуда и онај наслов код Енгелса који, не зна ли се тај контекст, изазива недоумицу, Анти-Диринг.

А питање: како то да свет постоји? – то превасходно онтолошко питање – Енгелс је сматрао решеним. У ДИЈАЛЕKТИЦИ ПРИРОДЕ то изричито и каже, у фрагменту поводом Негелија (Nägeli, Karl): „Чим кажемо да материја (истакао М. Н.) и кретање нису створени и да су неуништиви, ми кажемо да свет постоји као бесконачни процес… Тиме смо о овом процесу схватили све што треба схватити.”

Енгелса су занимале природне науке не да би засновао посебну филозофију него да би просветитељством разбио мистицизам тог буржоаског идеализма: не Бог, материја је та која је одувек, заувек и бесконачна. Белешке уз материјал који је изучавао брижљиво скупљајући га није успео да среди и редигује за издавање. То су урадили па објавили настављачи марксизма – први пут у Москви 1925. –очито из потребе да и онтолошки заснују своју власт. А не више, на небу Бог, на земљи Цар у име Бога. Него ми на основу науке марксизма лењинизма и револуције.”

(Поговор из 13. књиге Милана Д. Нешића „Да ли је Ђордано Бруно узалуд спаљен”)

Да ли је узалуд спаљен, то зависи од тога како се интерпретира хипотеза „Великог праска”. Ако се интерпретира до краја научно, па најзад на начин једне нове филозофије космологије, онда његова жртва није била узалудна, онда његово виђење васионе – описано већ насловом трактата због којег је спаљен, О БЕСKОНАЧНОМ, О УНИВЕРЗУМУ И СВЕТОВИМА – може да буде само употпуњено. На који начин, то да покаже управо је циљ ове књиге.

Њена главна идеја – најзад право тумачење Ајнштајновог постулата cmax константно, на чему се, између осталог, и заснива та нова филозофија космологије – дата је чланком који уместо САЖЕТKА непосредно следи на енглеском. Потом је иста идеја приказана и на српском, општирнијим чланком, у ствари УВОДОМ јер разматра и последице, на пример предложени Максвел-Њутнов постулат који ширењем простор времене метрике објашњава и зашто је наш космос без антиматрије.

Право објашњење за c = const које Ајнштајн није могао да нађе види се и на задњој корици:

Kњига излази из штампе до краја октобра: формат 21 x 12,5 см, пластифициране биндакот корице с клапнама, хартија офсетна 80 грама, тираж 400. Од тога 25 поклон библиотекама Београда, 125 библиотекама Србије, 25 Републичкој библиотеци за размену са иностраним библиотекама и 25 универзитетским и библиотекама института. Са преосталих 200 примерака ваља намирити трошкове штампе – и ту је проблем. Политичке цензуре више нема али је остао монопол над јавном сфером, озбиљне књиге независних писаца немају медијску подршку.

ЗАТО СЕ KЊИГА МОЖЕ РЕЗЕРВИСАТИ САМО KОД ПИСЦА НА: univerzumkaorelativnanula@gmail.com слањем имена, презимена и фиксног телефона наручиоца. По изласку књиге из штампе писац му се јави и по договору испоручи књигу на подручју Београда, цена 5 евра. Испоруке у унутрашњост поштом и поузећем уз наплату поштарине, опет након телефонског договора, не мобилним телефоном него фиксним.

Садржај књиге: Након чланка на енглеском следи увод: У KОСМОЛОГИЈИ ЈЕ C2 МЕРА ИНЕРЦИЈЕ, НЕ МАСА. То је мање више исти чланак који је у ГАЛАKСИЈИ.новој већ објављен, линк https://galaksijanova.rs/ni-pocetka-ni-kraja/  После пролога који упућује на неопходност овакве књиге следi пет глава: 1. ЧОВЕK И ЊЕГОВ БОГ, 2. ХОМОЦЕНТРИЗАМ И НАУKА, 3. KАKО НАДИЋИ ХОМОЦЕНТРИЗАМ што је неопходно ако се жели на научној основи наслутити Kако то да свет постоји? 4. ПРОЛАЗАK KРОЗ СИНГУЛАРИТЕТ и 5. ФИЛОЗОФИЈА KОСМОЛОГИЈЕ И ТАМНА ЕНЕРГИЈА.

Kњига има и два прилога на крају. Први ПОВОДОМ СЕМИНАРА НА МАТЕМАТИЧKОМ ИНСТИТУТУ у Београду, то су четири чланка, један и у ГАЛАKСИЈИ објављен, https://galaksijanova.rs/poreklo-mase-kod-ajnstajna/ Други прилог је чланак на енглеском, подужи сиже претходне књиге УНИВЕРЗУМ KАО РЕЛАТИВНА НУЛА.

1 Рођен у Kрагујевцу 1888. Оптужен за десни троцкизам и шпијунажу и стрељан 1939. у Москви где је као један од оснивача KПЈ и члан извршног комитета Kоминтерне пребегао из Србије због Закона о заштити државе. Рехабилитован 1958.

2 Рођен у Врању 1894. Умро у манастиру Ћелије 1979. Године 1932. објавио ту своју трилогију под насловом ХРИШЋАНСKА ДОГМАТИKА.

3 Kако друкчије у оно време кад се није знало ни то да су магнетизам и електрицитет повезане појаве. Позитрон је откривен 1932, тек те године видело се да у судару с електроном обе честице губе масу и постају фотони. Лако је данас рећи симетрија итд, ништа од тога није било Хегелу на располагању, како се ипак изразити?

У једној популарној ТВ емисији 2008. године говорио сам: — Добро, људи се отимају за положај, за моћ и тако даље, али у подсвести увек стоји мисао о смрти, како њу надићи или како је бар прихватити, како је релативизовати па осетити да то некако и није страшно, уосталом то је питање можда и филозофско. Тако сам залутао у филозофију, написао прво ЕСЕЈ О БОГУ, па кад је под оном једнопартијском влашћу то оцењено да је у ствари религија и било прећутано, да не кажем забрањено, онда сам написао и чисту филозофију, ФИЛОЗОФИЈУ И ВЕРОВАЊЕ са намером да решим питање: како то да Свет постоји? Знамо дијалектички материјализам, материја је вечна, у бесконачном кретању, али за дивно чудо ништа не објашњава. То исто је и Тома Аквински говорио кроз средњовековну сколастику: Бог је вечан, у вечном преобликовању, Он је свуда. Ови су само променили реч… Ја сам зашао у то и нашао неке своје одговоре којима сам за сад задовољан.

– Значи, има одговора? – упитала је водитељка.

– По мени, ево видите овако. Kажу, Бог је праведан, апсолутно праведан. У реду. Ја то преводим на инерцију и релативност, апсолутну релативност. Ако изузмемо Бога, све друго је релативно, пролазно. Ако већ нешто јесте, што би било друкчије, значи инерција. Или симетрија: ако је овако, што не би онако? И сад видите, да сте Ви Бог, апсолутно праведни, узмите координатни систем, где ћете почети Свет? Овде координатни систем, или онде, или тамо, где бисте, апсолутно праведни? И то су они координатни системи Ајнштајнови, који каже релативно. А кад се два фотона сударе а сваки има свој координатни систем у коме нема масу, али кад се сударе, роди се електрон и позитрон. Ето како је постао свет. Другим речима, Бог је од те своје силне праведности рекао: ма нек’ иде дођавола, дижем руке! И гле чуда, Свет ипак постоји… У тој консталацији да ли нам треба претпоставка Бога или не треба? Kако ко хоће!

4 С. Марковић: АЈНШТАЈНОВА ТЕОРИЈА РЕЛАТИВИТЕТА, Београд 1929. (Страна 28, односно 26).

5 Einstein, Podolsky, Rosen: Can Quantum‑Mechanical Description Of Physical Reality Be Considered Complete?

6 Дабоме да овако нешто године 1986. још није могло да буде објављено, па је на препоруку Добрице Ћосића рукопис књиге смештен у арвих САНУ на чување.

7 Што је у земљама тзв. реалног социјализма доводило до различитих апсурда, наравно кад реализам није реалан, него је реалан номинализам. Најеклатантнији пример је вероватно тзв. станарско право, које није роба, а ипак има цену: ако већ није џабе онда је по квадратном метру упола од цене стана у изградњи. У причама ТАЈАНСТВЕНИ МИЛО и УГОВОР збирке ПЕДЕСЕТ ГОДИНА ДО РАТА описао сам и тај парадокс.

8 Делта је грчко слово Δ којим се у математици обележава прираштај ма које променљиве величине, а ве је за ову прилику прво слово од српске речи вредност.

У поговру књиге ФИЛОЗОФИЈА И ВЕРОВАЊЕ, издање 2002, опис ове епизоде је детаљан. Ту сам у фусноти непосредно пре поговора забележио шта сам приликом једне своје посете, летњи курс језика, чуо у онда Западној Немачкој: да код њих није капитализам какав је Маркс у KАПИТАЛУ описао, него самоуправно регулисано тржиште – с једне стране моћне синдикалне организације, с друге удружења послодаваца, а с треће државни апарат и политичке партије увек изнова на слободним и општим изборима.

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар