Подразумевало се да је еволуција продужила врат жирафама да би могле да дохвате листове којима дуги биљоједи никако не могу. Међутим, нова открића поново су разбуктала дебату научника. Оно што се Чарлсу Дарвину чинило очигледним, поједини биолози су сматрали да ти проширени пршљенови нису настали због исхране већ да су оружје у борби мужјака око женке.
Нису сви истраживачи у то били убеђени и остављали су доста простора за дебату о предностима необичне анатомије жирафа. Истраживање засновано на пронађеним остацима лобање и пршљенова древног биљоједа поново су распламсали дискусију, јер се испоставило да је овом примерку сличном жирафи врат стварно служио за тучу. Фосилизоване кости открио је у северној Кини пре више од 20 година палеонтолог Јин Менг, данас кустос у америчком Музеју природне историје у Њујорку. Нова анализа открића установила је карактеристике сисара које би нам могле помоћи да боље разумемо силе укључене у развој јединствене анатомије жирафе.
(Pixabay)
Назван по митском једнорогу-кози у кинеској митологији, утврђено је да је новоописани Discokerik kiezhi древни члан суперфамилије жирафоидеа који је лутао миоценском саваном пре неких 17 милиона година. Оно што се највише истиче код ових дискокерика јесте да нису били грациозних пропорција, већ здепасте грађе са обликом лобање која подсећа на средњовековни војнички шлем. Равна, широка и са благим ободом, оваква лобања је била савршена за озбиљан сукоб са противником.
Да би тестирали своју хипотезу, истраживачи су користили математичку технику за мерење потенцијалних сила које лобања и пршљенови могу да издрже у различитим сударима. Открили су да је специфична структура костију и њихових зглобова у стању да поднесу изузетно снажне ударце, можда јаче него било која друга позната животиња која удара главом. Иако је ова древна врста у веома далеком сродству са модерним жирафама, откриће имплицира да борба глава-у-главу не би била ново понашање за ову грану животињског царства.
„И данашње жирафе и Discokerik kiezhi припадају истој суперпородици”, каже први аутор студије, палеонтолог Кинеске академије наука Ванг Ши-Чи. „Иако се њихове лобање и морфологија врата у великој мери разликују, обе су повезане са мушким удварањем и обе су еволуирале у екстремном правцу.” Станиште у коме су пронађени остаци дискокерика такође су веома слични пределима на које су се населиле данашње жирафе, што додатно потврђује заједничко порекло. „Стабилни изотопи зубне глеђи указују на то да је дискокерик живео на отвореним пашњацима и да је можда мигрирао сезонски”, додаје Менг.
Важно је и то да природна селекција није дискриминаторна када је у питању сврха. Ако дугачак врат помаже у борби, храњењу и бежању од предатора без превише компромитовања кондиције, онда ће се еволутивне промене задржати мало дуже. Али сазнање да у породици постоји неколико „тврдоглаваца” могло би помоћи да се убеди још неколико биолога да је дугачак врат, у ствари, згодно средство у борби за опстанак.
(Извор РТС)
