Kао и у Британији, Сједињеним Државама или Јапану, нагли пад дохотка приватног сектора свуда се мора неутралисати значајним повећањем јавне потрошње.
Др Јанис Варуфакис
Европа је у четвртак 2. априла доживела историјски пораз. После више седмица преговарања, на седници министара финансија еврозоне донета је одлука о заједничком одговору на очекиване економске последице пандемије корона вируса. Осим што представља монументалан пример занемаривања дужности, ова одлука је тежак удар на саме темеље Европске уније – па су јој се могли обрадовати само критичари и непријатељи Европе.
Већина континенталних европских земаља налази се у ванредној ситуацији. Економски потреси произведени пандемијом не воде рачуна о валути коју користимо. Kао и у Британији, Сједињеним Државама или Јапану, нагли пад дохотка приватног сектора свуда се мора неутралисати значајним повећањем јавне потрошње. Ако владе то не учине, збир приватних и јавних расхода (који одговара агрегатном дохотку) наставиће да пада још већом брзином, предузећа ће банкротирати, а то ће на средњи рок додатно умањити фискалне приходе.
Јасно је да се 19 земаља еврозоне нашло пред јединственим изазовом. Велико увећање јавног дуга, што је у овом тренутку једини излаз, није могуће због необичног монетарног аранжмана ЕУ који укључује заједничку централну банку, без одговарајућег централног министарства финансија на које би се та банка могла ослонити. Такође, банка нема право да директно пружа зајмове министарствима финансија 19 земаља којима су зајмови у еврима неопходни да би се избориле с кризом. Kриза евра која је почела 2010. већ је оптеретила ову необичну монетарну конструкцију до крајњих граница, а пандемијска рецесија сада производи додатни притисак.
Једини излаз из замке је задуживање које не би пало на терет најзадуженијих земаља еврозоне, већ би се поделило између чланица. Али такво задуживање забрањују споразуми којима је еврозона установљена. На томе су инсистирале земље са севера Европе са значајним трговинским суфицитима.
Будући да су неке од најтеже погођених земаља, као што је Италија, управо оне са највише дуга и отуда најмање простора за даље задуживање, суочени смо са нерешивим проблемом: ново задуживање које је потребно да се приватни сектор одржи у животу гурнуло би земљу у банкрот и уништило банке, чији капитал већим делом чини државни дуг, а убрзо потом вероватно и остатак приватног сектора. Једини излаз из замке је задуживање које не би пало на терет најзадуженијих земаља еврозоне, већ би се поделило између чланица. Али такво задуживање забрањују споразуми којима је еврозона установљена. На томе су инсистирале земље са севера Европе са значајним трговинским суфицитима.
Еврогрупа се састала да покуша да пронађе решење. Да би спречили долазећи цунами стечаја, министри су морали поћи за примером британског, америчког и јапанског програма помоћи, па су 8 одсто укупног дохотка еврозоне (1 трилион евра) издвојили за нове јавне расходе и определили још толико за инвестициони фонд из ког ће се финансирати опоравак после пандемије. Морали су да пронађу и начин да избегну суспензију забране расподеле дуга између чланица, јер би додатних 2 трилиона евра дуга за јавне расходе уништило чланице као што су Италија, Шпанија и Грчка и поново призвало баук распада заједнице.
Истог четвртка увече објављено је решење. Kада будете читали ове редове новине ће вероватно бити пуне наслова о импресивном износу од 500 милијарди евра за спас Европе, али истина је мање импресивна. Цена доласка до споразума била је одрицање од онога што нам је овог тренутка потребно. Уместо стимулуса у вредности од 16 одсто укупног дохотка еврозоне (2 трилиона евра), колико нам сада треба, еврозона је за решавање кризе понудила смешних 0,22 одсто (27,7 милијарди евра).
Да би бројке боље изгледале и да би се достигла магична бројка од 500 милијарди евра, одлучили су да земљама попут Италије обезбеде кредитне линије кроз европски фонд за финансијску помоћ (Европски механизам за стабилност) у износу од 2 одсто националног дохотка земље примаоца. Одобриће и додатне зајмове од око 100 милијарди евра за подршку системима социјалне заштите у земљама у којима трошкови за исплату накнада незапосленима бележе највећи раст – уз обавезу да кредити буду враћени када незапосленост опадне.
Пре састанка еврогрупе надали смо се да ће Европа изменити правила да би сачувала највећу од својих творевина: Европску унију. За разлику од 2015, када сам био усамљен у захтевима да се установи заједнички инструмент за реструктурисање јавног дуга унутар еврогрупе, у протеклих неколико седмица владе чак осам земаља са југа Европе – као и Француска – тражиле су да се преиспита могућност прерасподеле дуга, јер ће у противном еврозона и даље бити гвоздени кавез мера штедње за већину и извор економске стагнације за све. Са извесним закашњењем, али исправно, затражили су емитовање „евро-обвезница”: заједничког кредитног инструмента којим би се дугорочни износ дуга умањио пребацивањем одређеног дела са земаља чланица са великим дугом на еврозону која нема дугова.
Али таква могућност је одбачена и еврогрупа је закључила да ново задужење готово у целини треба свалити на плећа већ ослабљених држава чланица. Једини уступак захтеву девет влада које су тражиле прерасподелу дуга јесте то што нови зајмови Европског механизма за стабилност нису условљени. Али и то је варка, јер условљавања ће стићи чим фискална правила еврозоне поново прораде.
Грађанима Италије, Шпаније и Грчке упућена је следећа порука: ваше владе могу добити на зајам значајне износе из фонда за финансијску помоћ. Без условљавања. Помоћи ћемо вам чак и да исплатите накнаде незапосленима из средстава оних земаља које су боље прошле. Али за годину или две, када ваше економије почну да се опорављају, прихватићете нови пакет мера штедње да бисте довели у ред своје финансије, укључујући и отплату средстава која сте добили за исплату накнада незапосленима. То је као да човеку пружите руку да устане са земље, па када се мало придигне, поново га пустите да падне.
Европска унија је, наравно, много више од монетарне уније. Она је и мировни пројекат, простор заједничке културе, извор идентитета и шанса за сузбијање токсичног национализма. Ипак, ако њени економски темељи попусте, заједницу би могле угрозити центрифугалне силе које су већ на делу. Пресуда коју је еврогрупа објавила, осим што нема посебног макроекономског значаја и чин је политичке неодговорности, могла је обрадовати само евроскептике у Европи, Британији, па и у Белој кући.
(Извор Пешчаник)
