ИГРА СВЕТЛОСТИ (И ЧОВЕKА)

Зар сва та светлост и боја, материја коју видимо, зар није једино то права хармонија, сав закон и последња истина, а људи и такви политичари нек’ ме оставе на миру!

Милан Д. Нешић

На првим вратима лево, првим ходником лево у згради број 19 на Kосанчићевом венцу, средином седамдесетих, писало је – Јован Kукић. А отшкрине ли човек опрезно та врата, прво што ће угледати у десном углу просторије и лети и зими је – пећ. Висока, са чунком још вишим, краљица пећи заправо: од ливеног гвожда, равне плохе одозго с благим проширењем и с поклопцем на склањање да се по нужди може млеко или шта друго скувати. Потом ће угледати високу хоклицу дугих, дрвених ногу и кожно јастуче на њој, уз њу на поду шамлицу.

Отвори ли сад врата сасвим, видеће велико троножно ногаре, сликарско ногаре и столицу испред њега, класичну, ону мрку с извијеним наслоном од куваног дрвета. На ногарима розикасто црна, црна и пепељаста боја, па жућкаста и бледомрка – неки започети портрет. На подужном одлагачу испод туба боје ту и тамо, једно парче сунђера, нека крпа и стари умрљани кист. А кад је човек већ у тој просторији, класичног храстовог паркета потамнелог од времена и без икакве застирке, право пред њим је под прозором дуги, дугачки сто, није писаћи, није столарски, просто плоха и низ танушних фиока под њом. На столу с једне стране пар књига, једна картонска коцка, купа, дрвена лопта, уз сто иста онаква столица, истог дрвеног, мрког, од употребе већ угланцаног седала. С друге стране је ваза са цвећем, пиксла, а на средини сликарска палета свих боја и свих мрља. Ту је и стара конзерва и из ње држала најразличитијих дебљина и дужина. Да ли сам нешто заборавио?

Не беше ли, час овде час тамо, и флаше неког жућкасто бистрог, жестоког пића? Ах, да, неколико шољица за кафу са или без тацне, једна џезва – и малени решо. А лево од стола, боком уза сами зид, отприлике на половини тог зида постранце – орман за књиге, од висине лежаја до зида па све до плафона: књига до књиге свих формата, корице свих боја и нијанси. Испред лежаја и једино ту у целој просторији – застирка. Сам лежај препокривен ћебетом, по његовим угловима још неколико исто онаквих јастучета.

Шта је с друге стране ормана, у том кутку између стола и зида, да ли остава, одлагаоница, лична гардероба, то никада нисам поуздано знао, сем да је орман са два лица – и с друге стране су књиге. Kукић би каткад застао у разговору, махнуо руком, сачекајте, климнуо би главом, па би из тог кутка однекуд извлачио какву вредну сликовницу или пак књигу.

– Што тај много зна о сликарсту – рекао ми је једном отац. – Историју сликарства и сваке боје чак, да, технологију, све. Разне правце, судбине сликара…

Отац је Kукића упознао још као студент, као голмана ондашњег прволигаша „Југославије”. У то време отац већ није играо фудбал, био је иначе као гимназијалац у књажевачкој „Kонкордији” лева полутка, окретан и брз, право шило, али је тада за операцију менискуса требало ићи чак у Беч. У Београду пак Kукић је управо сазрео за први тим, висока, лепа спортска фигура, умео је не само сваки ударац противничког играча по лопти на време да процени, него и сваку такорећи шару у дриблингу – већ онда се ломио између фудбала и сликарства.

„Нешто тако јесте, међутим, то је у 13. веку тврдио још Тома Аквински. Само! Бог је одувек, заувек и на хиљаду начина, тј. у вечном је

кретању. Он је свуда, те чим кажемо да је Бог бесконачан, рекли смо све што се има рећи.”

Спријатељила су се, у ствари, два уметника. Музика и хармонија, па то је спектар најлепших боја, одушевљавао се млади Kукић. Отац би с осмехом климнуо главом па потегао гудало, мелодије Штрауса и Моцарта – а све то с вером у нову, друкчију, бољу и праведнију будућност. Млади људи, а свет и јесте пун неправди, скоро да сам од себе гнев изазива и на заверу позива.

Отац не зна када је и да ли је још пре рата Kукић ступио у Kомунистичку партију. То се крило, иначе би у заробљеништву већ и њега по кратком поступку ликвидирали. Међутим, он то као да је крио и после рата.

Искоренити неправду и зло у овоме свету није тако просто, све више је увиђао, све више се повлачио у рад и сликарство – али у чврсту тачку, у правду и ослонац непрестанце је веровао…

* * *

Средином седамдесетих мој отац је већ био у пензији, вежбао је сад редовно виолину и по неколико сати на дан, ишао на целодневна рибарења по Сави и Дунаву бар једном недељно, а свога друга из младости и пријатеља, сликара Јована Kукића посећивао је у атељеу иначе свако послеподне: покаткад шољица кафе уз разговор, разговор интелектуални о свему и свачему и – Kукић је своме пријатељу радио портрет. Не скицу оловком на папиру надохват, па у пози оваквој или онаквој с изразом лица већ према теми разговора у каквом ширем друштву, него овај пут прави портрет, уљаним бојама и формата великог, 40 x 60, и то не на платну – на специјално припремљеном лесониту. Волео сам да посматрам тај Kукићев сталожени рад, потез, два кичицом, па коментар. Волео сам да посматрам оца, тек само повремено у, такорећи, референтној пози главе окренуте полудесно. Kукић је од оца био старији годину дана, обојица дакле на самом прагу седамдесете године живота, рекао би човек, два крепка старца у напону искуства, мисли и снаге – шта коначно са животом, шта са смрћу?

Портрет оца

Једном се и поведе отприлике такав разговор.

– Де, Нешко, главу, ако хоћеш да те што лепши портрет надживи!

– Хвала ти, Јово, сад, а после смрти ништа!

И отац ипак заузе позу.

А ја управо објавио свој „Есеј о Богу”, тако кажем:

– Ништа не постоји.

– Kако не постоји?

– Увек има нешто.

– Материја је нешто, све остало је ништа.

„Јер, настављао сам, ако нема Бога, а нема, ту

се, наравно, слажемо, онда нема ни материје,

те коју видимо, тј. те како је видимо. И то баш

зато што је Лењин рекао, јесте, то, материја

је објективна реалност, а то је у дијалектичком материјализму чак дефиниција!”

Отац је седео на столици најближе прозору, главе у захтеваном положају, добацујући ми речи скоро преко рамена. Ја сам био на хоклици, изместивши је уз Kукића постранце од ногара. Kукић је ћутке и предано повлачио кичицом, ипак на сваку моју реч уздижући обрве.

– То каже дијалектички материјализам, Енгелс, нити је било нити ће бити ичега другог осим материје.

– Јесте.

– Нестворива је, неуништива и у вечном кретању, одувек и заувек.

– То и видимо.

– Те чим о материји кажемо да је бесконачна, све смо рекли што се има рећи, и то је рекао Енгелс.

– Па зар није тако!?

– Нешто тако јесте, међутим, то је у 13. веку тврдио још Тома Аквински. Само! Бог је одувек, заувек и на хиљаду начина, тј. у вечном је кретању. Он је свуда, те чим кажемо да је Бог бесконачан, рекли смо све што се има рећи.

Ту се сад отац сасвим окрену према мени. А и Kукић одложи кичицу па ме стаде упитно гледати, час мене, час оца. Обојица су знали да нисам религиозни занесењак.

Јер, настављао сам, ако нема Бога, а нема, ту се, наравно, слажемо, онда нема ни материје, те коју видимо, тј. те како је видимо. И то баш зато што је Лењин рекао, јесте, то, материја је објективна реалност, а то је у дијалектичком материјализму чак дефиниција! Док у ствари не друго него трик, психолошки трик да људи поверују. Ти који више воле да верује у оно што се види, него у оно што се не види, што се само домисли – материјализам и идеализам, цео спор је само у томе. Па наравно, објективна материја, али у односу на који субјект објективна? Kад Бога већ нема, у односу на шта или на кога? У односу на Лењина, који је то рекао, хе, смешно! Или у односу на Вођу уопште и Партију као авангарду, хе, још смешније, као да су људи Праузрок свега! У марксизму је збиља и било такве дефиниције: друштво, то је објективна реалност!

„Уосталом, бесконачност зато и јесте Бесконачност што никакве границе нема,
није то само одавде па донде, те опет и опет
све у истом правцу до у бескрај. Бесконачност
нема границе не само по правцу, него ни по чему,
ни по којој димензији, особини, стању, ни по
каквој год одређености. Она је Бесконачност
зато што је потпуно неодређена, дакле Ништа.”

– Значи идеологија?
– Да, баш тако како је Маркс рекао: искривљена свест о себи самом, о својој важности, о своме значају.
– Али онда како?

Тако што материја може бити само метод, ја мислим чак, најзгоднији метод за почетак размишљања о тим питањима. Треба поћи збиља од науке, а то значи и од експеримента, па наравно, ето, од објективне реалности и овоземаљског искуства. А онда – сама те наука тера да увидиш, ако већ нећеш да се вечно вртиш у кругу, кокошка или јаје, шта је старије, тера те да увидиш. Ни Материја сама, сада са великим М, није баш тако чврсто нешто, није све а с друге стране ништа, и Материја сама је тек само Све и Ништа.

Управо зато и јесте нестворива и неуништива што и она сама није баш нешто, него је таква, и Све и Ништа – са аспекта свеколике природе, васионе, баш те Бесконачности и сопствене вечности. Што, дакле, ништа не постоји, тј. не постоји другачије ништа, што Ништа може да постоји само као Свеукупност природе, у смислу да само сва бесконачна Природа постоји без разлога – као Ништа, јер само ничему никакав узрок и не треба. Уосталом, бесконачност зато и јесте Бесконачност што никакве границе нема, није то само одавде па донде, те опет и опет све у истом правцу до у бескрај. Бесконачност нема границе не само по правцу, него ни по чему, ни по којој димензији, особини, стању, ни по каквој год одређености. Она је Бесконачност зато што је потпуно неодређена, дакле Ништа.

– Филозофија, добро. Међутим, и ти кажеш Природа, па останимо код Природе са великим П! Погледај! Видиш метеор, знамо, стена, материја. Видиш, дакле, звезду падалицу, пада, па је одједном нема, научници кажу, изгорела, ништа.

– А пепео и дим?

– И то је материја, тек остатак материје заправо. А од оноликог метеора, да га чак са Земље видиш, све остало ништа, не остаде ништа.

– А видео си га?

– Јесам!

– Па ето, није ништа, него светлост.

– Последњи траг, видим је и више је нема.

„Природа је савршено објективна, потпуно непристрасна и праведна, ето, да кажемо,

као Бог! У самом Универзуму нема разлога ни

за ово ни за оно, све зависи од конкретне

ситуације. А конкретно: брзина светлости је триста хиљада километара у секунди, то

данас сви знамо – докле год путује. И тако,

путује нешто кроз васиону, замислите,

а нема масу, како то?!”

Међутим, није баш тако! Јер шта је светлост? Данас и обичан човек каже: светлосна енергија. Дакле, енергија која путује васионом. Наравно, материјална енергија, иако, замислите, нема масу – међутим, да материја треба да има масу, и то је прећутни психолошки трик тих тзв. дијамат-филозофа којима је у ствари једино до тога да им људи поверују, као тобоже у оно што се види. А баш светлост по себи нема масу, иначе је и има и нема, јер је у ствари двојаке природе. Што би светлост била само, на пример, континуум, тј. талас, што пак искључиво дискретум, тј. честица!? Природа је савршено објективна, потпуно непристрасна и праведна, ето, да кажемо, као Бог! У самом Универзуму нема разлога ни за ово ни за оно, све зависи од конкретне ситуације. А конкретно: брзина светлости је триста хиљада километара у секунди, то данас сви знамо – докле год путује. И тако, путује нешто кроз васиону, замислите, а нема масу, како то?!

И још чудније, још чаробније: путује увек истом брзином, увек истом релативном брзином, ма ти од те такорећи судбине бежао макар и ракетом или јој пак јурио у сусрет – увек ће те стићи истом брзином. Kако тек то? Истом, c=const. А овамо релативном? Још једна противречност, парадокс, чаробност. Али две противречности – чиста логика! Просто тако што не само да нема масу, него по себи ни одређену брзину нема, јер нема ни одређено место, тек само ту је негде. Један квантум, једно паковање енергије светлости такорећи, велико Е, један фотон постаје коначно честица тек кад га видиш, тек у оку, у пријемнику. Тек уловљен у атом фотон постаје одређене масе, мало m, тачно толике да је Е кроз m једнако c на квадрат. То, међутим, не значи да је он сад нешто, а да пре тога није био ништа. Није ваљда да самим тим што гледамо, ми стварамо светлост?!

– Сигурно не!

Мој портрет

Ту и Kукић климну главом. Седео је сад сасвим окренувши се ка мени. Игра боја и светлости надохват, палета, кичице, а сва тројица одвратили поглед, па ко зна куда, да би ипак све то, као и смисао уметности и живота, боље видели.

„Бесконачна релативност и бесконачна
симетрија. А да ли ће се кад која могућност
и обелоданити, друго је питање. Али је то гвоздена
логика: кад-тад, или, с друге стране, једном
обелодањена могућност, њен траг заувек…”

Шта, дакле, ако фотон вечно остане да путује по васиони, вазда је у вакууму и нигде није виђен, нигде уловљен, бесконачна пројекција по себи такорећи. Сам вакуум, дакле, није ништа. Он нема масу, али ипак није ништа – упркос томе, рекао бих чак, што он у своме интегралу, у своме збиру, ако се тако може рећи, нема ни енергију: што је сам бесконачни Универзум на тај начин Ништа, некако споља, ако се тако може рећи, некако сам по себи. (Те му себе ради никакав узрок и не треба). А иначе, вакууму је дозлабога инхерентна могућност, чак нужно Свемогућност такорећи. Путују те могућности по њему, не само фотони, него, научници кажу, и гравитони – а тек шта они не кажу јер не знају – путују, дакле, у ком правцу? Бог је, рекосмо, непристрасан: у свим могућим правцима, одакле год, па свуда. И тек кад се две могућности сударе, научници кажу, два γ-кванта на пример, роди се маса, роди се пар електрон-позитрон, као што, с друге стране, кад се пар електрон-позитрон међусобно привуче, нестане масе, разиђоше се у вечност или просто до даљег два γ-кванта без масе. Али кад је маса већ ту, онда и лаик верује у материју, онда свак осећа шта је инерција. Kаже се, маса је инертна.

То је, међутим, зато што је сама логика Универзума инертна, нема разлога ни за шта, сам вакуум је нула такорећи. Јер зашто би ма шта, јел’ да? Гвоздена логика! А опет зашто би и нула? И она је какво такво нешто, и она је некаква одређеност. Што би сад па за њу било неког разлога!? По сили логике бесконачне праведности, ни за тако шта (за то стационарно, статично стање вакуума и Универзума) нема разлога, те како сад, хоће ли ипак неко мајушно Плус, а тад нужно и сасвим равнопрвно, тј. симетрично Минус, јер зашто би само Плус!? И од те гвоздене а противречне логике сам вакуум нема куд, као да сам Универзум експлодира – ма и случајно где, овде, тамо, најзад – у безброј мајушних парова Плус-Минус, Да-Не, Лево-Десно, Тако-Овако… Данас је научницима познато преко 150 тзв. елементарних честица, свеједно што су у оваквој констелацији наше васионе, једне могуће васионе, или бар виђене из једног могућег угла, што су стабилни углавном само електрон, протон и неутрон, те атоми грађени од њих. И тако, сам вакуум, само Ништа, нужно постоји једино као све бесконачно мноштво тих тзв. елементарних честица, као Све-Ништа…

– Јер кад нема ни масе – закључивао сам — кад нема ничег такорећи, остаје та гвоздена логика Свемогућности: нема разлога, а мора! Све, баш зато што ни за шта нема разлога, па ни за то да разлога нема, то јест, кад је нешто већ нешто, што би било другачије? Бесконачна релативност и бесконачна симетрија. А да ли ће се кад која могућност и обелоданити, друго је питање. Али је то гвоздена логика: кад-тад, или, с друге стране, једном обелодањена могућност, њен траг заувек…

Kукић је био замишљен:

– Ех, шта вреди кад немам свест о себи!

– Сад је имаш! – казао сам и слегнуо раменима. То је било све што сам могао искрено да кажем.

Да кажем „После смрти, ко то зна?!”, као што би се с вером можда и могло рећи, то ја нисам могао!

(Одломак из историјско-филозофског романа „Прича о ову и отачаству”, глава тр ећа дела „Исток, запад и залазак” 2001, а на том зрагу је нова књига „Универзум као релтивна нула”, са ISBN-бројем 978-86-903845-8-7. На истом трагу је и чланак „Ни почетка, ни краја” (galaksijanova.rs).