Владајуће елите покушавају да системску кризу реше транзицијом своје историјске улоге са финансијско-банкарске плутократије у технократску-олигархијску експертократију.
Алистер Крук
Републиканац Џејми Рескин закључио је оптужно излагање у поступку за опозив Доналда Трампа тако што је цитирао речи Тома Пејна из 1776. године: „Тиранију, као ни пакао, није лако поразити, али имамо једну спасоносну утеху: што је тежа борба, то ће славнија бити на крају наша победа”. Светлост и тама. Добро и зло. Тако је разоткривена суштина овог намештеног процеса. То је једно екстравагантно позориште које удара у манихејску нит, користећи се монтираним снимцима са ТВ-а како би дочарало драму у којој, с једне стране, учествују легитимитет и моћ, насупрот, с друге стране, Трампа и његових присталица који нису само „непријатељи”, него „тирани из пакла”.
Коначно питање јесте – да ли је све ово успело? Да ли је „окривљена страна” застрашена маестралном драматургијом монтираног суђења и дрхти ли пред долазећим Патриотским законом за домаћу употребу? Да ли све ово гарантује дугу еру једнопартијске владавине?
На једном нивоу је подбацило. Извештаји указују на то да је сенатор Меконел (можда рефлектујући сопствену емотивну реакцију на Шести јануар) уверавао демократско руководство како је много већи контингент републиканских сенатора спреман да гласа за отпужницу. На крају је то учинило свега седморо.
Према томе, процес не само да је мањкаво изведен, него се показао и као мањкав и у својој сврси. Многа од најозлоглашенијих монтираних суђења, истиче амерички историчар и професор Влахос, скренула су ка много фаталнијим исходима, постижући на крају сасвим супротно од намераваног: два намештена процеса (из Првог америчког грађанског рата), односно одлука Дреда Скота (што није баш класични монтирани процес, али га красе сва обележја сакрализованог националног судског процеса) и суђење и погубљење Џона Брауна, спектакуларно су пропала крајем 1850-их. Уместо да подупру улогу јужних држава у америчкој политици, ова два церемонијална догађаја натерала су северне државе (сада емотивно супротстављене робовласништву) у малтене егзистенцијално противљење Југу и свему што је он представљао, укључујући, пре свега, његову политичку моћ. Знамо шта се потом догодило, иронично примећује професор Влахос.
Ослабљене странке
Поента је да је политичка моћ јужних држава 1856. године била драстично мања него што је деловало. Прерано је за оцењивање данашње борбе, али постоје индиције (не само у форми речника „таме и светлости” којем прибегавају Бајден и други лидери) да се Демократска странка упустила у самопоражавајућу стратегију чији је циљ да постигне ствари које није могуће постићи (попут уништавања сваке врсте неслагања). А будући да су покренули ову спиралу, биће им тешко да из ње изађу.
Конгресни избори стижу 2022. године. Хоће ли републиканци имати енергије и мотивације – попут северних држава након наведених монтираних процеса из 1850-их – за снажно надметање? Можда. У овом моменту, обе странке су ослабљене. Али догађаји су и раније нарушавали баланс моћи у САД: године 1968. то су били расни нереди, бујајући криминал, друштвена и културна револуција на студентским кампусима и рат у југоисточној Азији. Године 1980, биле су то каматне стопе од 21 одсто, инфлација од 13 одсто и 52 америчка таоца у Ирану.
Да, Републиканска странка можда улази у период надметања или унутарстраначког рата, али је монтирани процес све открио; поново је демонстрирао утицај који Трамп има на партијску базу. Процес је можда чак и учврстио тај утицај, без обзира на пар старомодних конзервативаца који су напустили трансформисану „Велику стару партију” (Grand Old Party, скраћено GOP, прим. прев), тражећи мирнију и пристојнију луку. Меконелов конзервативни контингент, ретроспективно посматран, испада ефемеран елемент, а не кључни стуб око ког би могла да се окупи нова Републиканска странка.
Лидер већине у Сенату Мич Меконел
(Olivier Douliery/Pool/Getty Images)
Међутим, Бајден је, на много начина, на политички слабијој позицији. Његова партија је све само не хомогена – штавише, то је једна сукобљена гомила. Многе њене компоненте једноставно се међусобно презиру. Неолиберално крило Обама-Клинтон фиксирано је у свом уверењу да су они, као и САД, предуго на глобалним маргинама, па се сад егзалтирано враћају назад у центар збивања. Они ескалирају ситуацију у Авганистану, у Сирији, а спремају и нови удар у Украјини. Све Трампове одлуке о повлачењу трупа су поништене (чак и оно из Немачке) – а бројеви размештених снага су уместо тога увећани.
Упркос тврдоглавом ентузијазму да управљају светом, пре ће се наћи у ситуацији у којој ће ударити главом о зид једног измењеног света. Иран, Русија, чак и ЕУ, игноришу Бајденов театрални поклич: „Америка се вратила”.
Партијски гледано, међутим, урбана база миленијалаца (а још више она бесна генерација Икс) подругљиво третира Клинтон-Обама неоконе само као „обичне бумере” (just Boomers – скраћена варијанта израза baby boomer, односно генерације рођене у периоду након Другог светског рата, до средине 1960-их, прим. прев), тј. као алатке естаблишмента, презрених олигарха и милијардера, који су им упропастили животе. Ове генерације нису жељне нових ратова. Желе назад живот с великим „ж”. Презиру Волстрит који виде као штек новца који је у дослуху са бумерском политичком класом. Недавно је тржишна манија око Робин-Худа и Гејмстопа показала колико је мржња јака – то је висцерални бес миленијалаца каналисан против оних у оделима што шетају Волстритом, и против бумера као класе.
Онда, да занемаримо миленијалце, како уклопити ратне бубњеве јастребова са оним крилом странке које карактеришу борба против климатских промена, приоритетизовање карантина, те урбан и „освешћен” профил? И како ће „освешћени” радикали који траже културну револуцију да сваре гвоздену контролу странке коју ужива осовина Клинтон-Пелоси-Обама? Хоће ли оно што је остало од радничке класе плавих оковратника наставити да подржава странку која климатске циљеве ставља испред послова? Један од водећих Бајденових донатора – председник моћног AFL-CIO’ синдиката Трумка – био је дубоко разјарен Бајденовом извршном одлуком која је моментално окончала гасовод Кистоун XL, гасећи тако 11.000 радних места. Како ће рат демократа против фосилних горива бити третиран у Тексасу где су се обновљиви извори енергије замрзнули (Тексас овог месеца пролази кроз озбиљне рестрикције струје услед замрзавања електро-ветрењача, прим. прев)?
Позоришна представа
На који ће начин Бајден покушати да реши ову квадратуру круга? Притом му следе и велики изазови код куће: Јелен (мисли се на актуелну министарку финансија САД, Џанет Јелен, прим. прев.) говори како је сада право време да се навелико сипа хеликоптерски новац (иако државни дефицит сада износи 18 одсто БДП-а). Карантини праве све веће поделе у друштву, а тржишта све више функционишу по принципу игнорисања проблема.
По свему судећи, следи још „позоришта”: предизборна кампања, избори за кандидате (primaries, прим. прев.), инаугурација и опозив – све то је било уређено као ријалити телевизијска драма. Уз помоћ платформи олигарха из Силицијумске долине, јавност је сада могуће бескрајно замајавати драмом скидања с платформи, отказивања (cancelling – мисли се на савремени амерички тренд отказивања, тј. поништавања пословних и социјалних репутација личности које су оптужене за баштињење неприхватљивих ставова и етикетиране као „расисти”, „сексисти”, „хомофоби” и томе слично, од чега је настала синтагма „култура поништавања” (cancel culture. и хистерисања освешћених према „злом наранџастом човеку” (мисли се на Трампа). Наступи беса Александре Окасио Кортес преко твитера више немају смисла – све је то позориште. У том правцу иде све.
Конгресменка Александра Окасио-Кортез
(AP Photo/Jacquelyn Martin)
Међутим, то се у суштини тиче квадратуре оног мањег круга (круга јавности), у односу на квадратуру оног већег, познатог као „Велики ресет”: глобалистичка елита види како им се рапидно приближава хаварија. Финансијализам као ера се ближи крају. Јавне финансије су безвредне: хиперфинансијализам не доноси никакав просперитет (осим за један одсто становништва), а генерише све већи популистички бес. Поента је да ово повезивање промена са технолошким иновацијама и дигитализованим финансијама прети посредничкој улози финансијско-банкарског система.
Стога владајуће елите покушавају да ову ситуацију реше транзицијом своје историјске улоге (коју имају од 1700-их) са финансијско-банкарске плутократије, у технократску олигархију „експертократију”. У том модалитету могу истовремено да обуздају и апсорбују проблематичне технолошке иновације, те да надгледају концентрацију и прегруписавање пословних картела из класе великих технолошких корпорација (Big Tech).
Редефинисање ове нове реалности у „четврту индустријску револуцију” Карла Шваба је само начин да се „допусти стварима да се промене тако да све остане исто”. То није четврта индустријска револуција, него наставак ранијих фаза индустријализације. Ова „транзиција елита” – док велике технолошке корпорације и медији главног тока мељу политичко неслагање – има за циљ управо да спречи било какву реалну ротацију – олигарси банкарског света просто ће се претопити у технолошке милијардере чија је „стручност неопходна за усмеравање света – кроз његове здравствене, климатске, безбедносне и економске изазове”. Неће бити никакве праве ротације. Елите – и њихово огромно богатство – биће спасене. То је посао који је поверен Бајдену и компанији. Зато га Волстрит тако издашно финансира.
Наравно, ова транзиција је деликатан маневар. Непредвиђени догађаји би лако могли да је поремете. Трамп је једноставно био одвећ реметилачки фактор, упркос свему што је учинио за Волстрт – а то никако није мало.
Џо Бајден и Ненси Пелоси у Овалном кабинету
(Stefani Reynolds/The New York Times)
Што нас враћа на GOP. Шта да очекујемо насупрот Бајденовом приступу? Трамп је љут. Љут на „систем” за који сматра да га је гурнуо под воз – а сада покушава да га казни упетљавањем у мрежу судских процеса. Постаће радикалнији. Меконел је тек видео почетак. Трамп ће наставити да буде реметилачки фактор. Међутим, његово ремећење и непоколебљиви фокус на стварање реалних радних места учиниће га још дражим код већег дела републиканске базе – па можда и код бирача изван ње. Много је беса међу људима.
Срж империјалне матрице
У контексту спољне политике, нова књига Стивена Вертхајма под насловом „Свет сутрашњице: Рођење америчке глобалне супрематије” потенцијално пружа Републиканској странци интелектуални оквир за повратак на ранији, више берковски републиканизам, који кореспондира са Трамповим инстинктима против интервенционистичких авантура. Пат Бјукенен дуго га заговара.
Главна Вертхајмова теза гласи да је пад Француске 1940, а не Перл Харбор, био тај преломни догађај који је довео до „рађања америчке глобалне супрематије”. То је једна опчињавајућа интелектуална историја која открива како су америчку спољну политику створили економски и политички планери које је окупио утицајни Савет за спољне односе (Council on Foreign Affairs – CFR), „та концептуална срж империјалне матрице” (што ова организација и даље представља).
Планери су раних 1940-их тврдили да, уколико нацистичка Немачка буде доминирала Европом, САД ће морати да доминирају свим осталим. То је био логични закључак, базиран на првобитним хипотезама планера. Тако је рођена америчка спољна политика за наредних 80 година: САД су морале да баштине „неупитну моћ”, како је то срочено у препорукама планера CFR Стејт департменту. „Сједињене Државе су чедо ексепционалистичког национализма и замишљају себе као земљу која је провиђењем одабрана да стоји на челу светске историје”, примећује Вертхајм.
Али и даље је требало ову причу некако продати народу, што је довело до два нова догађаја. Прво су заговорници хегемоније демонизовали опозицију као „изолационисте”, што је био нови термин поруге, осмишљен тако да критичаре натера у дефанзиву. „Формулисањем пежоративног концепта изолационизма”, пише Вертхајм, „и његовом применом на све заговорнике ограничења војне интервенције, амерички званичници и интелектуалци пронашли су начин да слеђење политике глобалне доминације делује као одлука која нема алтернативу”.
И тако долазимо до тога да спољна политика Бајденовог тима остаје везана за исте идеје које су настале у умовима тих стратешких планера CFR-a четрдесетих, игноришући да се свет променио (и да САД више нису иста држава као она што се попела на светску позорницу на крају Другог светског рата). Како професор Влахос примећује, узалудно је и надмено покушавање да се постигне оно што се не може постићи. Такође је и самопоражавајуће.
Ова детаљна интелектуална прича о CFR-у, међутим, могла би да наиђе на плодно тле у еволуирајућој Републиканској странци, која тражи свеже решење за америчку спољну политику. Она би се добро уклопила у трампизам: неокони су му одувек забадали нож у леђа. Сада су прешли на Бајдена.
(Извор Нови Стандард)
