Истраживачи са Института „Макс Планк” уочили разлику између пијаниста који свирају џез и оних са искључиво класичним образовањем
Џез музичари су често описани као опуштени и спонтани, а класични музичари као организовани људи који савршено прате правила. Да ли се музичари различитих жанрова по нечему разликују и ван ових стереотипа? Научници са Инситута „Макс Планк” у Лајпцигу приметили су да се другачији процеси одигравају у мозгу џез пијаниста у односу на класичне чак и када свирају исто музичко дело, а разликује их начин на који планирају своје покрете.
Цео експеримент је спроведен у
тишини са пригушеним клавиром,
како би научници били сигурни да нема
других звукова који ометају сигнале.
Без обзира на стил, пијанисти прво морају да знају шта ће свирати, какав ће бити редослед притискања дирки, а онда и начин на који ће одсвирати композицију, односно које ће прсте употребити. Кључна разлика између џез и класичних пијаниста јесте на који ће се од ова два корака више сконцентрисати.
Разлика постоји (Википедија)
Класични пијанисти више пажње обраћају на други корак, односно на начин на који ће нешто извести и битно им је да одсвирају дело технички савршено са додацима личних украса. Са друге стране, џез пијанисити знатно више размишљају о томе шта се свира. Код њих постоји спремност за импровизацију и прилагођавање што доводи до несвакидашњих хармонија у њиховом свирању.
Када су џезери замољени да одсвирају хармонијски неочекиван акорд у оквиру уобичајене серије акорда, њихов мозак је планирао унапред брже, а затим су и реаговали боље него класични пијанисти. Међутим, класичари су показали предност у координацији прстију током свирања необичних секвенци, па су самим тим правили и мање грешака.
Истраживање је обухватило тридесет професионалних пијаниста од којих је половина била на џез одсеку најмање две године, а друга половина је имала само класично музичко образовање. Сви музичари су на екрану посматрали руке које су свирале одређену секвенцу на клавиру која је била пуна грешака и у хармонији и у редоследу коришћења прстију.
Учесници су морали да имитирају то што виде на екрану реагујући адекватно на неправилности док су бележени њихови мождани сигнали. Цео експеримент је спроведен у тишини са пригушеним клавиром, како би научници били сигурни да нема других звукова који ометају сигнале.
Истраживачи су у саопштењу за медије рекли да ова студија показује да није довољно фокусирати се само на један жанр ако желе да разумеју шта се догађа у мозгу током извођења музике, а досадашња слична истраживања су углавном обухватала западну класичну музику.
(Вук Радоичић, ЦПН)
