Петар Нуркић
Никад не веруј рачунару који не можеш да бациш кроз прозор.
Стив Вознијак (суоснивач компаније Apple)
На крају, на ироничну опаску Стива Вознијакова можемо да одговоримо чињеницом да рачунари постају све лакши и лакши за разлику од претходних генерација „пентијума” и „комодора”. Много опаснији су они које лако можемо да бацимо кроз прозор, јер врло брзо неће ни имати материјалну форму већ димензију информационог облака.
Иако постоје бројне интерпретације технофобије, можемо да уочимо заједнички садржалац за све варијације – што је технологија напреднија, то страхови еволуирају у све комплексније. Страх од аутомата можемо исхитрено да назовемо ирационалним, али не треба занемарити интересантне налазе друштвених научника који издвајају неке утемељене аргументе ове појаве. С друге стране све учесталија је и појава технофилије, позитивистичког става да се сви друштвени проблеми могу решити напретком технологије и научним достигнућима. Истраживања спроведена између 1992. и 1994. године показују да чак 29% студената показује знаке технофобије.
Развојни психолози сматрају да постоје три врсте технофобије: (1) нелагодни корисници; (2) когнитивни технофоби; и (3) анксиозни технофоби. Међутим, постоји једна оптимистична нота технофобије, а то је потреба за објашњењем и разумевањем. Kроз уметничку визију страха и нелагодности према технологији ми постављамо велики број великих питања. Дијалог такве врсте нам омогућава да на њих и одговоримо и да идентификујемо неке од реалистичнијих опасности технологије. Након тога врло брзо можемо да коригујемо и лимитирамо адресиране претње. Интересантно, одговор на питања технофобије може да задовољи нова технологија уређаја који контролишу и ограничавају неке нове уређаје.
(ОПШИРНИЈЕ у новом штампаном броју ГАЛАКСИЈЕ: кликните изнад назива часописа на иконицу ПРЕТПЛАТА).
