У Јапану је први пут деведесетих година уведен термин који описује незаинтересованост младих. За поајву овогдруштвеног феномена верује се да је кључна социолошка позадина периода који се означава као „време фикције”, од почетка осамдесетих година до средине деведесетих година 20. века.
Појам Millennials означава генерацију која је постала пунолетна почетком 21. века. Одрастање ове генерације пратио је муњевити развој технике. Производи, као извор забаве, смењују се вртоглавом брзином, свет се практично преко ноћи дигитализује, интернет уклања све баријере између протока информација и комуникације. Учење нових програма и апликација не представља им проблем будући да су одрасли уз рачунаре а толеранција и отвореност ка новом и другачијем је опште присутна. Површно гледано, делују супериорније у односу на родитеље али нови миленијум има и своје мрачне стране.
Феномен је први пут описан у Јапану
деведесетих година 20. века где се наводи
да су млади људи незаитересовани да
заузму своје место на тржишту рада и
у општем друштвеном доприносу.
Глобализација поред повезивања света изнедрује и облик друштвене отуђености, хикикомори. Овај термин се користи за понашање адолесцента или младе особе која избегава контакт са околином и повлачи се из социјалних активности. Феномен је први пут описан у Јапану деведесетих година 20. века где се наводи да су млади људи незаитересовани да заузму своје место на тржишту рада и у општем друштвеном доприносу. Куриозитет овог феномена је и то да нема статистички значајне разлике између степена образовања појединца.
Углавном усамљени (Википедија)
Подједнако су овим стањем погођени и високо образовани и слабо едуковани а разлике нема ни у односу на то да ли је реч о узорним или проблематичним ученицима. Појединац прекида сваки контакт с друштвом, свој живот заснивају креирајући сопствени, затворени свет у породичној кући или соби. У екстремним случајевима одбијају комуникацију са члановима породице, ретко кад напуштају собу и то искључиво због физиолошких потреба, дању спавају а ноћ користе за своје активности углавном везане за интернет.
Не посматра се као обољење већ као
стање у којем се појединац налази али
само ако је појава изолована и нису јој
претходиле друге психијатриске дијагнозе.
Хикикомори, као облик понашања код омладине, представља социјални проблем у последње три деценије а препознат је и у другим земљама укључујући и оне на европском континенту. Модерна психијатрија није открила тачан узрок ове појаве али у неким случајевима јој може предходити депресија, анксиозност или поремећај личности. Такође, у везу са овом појавом доводи се зависност од интернета, пораст незапослености младих, отуђеност као последица промене начина комуникације у новом миленијуму, медијска презасићеност фикцијом, наметање нереалних критеријума умне и физичке савршености.
Код куће, углавном
Међутим, овај феномен се не посматра као обољење већ као стање у којем се појединац налази али само ако је појава изолована и нису јој претходиле друге психијатриске дијагнозе. Према критеријумима прве епидемиолошке студије Министарства здравља Јапана 2003. године, особа која се може сматрати хикикоморијем време углавном проводи код куће, није у стању да обавља елементарну друштвену интеракцију као што је одлазак у школу или на посао, стање изолованости траје дуже од 6 месеци, нема блиске пријатеље и претходно се код особе није дијагностиковано ниједно психијатриско обољење. Овом студијом, у којој је било укључено 4.134 испитаника, старости између 20 и 49 година, процењено је да је укупан број хикикоморија у Јапану у том тренутку био већи од 600.000.
Да би се феномен лакше пратио и разумео, овај вид друштвеног деловања се може поделити на примарни и секундарни облик. Примарни представља појаву описаног понашања код појединца код кога се претходно нису установиле манифестације поремећаја личности или расположења, други ментални поремећаји или ментална ретардација. Секундарни представља појаву овог поремећаја понашања удруженог са неким од менталних обољења.
Као прво наводе јављање симптома
„прихватање пораза без борбе”. Особа
избегава сваки вид компетиције,
одустаје од својих циљева иако је
претходно радила на њиховом остварењу.
Дефинисање примарног хикикоморија је од изузетне важности за препознавање и третирање овог стања као засебног феномена за чији настанак није неопходно присуство неког другог менталног поремећаја већ он може постојати изоловано као стање појединца. Изучавањем овог феномена могу се боље сагледати социјални проблеми, како младих у Јапану, тако и у свету и правилно се третирати. Међутим, код секунарног хикикоморија, првенствено се мора третирати примарно обољење.
Сува и Сузуки са Нагоја универзитета описују карактеристике које су уочљиве код стања хикикомори.
Као прво наводе јављање симптома „прихватање пораза без борбе”. Особа избегава сваки вид компетиције, одустаје од својих циљева иако је претходно радила на њиховом остварењу. Мада лако одустају од идеја и жеља, претходно свесни последица, овај вид неуспеха доноси им фрустрацију и незадовољство. Грађење идеалне слике себе на основу очекивања околине настаје као последица немогућности да задрже своје идеје и жеље због чега падају под утицај околине која им намеће идеал којем би требало да теже.
Истовремено, настоје да ту слику очувају, што им повећава незадовољство јер се временом та слика све више разликује од реалности, што доводи до повлачења појединца све више. Врло често је подршка родитеља присутна, они верују да постоји и даље начин да њихова деца постигну доста у животу, пружају им подршку, како емотивну тако и финансијску. На крају, избегавају контакт са околином, како би што дуже очували позитивно мишљење о себи. Избегавајући ситуације у којим би причали о себи, својим циљевима, идеалима и плановима.
Три јапанска времена
Према јапанском социологу Мити, срж овог проблема може се наћи у социјално-културолошкој позадини Јапана након Другог светског рата. Период након рата се може поделити на три декаде: време идеала, време снова и време фикције. За стварање друштвеног феномена хикикомори верује се да је кључна социолошка позадина периода који се означава као „време фикције”, а то је период који је трајао од почетка осамдесетих година до средине деведесетих година 20. века. У овој декади одрастање младих је обележено присуством вршњачког и породичног насиља, израженим бунтом према ауторитетима као што су родитељи и професори као и учестало нарушавање јавног реда и мира од стране омладине.
И изван Јапана (Википедија)
Истовремено, долази до великих интерперсоналних промена на почетку новог миленијума. „Време фикције” настаје после периода који се означава као „време снова”. „Време снова” је било обележено друштвеном интеракцијом познат као конформизам, који је подразумевао друштвени поредак у којем се неговало колекктивно добро, фаворизовао се тимски дух, друштвена заједница се организовала тако да сваки појединац у окружењу у којем ради и борави доживљава колектив као ширу породицу. Након овог периода настају нагле промене у међуљудским односима унутар друштвене заједнице. Конформизам, као облик друштвене интеракције, нагло губи на значају.
Постоји оправдани страх да ће се ово
стање социјалне изолованости ускоро
проширити и на друге земље и да ће
феномен, који се родио у Јапану,
постати глобални проблем.
Истовремено индивидуализам још није у потпуности формиран. Највеће жртве овог периода транзиције су управо генерације које ће трпети последицу судара глобализације са конформистичким друштвом. Нови облик односа између Јапанаца ће се дефинисати као рапидна промена у јапанском друштву која води ка друштвеној ситуацији која није оријентисана ка групној припадности. Нови облик индивидуализма је склоност као менталној и друштвеној изолованости, праћен честом незаинтересованошћу појединца за дешавања и људе у својој околини, али са хиперфокусом на далеке изворе информација и особе с којима одржавају контакт путем мобилних телефона и интернета.
Поред свега наведеног не треба заборавити да је од почетка деведесетих година до сада, како у свету тако и у Јапану, у порасту нерегуларна запосленост, којом су посебно погођени млади нараштаји. Несигурност запослења и зараде доприноси повећању несигурности појединца и немогућност планирања живота. Све наведене друштвене појаве се узимају као кључни социјално-културолошки фактори у настанку феномена хикикомори.
Чињеница која све више забрињава јесте та да је облик овог феномена, поред Јапана, регистрован и у другим земљама као што су Северна Кореја, САД, Енглеска, Италија, Шпанија. После 11. септембра и Лехмановог шока у САД примећена је значајно тежа интеракција младих људи у друштву и повећана склоност ка изолацији. У Европи назапосленост младих људи је у порасту, стога се и ово гледа као један од озбиљних фактора за наставак развијања феномена отуђености. Стога, постоји оправдани страх да ће се ово стање социјалне изолованости ускоро проширити и на друге земље и да ће феномен, који се родио у Јапану, постати глобални проблем.
(Ивана Брановић, ЦПН)
