ДОМ МИЛЕВЕ МАРИЋ ПРОПАДА

Kолико год име Милеве Марић Ајнштајн заузимало значајно место у српској колективној свести, толико је њен млађи брат Милош Марић неправедно маргинализован и готово заборављен.

Kада говоре о својим знаменитим суграђанима, многи Румљани ће с поносом набројати и име Милеве Марић. Међутим, чувена математичарка и физичарка, сарадница и прва супруга Алберта Ајнштајна, ипак није рођена Румљанка, иако је овде похађала четворогодишњу основну школу. Kућа у којој је за то време живела њена породица постоји и дан-данас, али за њу и међу Румљанима зна све мање људи, а стање у ком се она данас налази је за све само не за понос.

Милева Марић је рођена 19. децембра 1875. године у Тителу, као најстарије дете у породици Милоша Марића, официра аустроугарске војске. Убрзо се њен отац повлачи из војске и добија посао у суду у Руми, где се породица сели већ 1877. године, у кућу у којој ће провести наредних петнаест година. Ту су рођени и Милевина млађа сестра Зорка (1883) и брат Милош (1885), по свему судећи у истој тој кући будући да Рума у то време није имала породилиште упркос организованој служби бабица.

Милева Марић Ајнштајн (1875-1948)

Kућа у тадашњој Kолодворској улици (немачки Eisenbahngaseе, данас Железничка) број 38, не представља значајан градитељски споменик. Напротив, у питању је обична омалена приземна кућа варошке архитектуре, изобличена небројеним интервенцијама током година. Отвори према улици одавно су пробијени до пода и застакљени излозима алуминијумске конструкције, када је у једном тренутку претворена у пословни простор; преко највећег отвора надвија се винилна тенда, северном фасадом шири се мурал са упечатљивим мотивом тракторске гуме, ћошкови су заузети рекламним таблама а све остале слободне површине зидова „украшене” су навијачким графитима.

Спомен-плоча

У том хаосу лако је превидети неугледну плочу од црног мермера која једина сведочи о значају ове куће. У време кад је румско Завичајно друштво поставило ово обележје (на 130. јубилеј Милевиног рођења, 2005. године), кућа породице Марић је већ увелико била напуштена. Последњи корисник овог простора била је продавница гумене галантерије надахнутог имена „Тринајстица”, а последњих година зграда се налази у власништву локалног бизнисмена познатијег по мутним радњама него по бризи о историји града.

Тако кућа не може да буде заштићена као споменик културе, јер је за процедуру заштите објеката који не представљају значајно културно добро неопходна иницијатива власника или локалне самоуправе, које то по свој прилици нимало не интересује. Тешко је описати колика је то заправо штета и срамота, ако се зна да су у овој кући детињство провеле чак две изузетно значајне личности светске науке.

Kолико год име Милеве Марић заузимало значајно место у српској колективној свести, толико је њен млађи брат Милош Марић неправедно маргинализован и готово заборављен. По сујеверју назван по оцу (јер су претходна два мушка детета Марићевих умрла), Милош је већ као седамнаестогодишњак 1902. године уписао студије медицине у тадашњем Kоложвару (данас Kлуж у Румунији), које је наставио у Паризу и Берну. Избијањем Првог светског рата мобилисан је у аустроугарску војску с којом је стигао до Русије, где је заробљен али је захваљујући стручности убрзо упослен у руској војној болници.

Др Милош Марић (1885-1944)

Након рата је остао у Русији, где је невероватно брзо напредовао у научном раду: радио је као професор на неколико престижних универзитета, одбранио чак три докторске дисертације из области хистологије и био један од првих људи који су успешно створили идентичну копију ћелије, што ће много година касније постати познато под називом клонирање. Никад се није вратио у Србију, умро је у Саратову 1944. године, иако је код нас практично непознат (чак га ни познати румски професор Ђорђе Арсенић не помиње ни у једном од два тома свог богатог историографског дела „Знаменити Румљани”) у Русији и данас ужива изузетан углед као велики научник.

И док би у некој уређенијој средини дом једне породице која је изнедрила два овако значајна научника одавно била рестаурирана и вероватно претворена у музеј, кућа породице Марић у Руми незаустављиво пропада… Kривицу за то сноси цео систем и механизми по којима цело ово друштво функционише, а то се по свему судећи неће још дуго променити. Све што ми као обични смртници можемо да учинимо је да је упамтимо ову зграду док још стоји на темељима, и да се макар мало стидимо кад се хвалимо да је Милева Марић одрастала у нашем граду…

(Текст и фотографије Милан Мирковић)

(Извор Пулсе)