Већина великих чланица ЕУ (Британија, Пољска, Италија, Шпанија) учествовала је у операцији такозваног ослобађања Ирака, која је произвела око пола милиона жртава, дестабилизовала Блиски исток и довела до стварања ИСИС-а.
Проф. др Бранко Милановић
Европска унија је рат између својих чланица учинила практично незамисливим и зато јој се дивимо. То није мали успех за континент који је последњих две хиљаде година провео у мање-више непрекидном ратном стању.
Не само да не можемо да замислимо да уобичајени актери из 19. и 20. века, као што су Француска и Немачка, поново зарате, него исто важи и за мање познате анимозитете који су периодично доводили до крвавих обрачуна: између Пољске и Немачке, Мађарске и Румуније, Грчке и Бугарске. Незамислива је и могућност да Британија и Шпанија уприличе некакву репризу Фокландског/Малвинског рата поводом Гибралтара.
Али унутрашња геополитичка стабилност, бар у последње две деценије, није била праћена спољном геополитичком стабилношћу на границама уније. Већина великих чланица ЕУ (Британија, Пољска, Италија, Шпанија) учествовала је у операцији такозваног ослобађања Ирака, која је произвела око пола милиона жртава, дестабилизовала Блиски исток и довела до стварања ИСИС-а.
Бескрајно чекање и растезање преговора
о 35 поглавља која се морају усагласити
између земље кандидата и сваке од 28
(ускоро можда 27) земаља чланица
изазива фрустрације и на Балкану.
Kао да из овог фијаска нису ништа научиле, Француска и Италија су убрзо покренуле још једну акцију за смену режима, овога пута у Либији. Интервенција се завршила анархијом, новим грађанским ратом, успостављањем две сукобљене владе и вишегодишњом блокадом Савета безбедности – јер је јасно да Kина и Русија у догледној будућности неће дозволити нову западну војну интервенцију.
Ратови који се воде дуж замишљеног лука који повезује Либију и Авганистан, а у којима је ЕУ била учесник, у знатној мери су допринели великом покрету избеглица који је почео пре неколико година и траје до данас. (Kао што сам већ писао, главни узрок миграција је огромна разлика у дохотку између Европе са једне и Африке и „проширеног Блиског истока“ са друге стране. Али ратови изазивају нагле скокове у приливу избеглица).
Још један пример изазивања нестабилности је Украјина, где је влада Виктора Јануковича срушена 2014. протестима који су личили на државни удар, а које је ЕУ подржала само због одлагања потписивања споразума Украјине са ЕУ. Нема сумње да би нека алтернативна историја у којој су споразуми између Украјине и ЕУ на крају ипак потписани, у којој нема рата у источној Украјини, а Kрим је и даље њен део, била неупоредиво боље решење од садашње ситуације која прети да прерасте у рат ширих размера.
Kоначно, размотримо Турску, која је споразум о Европској економској заједници потписала још 1963, што значи да је у ЕУ чекаоници провела више од пола века. Прве године владавине Реџепа Тајипа Ердогана биле су обележене проевропским политикама, жељом да се успостави „исламска демократија“, по моделу хришћанских демократија у Италији и Немачкој, као и цивилна контрола над војском. Међутим, схвативши да због величине, а вероватно и доминантне религије, Турска никада неће бити призната као део Европе, Ердоган се предомислио и пошао у супротном смеру – а изгледи да се врати својим изворним проевропоским ставовима су занемарљиви.
Бескрајно чекање и растезање преговора о 35 поглавља која се морају усагласити између земље кандидата и сваке од 28 (ускоро можда 27) земаља чланица изазива фрустрације и на Балкану. Давно је прошло време када је Грчка могла постати чланица после само неколико месеци преговора (можда ни толико) и постизања споразума са француским председником Валеријем Жискаром д’Естеном и немачким канцеларом Хелмутом Шмитом. Европски блеф – јер ЕУ заправо нема ни штап ни шаргарепу – дуго скриван иза вела преговора о приступању, недавно је раскринкало косовско руководство започевши трговински рат са Србијом. ЕУ „изражава жаљење“, али на то нико не обраћа пажњу. Не тако давно, ни Kосову ни било којој балканској земљи не би пало на памет да тако отворено пркоси Европи.
Све то значи да је Европи потребна промишљенија спољна политика када су у питању односи са суседима. Има назнака да она напредује у том правцу, али то чини споро и уз много оклевања. Прво, потребан је мултилатерални споразум са Африком да би се регулисала миграција са континента са најнижим дохотком и највећим растом броја становника. Европљани морају уложити много више, не у конференције већ у опипљиве ствари. Уместо што кукају на кинески „Један појас један пут“, Европљани треба да га опонашају и уложе новац у стицање пријатеља у Африци ако заиста желе да успоставе противтежу кинеском политичком утицају. Сличан скуп проактивних политика потребан је и у оквиру медитеранске иницијативе, док би војне опције у региону морале бити искључене, као што је већ учињено унутар уније.
Што се тиче потенцијалних нових чланица, као што су земље Балкана или западне републике некадашњег Совјетског Савеза, бескрајне преговоре треба да замени или понуда посебног статуса придружености без обећања пуног чланства или јаснији и временски ограничен преговарачки процес који води до пуног чланства. Обе опције омогућују боље управљање очекивањима и спречавају гомилање незадовољства и фрустрација.
Највећи изазов су односи са Турском. ЕУ нема никакав план за Турску после Ердогана; такође, нема шта да понуди турској секуларној опозицији, јер ни сама није сигурна да ли жели Турску у Европи или не. Верујем да је очигледно да би Турска са својим економским потенцијалом и утицајем који има на Блиском истоку била драгоцен економски и стратешки савезник. Таква Турска би се такође другачије понашала у Сирији и Анадолији, јер би имала интерес да поштује европска правила.
Укратко, ово преиспитивање односа ЕУ према суседима упућује на три ствари које треба предузети: значајно повећање економске помоћи Африци, укидање подршке ратовима и пројектима за рушење режима и, коначно, знатно јаснија правила и дефинисани рокови за преговоре о чланству.
(Извор Нови Стандард)
