Такав научник ће уз помоћ „Гугла” и „Википедије” конструисати научни текст, учествовати у научној дебати, бити „научник” par exelence. Такви научнци постоје, неки чак седе у институтима.
Проф. др Драган Павловић
Слобода науке је једна страна тих слобода и односи се на поједине научнике, нормално професоре, тј истраживаче са хабилитацијом (највише звање које омогућава професуру и саджи venia legendi, оспособљење да подучава. Код нас то је од доцента па навише. Друга страна тих слобода је слобода универзитета, где је универзитет де факто држава у држави у погледу науке и знања. Реч је о правима које се односе на науку и знање, не на обична понашања људи које регулишу државни закони.
Сваки појединац има и може да обзнани мишљење које се поштује и недодирљиво је право. Ограничења су само тамо где мишљење задире изван слобода, у слободе других и онда је предмет кривичних закона. Може се тврдити да је Земља плоча, или да је свет створен за недељу дана, да постоје ванземаљци или да су четири века у историји од 600. до 1100. године измишљени. У Немачкој и Француској је професор могао да тврди да није, рецимо, било нацистичких гасних комора – то је био део слободног мишљења. Пре отприлике десет година укинуто је савезним законима.
У случају Синише Малог имали смо више стручних комисија које су, користећи слободу својих приватних мишљења, одбациле оптужбе за плагијат. Сви су, наравно, видели 10 страница које су готово идентичне с неким претходно објављеним радом и изјавили да је то ирелевантан саджај. То је њихово слободно мишљење. Тачка.
То је нормални однос државе и појединца: држава увек тежи да ограничи слободе, док појединци теже повећању индивидуалних слобода. Засад, све друго се може рећи као слободно уверење научника. Научна заједница може да тражи доказе, да прихвати или одбаци доказе, да искључује из наставе или спречава на разне начине ширење таквих мишљења. Научна заједница онда предузима улогу државе, али у свом домену, а казнене мере нису више исте природе. Свакако, то никад неће бити држава која ће умешати легитимно насиље. Поменута права, те слободе, има хабилитирани научник, он је оспособљен да има слободно научно уверење. Ниже рангирани истраживачи и предавачи немају сва та права.
Као што се види из изложеног, то иде јако далеко и само се државним законима, који ће продрети и сферу универзитета, може ограничавати слобода науке. Расистичко понашање и свако друго понашање које је „лаичко понашање” извући ће се из миљеа универзитета и моћи ће да се кажњавају само ако потпадају под кривично право. Као што рекох, контроверзе су могуће.
У случају Синише Малог имали смо више стручних комисија које су, користећи слободу својих приватних мишљења, одбациле оптужбе за плагијат. Сви су, наравно, видели 10 страница које су готово идентичне с неким претходно објављеним радом и изјавили да је то ирелевантан саджај. То је њихово слободно мишљење. Тачка.
Ове ствари као плагијати и слично јесу у сфери универзитета и „цивилно”, лаичко државно законодавство ту нема приступ. Етичка комисија било које врсте нема стручне квалификације да одлучује о предметима који се тичу стручних факата те је мишљење универзитетске етичке комисије онда морално релевантно, али остаје стручно ирелевантно и необавезујуће. То и није проблем. Проблем је што је то таквог мишљења дошло под политичким притиском и што се политички хаос наставља, а што се мишљење етичке комисије погрешно тумачи као стручно.
Гутенберг (Википедија)
Слободе универзитета се допуњују горе поменутим правима на научни рад. Ја не знам српски закон нити правилник, те тешко могу да нешто упоређујем. Али зато ево неких немачких примера. У Немачкој је министар одбране (Карл-Теодор цу Гутенберг) заиста плагирао око 90% свог доктората – писао му је вероватно неки несолидни „писач доктората” који га је вероватно преварио. Једва је канцеларка Ангела Меркел пристала да га склони. Онедавно председница Европске комисије, Урсула ван дер Лејен, плагирала је преко 20% доктората, неважног општег текста цитата, без извора.(Синиша Мали има око 5%). Њу је факултет (Висока школа из Хановера) сасвим одбранио. Синишу Малог, као што видимо, улица готово смењује с положаја министра мале Србије.
Те се ствари дешавају делом и због компјутера који нуде текстове што се лако копирају те их студенти скидају из чланака online, убацују у своје радове, редигују делом и понекад забораве да то солидно „обраде”. Исто то масовно раде и наулници кад пишу чланке на енглеском који не знају добро. Обрађују они текстове, наравно, али некад недовољно и то се види. Ретке су крађе идеја, позајмице текста су чешће и бенигније, тривијалније и чешће се злоупотребљавају у политичке сфрхе. Људи који се науком не баве, мислим пре на интензивно писање науке, тешко ће схватити суштину проблема које описујем, јер већином верују у докторате, у научне текстове као у нешто сувише високо, свето…
Теже је позајмљивати текст у друштвеним наукама, јер је сам предмет тих наука баш управо оригиналност самог текста. Мада је то и тамо могуће и ради се, али се текстови обично солидније прерађују. Кад је нешто плагијат није увек лако одредити. Вешт и искусан научник моће ће да конструише од позајмљених делова објављених чланака солидан текст из области коју уопште не познаје! На „Википедији” сам ја то назвао Googwik scientist. Такав научник ће уз помоћ „Гугла” и „Википедије” конструисати научни текст, учествовати у научној дебати, бити „научник” par exelence. Такви научнци постоје, неки чак седе у институтима. Блажа форма таквих превара је веома честа и сигурно, бар за сада, нерешива. То није ништа поштеније од примитивног плагијата.
Суштина свих тих проблема је у решавању које готово увек захтева студиозан, добронамеран приступ екперата. Заиста, дневна штампа и улица ту немају много шта да траже. Али далеко смо од тог идеала. То је апсурд модерног доба.
