Проф. др Предраг Слијепчевић*
Kњига виспрених кратких есеја о науци коју држите у рукама, загонетно насловљена „Сизиф трећег смера”, јесте хроника догађаја у науци и научној заједници Србије у посљедњих двадесетак година, али и излет у научну будућност и етику науке. Овакве хронике и излете обично пишу научници. По природи посла интересују их будући трендови, процјене квалитета националних заједница којима припадају, њихових успона и падова, кривудања и исправљања, идиосинкразија и флегматичности.
Његова критика је прецизна, немилосрдна,
поткријепљена јасним подацима и, најважније,
она је добронамјерна. Циљ критике је да се
„одвоји жито од кукоља” да би нови род српске
науке био племенитији. Ауторов критички стил
неодољиво подсјећа на „немилосрдног Вука”
(Стефановића Kараџића). Немилосрдног,
према Миловану Ђиласу, јер саопштава само
истине, укључујући и оне које
не желимо да чујемо.
Станко Стојиљковић није научник него новинар, присутан у српској науци четири деценије, и то не само као хроничар. Читајући сазнајемо да се он, прије више од 30 година, у својству уредника часописа „Свет компјутера” јавно обратио другарици Милки Планинц, тадашњој предсједници владе СФРЈ, да држава укине царине на увоз „спектрума” и „комодора”, претеча персоналних рачунара без којих је данашњица незамислива, и да свакој школи поклони по један.
Дежурни скептици, међутим, могу поставити сљедеће питање. Kолико један новинар може истински допринијети побољшању науке и технологије? Свјетска искуства говоре да је то и те како могуће. Добар примјер је Ендру Џаспан, британски новинар који је прије неколико година покренуо портал The Conversation, с мотом „академска ригорозност, новинарски њух”. Према посљедњим подацима портал има 10 милиона читалаца мјесечно (једна и по Србија), а оснивач је постао професор медија на универзитету у Мелбурну.
Ако новинари попут њега могу активно утицати на ток научно-технолошког процеса у државама енглеског говорног подручја па и шире, нема разлога зашто Станко Стојиљковић своје драгоцјено новинарско искуство у праћењу науке не би могао ставити у службу научно-технолошког прогреса Србије.
Као хроничар, чак има предност у односу на српске научнике, јер није директно укључен у научни процес. Читалац тако може да има пуно повјерење у објективност таквих судова, јер дотични није оптерећен припадношћу некој од научних групација у Србији него их посматра са пристојне дистанце и труди се да открије и врлине и мане научно-технолошког процеса. Уз то, он је одличан познавалац свјетских трендова у науци, па су његови судови и те како ауторитативни. Ово се види, на примјер, из пасионираног праћења и врхунске обавјештености о међународним нормама научног квалитета у чланцима о Шангајској листи и положају српских универзитета на њој.
Писац ове књиге је не само врсни хроничар српске науке него и истински поштовалац који прижељкује њену ренесансу, па самим тиме и ренесансу Србије као државе. Kључну поруку откривамо у првом есеју насловљеном „Српски Пантеон”. Србија посједује природни научни потенцијал. Тај потенцијал има свјетску репутацију. Због тога Србија треба да обзнани самој себи ову чињеницу, коју углавном игнорише на властиту штету. У том смислу аутор предлаже подизање споменика четворици великана свјетске науке српског поријекла у Студентском парку у Београду. Овај дубоко симболични гест најавио би наду у бољу будућност са четверолистом срећне дјетелине, кога чине Руђер Бошковић, Никола Тесла, Михајло Пупин и Милутин Миланковић.
И сам се придружујем приједлогу, јер би овај гест симболизовао наду у бољу будућност са четверолистом срећне дјетелине. Али, нема гаранције да ћемо трачак сунца који овај четверолист са собом носи икада осјетити без додатног напора. Зато Станко Стојиљковић суптилно сугерише, у неким другим есејима, да прије свега треба почистити властито двориште (покрадени докторати, поплаве академија итд.) како бисмо били у стању да откријемо квалитет који посједујемо, а игноришемо га – будуће четверолистове научника који ће једнога дана радити за добробит Србије, а не као до сада, за добробит њихових емигрантских домовина. Нови четверолистови могу нам помоћи да склонимо облаке нагомилане над нашим хоризонтима и тако добијемо драгоцјени приступ просвијетљености. Не зато што га просимо као милостињу од раноразних међународних мешетара, него зато што смо сами способни да се за тај приступ изборимо.
У есеју „Србија прва у свету”, аутор проналази још један доказ да је наука српски природни ресурс. Посљедња рејтинг листа организације Универзитас 21, коју објављује Универзитет у Мелбурну, Србији доноси златну медаљу у дисциплини искористивости средстава уложених у научна истраживања. Ово је велики комплимент српској науци. Тачније, групи српских научница и научника која тихо и предано обавља свој посао на начин економски толико ефикасан да у свијету нема премца. У есеју сазнајемо и то да је Србија, према „Тајмсовој” листи за високо образовање, уврштена у листу „седам нових нада науке”. Зашто наука не би имала исти значај као кошарка, ватерполо, фудбал или тенис, у перцепцији просјечног грађанина, политичара, па и научника? Из есеја просијава једно судбинско питање за политичаре, али и за научну елиту Србије. Свијет признаје наш научни потенцијал. Зашто је он мање цијењен у Србији него у свијету?
Есеј „Београдски бисери” је омаж још једном драгуљу чији се сјај више цијени ван Србије, него у самој Србији. Ради се о чувеној београдској Математичкој гимназији. Да којим случајем постоји УНЕСKОВА листа за људске споменике, онда би Србија имала пуно право да овај заштити. У надахнутој метафори кроз коју спаја познату Бајагину пјесму о „бисерима расутим по свету”, са младим мигрантима из Азије који срећу траже на прагу Европе, аутор слика судбину српског научног подмлатка за који матица нема слуха. Аутору је јасно да најпре треба почистити властито двориште како бисмо били у стању да откријемо квалитет који посједујемо, а игноришемо га – будуће четверолистове који ће једнога дана радити за добробит Србије, а не као до сада, за добробит њихових усвојених домовина.
Његова критика је прецизна, немилосрдна, поткријепљена јасним подацима и, најважније, она је добронамјерна. Циљ критике је да се „одвоји жито од кукоља” да би нови род српске науке био племенитији. Ауторов критички стил неодољиво подсјећа на „немилосрдног Вука” (Стефановића Kараџића). Немилосрдног, према Миловану Ђиласу, јер саопштава само истине, укључујући и оне које не желимо да чујемо. У Вуковом маниру аутор „немилосрдно” саопштава истине о српској науци и високом образовању које бисмо најрадије сакрили, да их нико не види.
Kњига „Сизиф трећег смера” је ванредно храбра,
конструктивна и добронамјерна. Ако се
правилно прочита може да буде од користи
држави Србији на њеном путу у бољу будућност.
Тај пут није могућ без нових научних
четверолистова. Само они могу отклонити
облаке нагомилане над геополитичким
хоризонтима Србије и тако јој омогућити
драгоцјени приступ просвјетљењу.
Есеј „Ахил и српски научници”, идентификује десет слабих тачака српске науке. Ако се не отклоне пријете да прерасту у смртну пријетњу, велику Ахилову пету од које се ни српска наука па ни њена матица можда никада неће опоравити. Ово није претјеривање јер посљедњи извјештај УНЕСKА науку види као мотор свјетске економије. Аутор критикује гледање државе кроз прсте на квазивриједности приватних универзитета, погубне за научни подмладак. Талентовани подмладак Србије је материјал за универзитетске професоре „у белом свету, не у Србији”.
Есеј „Сецкање лука без суза” прозива Београдски универзитет и САНУ, када ћутањем узвраћају на поплаву сумњивих доктората. „Да ли је Београдски универзитет … икада проучио ову доктороманију”? Kада је Српска академија наука и уметности то имала на дневном реду?” У есеју „Покради ме нежно” критикује се бесрамна пракса интелектуалног лоповлука. Оно што брине је „… да се наши званичници ретко (или никако) изјашњавају, упркос све чешћем помињању плагијата у медијима”. Српски политичари на доказану праксу у својим редовима срамотно ћуте, несумњиво подржани ћутањем српске научне елите. „Уместо да из свег гласа загрме, универзитетски професори су громогласно отћутали”.
Но нису сви есеји посвећени похвалама и критикама српске научне данашњице. Неки се баве будућношћу науке и научне етике. Есеј „Непризнати геније” открива да историја науке није увијек чиста. На примјер, да ли је допринос Милеве Марић теорији релативитета адекватно вреднован? Нове расправе о овој теми Милеви Марић приписују далеко веће заслуге. Ни веће нације од Србије, као што је Француска на примјер, не слажу се у потпуности са ставом да је Алберт Ајнштајн једини геније заслужан за теорију релативности. Слично Милеви Марић, оштећен је и чувени француски математичар Анри Поенкаре, како пише Насим Талеб у бестселеру „Црни лабуд”.
Есеј „Милосрдни анђео још убија у Србији” (позива се на књигу Слободана Петковића) поставља још једно етичко питање. Зашто су бомбе са осиромашеним уранијумом кориштене најинтензивније послије потписивања Кумановског споразума? Индиректно, питање је упућено Америци. Да ли је морално газити по великодушности српског сина, Николе Тесле, кога је Америка прогласила оцем друге индустријске револуције, немилосрдним бомбардовањем његове отаџбине? Лекција за Србију: расипање властите памети је опасно.
Kњига „Сизиф трећег смера” ванредно је храбра, конструктивна и добронамјерна. Ако се правилно прочита може да буде од користи држави Србији на њеном путу у бољу будућност. Тај пут није могућ без нових научних четверолистова. Само они могу отклонити облаке нагомилане над геополитичким хоризонтима Србије и тако јој омогућити драгоцјени приступ просвјетљењу. Ако, пак, „прозвани” у књизи немају сензибилитета за читање или за акцију у линији са њеном конструктивном критиком, онда сносе одговорност пред четверолистом из необично значајног првог есеја.
