Доситеј Обрадовић путује педесет година и учи нове језике градова и земаља у које пристиже, а живи тако што даје часове оних језика које је већ научио. И тако научи сва три стара језика: старогрчки, латински, црквенословенски, а зна и румунски, албански, италијански, руски, немачки и енглески.
Доситеј Обрадовић, некадашње сироче из Чакова, страствено занети дечак који хоће да се замонаши, посвети и чини чуда, живи све време путујући и трагајући за знањем. На крају свог пута постаје наш први министар просвете.
Пропутовао је Европу од најјужнијих тачака до Лондона. Најчешће у нова места долази сам, без иког познатог, и спретно придобија пријатеље. На свом дугом и узбудљивом странствовању пролази од Темишвара, преко Хопова, Загреба, Скрадина, Задра, Котора, Крфа, Хиоса, Смирне (тада православног средишта у Отоманској империји) затим Трста, Беча, Модре, Братиславе, Халеа, Лајпцига, Париза, Лондона, Шклова у Царској Русији, те натраг до Беча, Трста, Венеције и коначно – до Београда.
Споменик у Београду
На путу учи нове језике градова и земаља у које пристиже, а живи тако што даје часове оних језика које је већ научио. И тако научи сва три стара језика: старогрчки, латински, црквенословенски, а зна и румунски, албански, италијански, руски, немачки и енглески.
Каква је клима између Срба и Албанаца постојала половином 18. века сведочи и то што им Доситеј тумачи један њихов топоним (Лепажита) који разуме на основу свог матерњег, српског језика. На то му Албанци кажу да се „томе не чуди ништа, јер су они са Сербљима један род и племе у старо време били
Учећи све те језике, наш праучитељ сусреће се са различитим људима. Шта о сусрету са другима записује? Шта, осим образовања, чини бит његових путовања? Колико је Доситеј био спретан у разговорима, колико се лако зближавао са другим људима и другим културама? Колико смо добили уз Доситејев таленат за стварање пријатеља свуда и на сваком кораку?
У Скрадину у Далмацији, где ради као млади проповедник и веома је омиљен, каже да му је најжалије било да се растане „с поштеним трговцем Марком Параскевом, који му је велику љубов и доброту показивао, и с прекрасне науке доктором у медецини господином Леонардом Вордони, родом Греком из Корфа”.
„Ови двојица били су начална причина да сам у Скрадину желио коју годину провести, најпаче зато што ми се речени доктор обештао био лекције у математики предавати. У Задру, колонел Мајна, капетан Јово Грбљанин, конте Зорзи Габо из Кандије, госпођа Ана Рапсоманићи и мој љубими Лазар Славујевић Мостаранин с[а] својим другом Симатом, и прочи купци Сарајлије, сви су ми ови тако добри и мили били да ми није могуће словом њихову благост и доброту описати”, пише Доситеј.
На свом путу у Грчку, чим је ступио на Крф, бива опљачкан. Дао је новац једном човеку да му нађе смештај код некога ко говори италијански, јер грчки тада још није знао, али човек са његовим новцем нестаје, остављајући Доситеја на пристаништу. Том ниткову, како га назива у аутобиографији, посвећује једну реченицу, а свом осећању након што је опљачкан – ниједну.
Наш путник-учењак се упућује ка оближњем манастиру и већ је фокусиран на даљи потез и на доброту игуманије која му налази смештај. У Грчкој пролази кроз Патмос, Хиос и након школовања у Смирни, враћа се преко Крфа и бележи о сусрету са Андрејем Петрицополом, очигледно једним у низу веома пријатељски усмерених људи на његовом путу.
О Петрицополу каже да је седам година старији и да је „у јелинском језику и наукама совершени учитељ”. Овај му помаже и налази где ће боравити, упознаје га са још једним учитељем латинског и обојица настављају да брину о њему: „Слабо су ме пуштали да кад у трактеру ручам, позивљући ме к себи на трапезу; но опет колико-толико трошио сам и сам понешто”, записује наш писац.
На повратку из Грчке Доситеј се зауставља у Албанији и тамо проводи једно време. Не пропушта ни ту прилику да доста добро научи албански језик и промишља „како се лако нашим словима тај језик може писати”. Каква је клима између Срба и Албанаца постојала половином 18. века сведочи и то што им Доситеј тумачи један њихов топоним (Лепажита) који разуме на основу свог матерњег, српског језика. На то му Албанци кажу да се „томе не чуди ништа, јер су они са Сербљима један род и племе у старо време били”.
У Бечу у „савршеној независимости и свободи” посећује царске библиотеке, учи сам из књига које тамо налази, подучава углавном децу грчких трговаца грчком језику и ужива у лепотама природе и града. Најдраже му је пријатељство са Атанасијем Секерешом – необичном личношћу, бившим парохом једине православне цркве у Бечу.
И кад све изгледа као време за мир и пензију, Доситеј добија позив од Карађорђа и устаника из Србије. И као младић, купи своје књиге и архиву и хрли својим сународницима да оствари своје снове
Секереш је учинио рискантан и драматичан потез изненадивши православну заједницу: прешао је у католичанство. Он је осим тога и прихватио место цензора за православна издања у Хабзбуршкој монархији. Доситеј, међутим, остаје веран овом пријатељству, јер у Атанасију налази ванредно образованог, културног и пријатељског саговорника који му даје кључни савет за даље – да пише своју аутобиографију.
Споменик у Косовској Митровици
У Германију наш просветитељ стиже кад је већ четрдесетогодишњак. Очаран Халеом, градом просветитељства, скида мантију, враћа се свом световном имену Димитрије и остаје да студира на протестантском лицеју, код свог вршњака – филозофа Еберхарда, кога зове: „славнејши у Германији философ”.
Након Германије наставља преко Париза у Лондон, који је крајња и највиша тачка његовог путовања. Лондон је за нашег праучитеља град снова. Осећа се, улазећи у њега, као да је на врху света и пита се да ли је могуће – да ли се то њему дешава? Тамо, захваљујући знању латинског, налази пут до веома образоване, просвећене заједнице шкотских трговаца и интелектуалаца. Они га прихватају топло као најбољег пријатеља: „По фтором часу поставе трапезу и дође господар дома, мој нови пријатељ, мистер Јоан Ливи. С њим се поздравим и почнем разговарати латински, којим језиком он бесеђаше с предивним красноречијем и исправностију. Откад сам из Молдавије изишао, нисам био тако весео као у ови дан. Нисам нимало знао, а баш као да је и кроме мојега знања душа у мени предвидила да ће се од овога дневи почети тримесечноје моје благополучије у Лондону.”
Доситеј се још дописује са својим лондонским пријатељима и пошто је напустио град. Они га дарују књигама и касније му шаљу и новац за подршку његовом раду.
Лондонски пријатељи
Доситеј о лондонским пријатељима: „Но како не би[х] био весео, видећи на лицу и у очима ови[х] блажени[х] људи такову чистосердечност и доброхотство! Као да су ми рођени брат и сестра и као да се надусиљују ко ће ме од њи[х] двоје љубезније, милостивије и слађе гледати, гласом душе и срца свога чрез љупки[х] очију својих поглед казујући ми како су ради и задовољни што смо се по тако давном растанку нашли, састали и вид᾽ли, да се опет један другога нагледамо.”
Доситеј се у последњим годинама живота примири у Трсту, где живи и ради уз богату колонију српских трговаца. Овај период изгледа као златно смирење. Он окупља образоване пријатеље да свој народ припреме за просветни почетак и развој – штампају прве уџбенике.
И кад све изгледа као време за мир и пензију, Доситеј добија позив од Карађорђа и устаника из Србије. И као младић, купи своје књиге и архиву и хрли својим сународницима да оствари своје снове. Са собом носи топлину европских пријатеља, знање и инспирацију са највећих образовних школа и са Истока и са Запада, а у међувремену је написао и песму која почиње стихом: „Востани Сербије”. Та песма постаје химна устаничке Србије, а Доситеј наш први министар просвете.
(Валентина Делић, РТС)
