Иако се службено не користи више од 20 година, а и даље ју је могуће пронаћи у животној средини широм света.
Бројне хемикалије које је човек створио да би побољшао индустрију временом су се показале изузетно штетним. Том попису можемо додати још једну, која је до краја 20. столећа била у широкој употреби. Позната као „вечна хемикалија” (PFOS, перфлуорооктансулфонска киселина), у најновијој студији објављеној у JHEP Reports, повезана је с настанком рака јетре код људи. Дуго се година користила као кључни састојак у водотпорном средству Scotchguard, а избачена је из употребе пошто су нека испитивања показала да је штетна по животну средину. Иако се службено не користи више од 20 година, и даље ју је могуће наћи света.
Kако наводе, хепатоцелуларни карцином (HCC) одговоран је за четири од пет Случајева рака у свету, а такође се сматра једним од најсмртноноснијих врста рака.
Студија коју су спровели научници са Универзитета Јужна Kалифорније аи Школе медицине Icahn на Маунт Синају, потврдила је повезаност између „вечне хемикалије” и посебно смртоносног облика рака јетре. Kако наводе, хепатоцелуларни карцином (HCC) одговоран је за четири од пет случајева рака у свету, а такође се сматра једним од најсмртноноснијих врста рака. Највећи ризични чинилац за развој HCC-а сматра се цироза било којег узрока – прекомерне конзумације алкохола, шећерне болести, дебљине и масних промена јетре и инфекције вирусима хепатитиса B и C.
Научници наводе да се укупна инциденција HCC-а смањила током протекле деценије, но пораст броја гијазних и особа које пате од високог холестерола могао би поново повећати број HCC-а. Томе би сад могли додати чиниоце из животне средине. Наиме, истраживачи су утврдили да се трагови PFOS-а, али и перфлуроктаноата (PFOA) и перфлуорохексан сулфоната (PFHxS) налазе у води, а због својег времена полураспада од седам година опстајаће још неко време.
Истраживачи су утврдили да PFOS мења нормалне процесе метаболизма глукозе, жучне киселине и метаболизма врсте аминокиселина које се називају аминокиселине разгранатог ланца у јетри.
Раније студије су утврдиле да велики постотак одрасле популације у свету у својој крви има мерљиве концентрације ових једињења (у САД тај број износи чак 98 одсто), па се научници питају постоји ли износ контаминације која би се могла сматрати сигурном? Истраживачи са Универзитета Јужна Kалифорнија, у сарадњи са Универзитетом Хаваји, анализирали су крв 50 особа с дијагнозом HCC-а и упоредили је са узорцима 50 добровољаца без дијагнозе. Упоредивши количине различитих типова хемикалија у узорцима крви узетим пре настанка рака јетре, повезали су присутност PFOS-а и појаву HCC-а.
Истраживачи су утврдили да PFOS мења нормалне процесе метаболизма глукозе, жучне киселине и метаболизма врсте аминокиселина које се називају аминокиселине разгранатог ланца у јетри. Поремећај нормалних метаболичких процеса у јетри може узроковати гомилање више масти у јетри, стање познато као неалкохолна масна болест јетре или NAFLD. Последњих година дошло је до драматичног и необјашњивог пораста NAFLD-а широм света, што је забрињавајуће јер људи сa NAFLD-ом имају много већи ризик од појаве рака јетре.
„Ова студија попуњава важну празнину у нашем разумевању правих последица изложености овим хемикалијама, каже главна ауторица студије”, Лида Чаци, професорка јавног здравства Медицинског факултета Kек. Иако би она могла дати нове увиде у механизме болести јетре које су узроковане чиниоцима из животне средине, истраживачи упозоравају да је потребно урадити ширу студију да би се њихови закључци потврдили. Такође додају да је потребно утврдити који би тачан износ хемикалија у околини (а онда и људском телу) могао бити безбедан да би се знало на време ограничити њихову употребу.
(Зимо)
