ИЛ’ ЛОМАЧА, ИЛ’ ГЛАВЊАЧА

На 280 страница ситног слога саткао је зачуђујућу и запрепашћујућу оптужницу за олако трошење пара, у којој није поштедео малтене никога за кога је установио да је умешан.

Станко Стојиљковић

Из наслова је све јасно. Ил’ ће књига „ПРОМИСк-19: тешке паре за лаку науку” бити спаљена као јеретичка, с писцем свакако, ил’ ће неко(и) кога(је) је он оклеветао отићи у апс. Трећег исхода нема, осим у трећем смеру; ако је неко вољан, тамо ја шаљем.

(У Главњачи су деценијама испитивани политички противници, а мени је само послужила за римовање).

Научни саветник Института за нуклеарне науке „Винча” у пензији, др Филип Раке Вукајловић, наоштрио је тастатуру и написао (по много чему несвакидашњу) хронику надметања за новац из ПРОМИС-а, који додељује новоосновани Фонд за науку. Као што поетични назив програма (ако се чита на енглеском) наговешћује, требало је подржати младе истраживаче, тек овенчане докторатом, чије би замисли и остварења освежили и унапредили српску науку.

Лепо замишљено, нема шта. Чим сам чуо за ово, помислио сам да се држава, напокон, досетила да донекле успори незаустављиви „одлив мозгова”. Ионако нико не прати куда млади српски „паметни јаничари” одлазе.

Али искусни физичар који је, како наводи од 1991. до 2013. (до одласка у мировину), био рецензент у два најугледнија научна часописа из физике – Physical Review и Physical Review Letters – одмах је посумњао. (Проверу препуштам другима). И на самом почетку записао: „Сама идеја да се оволики новац даје на ,слободне теме’ је отпочетка бесмислена, толико да је то нормалном људском уму непојмљиво. И да се то ради пошто је последњих десет година потрошен кредит од 420 милиона евра, наводно подигнут за науку, а да је од њега у праву науку отишло мање од 10% тог новца. И да нико за то није одговарао.” За ПРОМИС се Србија задужила код Светске банке, како пише, „под још необјављеним условима”.

А онда је у марту наишла корона, па је др Филип Раке Вукајловић морао у карантин. Ако му је за утеху, ни ја нисам боље прошао. И не дангубећи почео је приљежно да чита одобрене пројекте и успут да гугла. Испоставиће се да се из читања и гуглања испилила књига с почетка, коју је сам издао, а прописано завео код Народне библиотеке Србије.

На 280 страница ситног слога саткао је зачуђујућу и запрепашћујућу оптужницу за олако трошење пара, у којој није поштедео малтене никога за кога је установио да је умешан. Ређају имена и презимена академика, редовних професора, доктора наука и државних званичника, са рођачким и интересним везама, све у у духу ко је коме наместио. Свакоме је, без околишења, поименце скресао у брк. Добро, понекога је похвалио, али то је кап у мору.

(Ко жуди да сазна имена, нека се обрати Старим Латинима. Можда су, најзад, одустали од своје опомене: Nomina sunt odiosa).

Чуди ме што до дана данашњег нема никаквог одјека, барем званичног, к’о да се радња овог крими романа одиграва у непознатој земљи. А књига се – како су ме обавестили – увелико продаје у овдашњим књижарама!

Напослетку је др Филип Раке Вукајловић узјахао белог мермерног лава и сликао се за задњу корицу. Предњу је препустио Милошу Шобајићу.

Дон Кихот или Ђордано Бруно? Знаћемо после спаљивања.

(Други пут сам, поштовани читаоци, прекршио обећање да ниједан напис из штампане „Галаксије” неће осванути у електронском издању. Надам се да ћете ми опет опростити, имајући у виду важност теме).