Амерички писац из 19. века Волас Д. Вотлс је једном изјавио: „Размишљање је најтежи и најисцрпљујући од свих послова”. Kолико је то тачно показују научна истраживања.
Нова студија указује на то да превише напорно и предуго размишљање може да исцрпи ваш мозак, слично као што вежба може да истроши тело, преноси Svience Alert. Тежак физички рад је очигледно заморан, али и превише размишљања, а о томе се мало говори. Kада неко каже да се осећа психички исцрпљено, једноставно морамо да му верујемо на реч. Kао резултат тога, научници још не разумеју зашто интензивне мисли изазивају когнитивни умор. То није баш осец́ај поспаности, више је у питању осец́ај да је све теже завршити задатке или се на њих усредсредити.
Неки истраживачи сада сумњају да је за овај недостатак менталне издржљивости крив најзаступљенији ексцитаторни неуротрансмитер у мозгу. Глутамат је ексцитаторна аминокиселина која је правилно описана тек педесетих година минулог века, упркос чињеници да је присутна у преко 90 одсто неурона у људском мозгу. Током деценија, ова потцењена хемикалија је наставила да изненађује научнике. Утврђено је, на пример, да неурони контролишу снагу својих сигнала у мозгу тако што регулишу количину глутамата који ослобађају други неурони.
Глутамат може чак да узбуди неуроне до смрти, са чак 8.000 молекула глутамата инкапсулираних у једној кесици синапсе, споју где се два неурона сусрец́у. Очигледно је да је превелика количина глутамата проблем, и то се повезује са исцрпљивањем мозга. Друге теорије указују на то да је овај извор енергије вероватно још један од ограничавајућих фактор, али још увек није јасно како губитак глукозе отежава размишљање, биохемијски говорећи.
Неки истраживачи су приметили да пад глукозе изазива губитак допамина у мозгу, због чега особа лакше губи интересовање за одређене когнитивне задатке. „Утицајне теорије су указале на то да је умор нека врста илузије коју је направио мозак како би нас натерао да престанемо са свиме што радимо и да се окренемо активностима које нам причињавају више задовољства”, објашњава клинички психолог Матијас Песиљоне са Питије-Салпетрије универзитета у Паризу.
Он додаје да њихови налази показују да когнитивни рад резултира истинском функционалном променом, акумулацијом штетних супстанци, „тако да би умор заиста био сигнал који нас тера да престанемо да радимо, али у другу сврху: да очувамо интегритет функционисања мозга”. Песиљоне, такође, каже да постоје добри докази да се глутамат елиминише из синапси током спавања. То би могао бити један од разлога зашто ноћ одмора може да омогућити особи да се следећег дана осећа психички освежено. Студија је објављена у часопису Current Biology.
(Н1)
