И још једном – у памет се, тамо уз та древна ватришта су нам још увек очувани корени, јер истину је говори песник да У Ватри се Бог одмара и чека да Светлошћу и силама Лепоте, Доброте и Истине обасја озебла срца наша.
Душан Миловановић
Шумадија, јесен 1953.
Памтим, имао сам тек шест година и по природи ствари на селу и – своја задужења/ послушања у нашем малом домаћинству. Не тако често, али по потребама слали су ме у друге домове да нешто однесем или донесем, тако су се слагала искуства а ствари се постављале на своје место. Знатижељан од почетка, примећивао сам и појаве које нису биле уобичајене у нашој кући и све се неопазице слагало у једну пасивну меморију, што се тек у зрелом добу отварала и разврставала.
Моји стари научили су ме којечему, што је у оно доба било обавезујуће понашање, рецимо: да се старији људи, при сусрету обавезно поздрављају са Помеже Бог, да се најстарији и кумови целивају у руку, немоћном или старом да се увек нађе на помоћи, а за сиротињом и јуродивима – никада не окреће нити се, не дај Боже – гађају грудвама спечене земље; да се божјем човеку или попу увек обраћа уз благи наклон и о свему што се (за децу) подразумева, и у цркви. Било је ту још које чега, на пример да се никада не седи на прагу, да се не игра у пепелу, пљује или прескаче ватра, не сме се псовати, јести зелено воће… а да треба обавезно ићи и на весеља и на сахране код комшија и чак далеких рођака…
Деда ме је научио рано да палим ватру и много шта око ње, како се распламсава, чува, обнавља, а бака кућним понашању – поштовању хлеба и ‘Свега што нам је Бог даривао‘ и како се према чему треба одности, па да су и животиње, биљке/створови божји, дати нам на употребу, бригу и старање, и да се и према њима треба с памећу и чиста срца опходити.
Упамтио сам многе ствари око ватре, мени тада неразумљиве и необичне радње које сам тек касније донекле доконао и успут правилније схватао. На пример, да жишком може да окади кућа, али и заслади врућа ракија, а њеним пепелом благослови воћка или марвинче; да се у ватру никако не сме пљувати нити око ње псовати, јер ће све то – на зло изаћи, ето на пример, онај случај… и онда су се ређале скаске, полуистините приче и збитија – последица рђавог понашања. Све то се, тек у сасвим зрелим годинама сублимисало у дивном, свеобухватном стиху великог песника србског, београдског, а и метохијског Алеке Вукадиновића у наслове збирке У Ватри се Бог одмара (2018), и готово сасвим заокружило у пуно и апотропејско, митско и истинско значење ватре, једног од највећих дарова Човечанству.
У нашој кући, грађеној око 1930. у пространом предсобљу шепурио се модерни, бронзани шпорет који је стигао с неких дединих џамбаских похода у пречанске земље где је све до пред Други рат одлазио са мушким члановима породице са џелепима стоке коју су терали чак од Пештера и тамо, по средњом Европи продавали још од доба аустријских. Тај шпорет остао је у особитим успоменама, у њему сам сасвим овладао вештином баратања ватром, ту су се спремале особите сласне, једноставне шпеције које су мајка или бака, очас оправиле „за своје чедо”, на пример – јаје на плотни, или свежа пилећа џигерица, мала лепиња, док се не испече онај, најбољи на свету, црни, из велике зидане фуруне – тешки, накисели и велики хлеб, с кором какву више не можете нигде срести; на чију још топлу кришку, шта год да се стави: маст, павлака, пекмез какав или мед, даје онај непоновљиви укус, који се памти заувек. Довољно је тек да се замислите, затворите очи, или вам се, просто – само јави, да вам подјари успаваначула, подсети, занови успомене, врати у оно безбрижно и чедно време.
И касније
Стога, нисам био баш обавештен о другим начинима грејања куће, сем помоћу шпорета, па иако сам с дедом често палио ватру на отвореном, у винограду, воћњаку или у озебле дане, при стаду, и то на почетку гвозденим огњилом (оцилом), кременом и помоћу труда, а тек касније шибицама и најпосле упаљачима разним. Међутим, од првог сусрета, импресионирало ме је ватриште, на сред главне просторије у другим кућама, што је у обичне дане тињало, а око подне, или с вечери – пламсало весело и на њему се дискеретно испаравао велики, чађави котао, обешен о вериге, шта-год кувало у земљаном лонцу, с краја ватре или нешто пекло под црепуљом, на жару или под сачем. Тада сам сазнао да се то место зове огњиште, да се око њега вију многе приче, значења и изведенице, што се тек касније тумачило и разабирало; за почетак памтио сам само оно очигледно: да је обично то место било ограђен/понегде и озидано каменом, облуцима или ћерпичом, да се пепео не разноси или – не дај Боже – каква жишка не узјогуни и направи штету.
У тих тек неколико кућа, где сам залазио, у Мировиће, Вељиће, Тодоровиће, или рецимо код у свему необичне баба Миленије – Поточаре, коју су пратиле необичне приче, и којој сам увек одлазио са стрепњом, али кад јој је деда Мијаили по мени – слао тек неколико цигарета, оне зелене Мораве… а она ме дочекивала као најрођенијег и частила неким слатком мени често непознатих плодова, кашичицом меда или свежњем необичног чаја, као уздарје мојим укућанима. И готово свуда, изнад ватре беху отворене баџе за излазак дима изнад крова, кроз коју су се пробијали шкрти зраци сунца и као оштрим ножем пресецали прашњаву и задимљену просторију; ређе сам сретао и широке оџаке штосу се шепурили над новијим кућама.
Запажао сам и многе справе и алате, који нису биле познате у нашој модерној кући. Распознавао сам машице, разне кукаче, жараче, особито оне гвоздене куке које су, под самим кровом носиле комаде сувог меса или сланине, почађале, али кад се добро оперу млаком водом – готово провидне од узорног сушења на диму и голомразици. А онда разне лопатице, ватраљ, и дрвене или металне жбице за натицање меса и поврћа за печење на пепелу или жару; па још саџак, црепуљу, сач, решетку, ражањ (за жртвену животињу: Јагње, прасе, петла), плочу металну за под огњишта, тепсије и други судове, вериге, обавезно суд за сакупљање и чување пепела од кога се кувао цеђ, сасвим сврховито и узорно хигијенско перило, за личну хигијену, одећу и постељину; и мноштво мени неразумљивих алатки.
Попут преклада, о коме сам понешто сазнао тек у зрелом добу, из литературе и особито од мог друга и врлог археолога Драгана Јацановића. А сазнао сам да је то озбиљан, и култни и употребни предмет, настао још у бронзано, хелмско време на који су се ослањали трупци и дужи комади дрвета, да се равномерно и постепено пале на огњишту и да су за њега сплетене многе радње и обичаји. Упамтио сам, код оне баба Миленије, да је та направа имала облик неке необичне животиње, аждаје са две главе; а касније сам сретао и и облике налик стилизованим вуковима, птицама, биковима, или чак лавовима, реликте неке далеке прошлости. И по разним угловима постављене полице, понегде долапе за храни и одећу, разне чаброве или бурад и мноштво крупних алатки, секира, будака, маљева, ситног алата, тамо где су домаћинства била благословена вештим рукама.
Понегде сам, подаље од ватре примећивао и разбој, мотовило, и све намењено племенитом шумадијском ћилимарству, са којих су се, у касне јесени, рана пролећа и особито зими, када пољски послови умину – чула равномерна чекетања и по њиховом ритму лако распознавало чију то девојку спремају за удају или да нека вредна, млада мати тка нову љуљку, ћилимче за колевку ћилим, поњаву, постељину или веш од кудеље, ређе од лана, а највештије и оно чувено, призренско платно оплемењено свилом, за венчанице, убрусе, за дар иконама у цркви или, просто за понос вештини и труду женске чељади.
И поред разбоја, понекад и уз софру или у каквом светлом углу блистао је и мамио позорност украшени ковчег за девојачку спрему и потрепштине. Он би се отварао свакога пролећа, ради ветрења и сунчања, пред просцима или о кавим великим свечаностима, да би се дом похвалио вештином и имовином својом. У најстаријим кућама, поред огњишта била су пободена и два наспрамна, ракљаста коца, на које се о Божићу, у време великих хладноћа – окретала печеница или за зимске, мрсне славе – нек друго пециво.
Сећам се добро, око овога места увек се нешто пословано, било је динамично и бучно особито тамо где је породица била већа; млађи су се бринули о ситнежи да не упадну у ватру, домаћице су пословане око јела, или искувавале веш, мушкарци пушили, пијуцкали и испредали приче из Великог, ређе из Другог рата, разне скаске, а у поодмакло доба и приче-плашилице са граница светова, овога нашег и оног Тамо, где ни ʼајдук ни вук не залазе, оне поменуло се – не повратило се, од којих се деци дизала коса на глави и избијали притајени уздаси, у каквом полумрачном ћошку, који су се ипак највише бојали да старији не открију да су будни па да их моментално не отерају у поњаве.
И још се сећам, уз ватру је обавезно седео најстарији домаћин, удобно заваљен на троножац што се ослањао о централни кућни стуб, одмах поред ватре; касније сам сазнао да је то било његово, почасно место и да су уз њега могли да седе драги гости, мушки укућани о договорима и припремама за веће послове или славља, и у крилу, поред и најмилије унуче.
Чинило ми се тада да је он неодвојиви део тог ватришта и да, поред тога што ту греје старе и озебле кости има и задатак да, с времена на време проџара и подјари ватру, жишком запали цигарету, коју дуго завија и затим с таквом насладом пуши да је и мене касније, тај његов очиглени ужитак навео да запалим. А у ретким тренуцима, кад сви послови умину, уз ватру су седале и бака или мајка, узимале чеда у крило, или их окупљале око себе и испредале најдивније поучне приче, бајке, басне и уз пут деци у памет удевале племените пословице, основицу за будући поштени и човека достојни живот: Како сејеш, тако ћеш и жњети, Добро чини, па се добру надај, На муци се познају јунаци, Не узноси се у добру, нити у зло време очајавај; све пролази, све се мења, сем камења…
А онда би их већ успаване и смирене односиле или доводиле у постељу, тихо изговарале молитву, коју су најстарија деца за њом понављала, закрстила их редом, љубила у чело и нежно покривале. Ах, сећања дивна, време неумитно, о снови… И као да чујем, издалека, оно Снаго дедина, Јабуко златна, бакина, Чедо моје, Узданице, наследниче мили…
Већ током младости и одласка у град гасила су се огњишта, што ради модернизације, градње нових кућа, где за њих више није било места, ради сељења или одласка на Онај Свет последњих чланова фамилије. Врло брзо, за напуштањем дома, урушавао се кров, кроз кућу је, однекуд готово одједном изџикљало какво витко дрво, често јасен, још чешће оно кисело или каква зова, као да су желели да подсете на древне везе са дајдубљом прошлошћу обичаја, дома и митова. Таква запуштена или разорена места звала су се пепелиштем, и старији су бранили да се ту било шта гради или сеје, али су често то заборављали, па их је, стизала неумитна клетва запуштеног огњишта, заборављајући ону давно скројену, дивну мисао Благо сину на мајчину крилу, фамилији на огњишту милу!
Али, у ово наше несрећно време, све чешћа се чује и види повратничка прича, “блудних синова“, ппут ове носталгичне и бајковиеа.
На огњишту
На огњишту /мога деде/ увек свега/ беше доста,/ дивна кућа/ сва у цвећу,/ сад огњиште/ празно оста. Нигде нема/ живе душе,/ ноћу само/ цвиле сове,/ одолети/ нећу моћи -/ огњиште ме/ старо зове. Детињство ми/овде оста,/ драга ми је/ земља ова,/ ту ми оста/ понос рода,/ и гробови/ прадедова. (Србислав Срба Крајчић)
Или адоративна, од истог песника, која се може односити на било чије напуштено:
Огњиште
У брдима код Петрове Горе/ стара крушка још и сада стоји./ стигох рано у свитање зоре,/ то је гнездо од предака мојиʼ. Свуд около шумарци и поља,/ по огњишту само птице лете,/ ту је бунар и љуљашка моја,/ оти’шо сам док сам био дете. Гледам-нешто миче се у сени,/ срце бије удара све јаче,/ подивљало, ал’ прилази к мени кʼ мени/ па се мази напуштено маче. Кордун ми је за срце прирастʼо,/ драга ми је дедовина моја;/ у њему сам нико и одрастʼо,/ хранила ме палента и проја. Ој, Петрова Горо, лепотице,/ многе тајне ти кријеш у себи,/ по злу нашем наша миљенице,/ са поносом клањамо се теби.
Касније сам се често сусретао са све модернијим огњиштима, узиданим пећима или каминима, и разумевао да потичу још из давних, Винчанских времена. Тек понегде у Црној Гори, Херцеговини или Западним Србским земљама могао се срести какав ђед, што уз огањ бди и кроз ватриште зури, ко зна, у какву даљину. Све остало су сменили шпорети, пећи на различита горива, електрична грејна тела, радијатори и подна грејања; али сам брзо схватио да и оно стиже још из древне Винчанске цивилизације и да су је као технику загревања кућа, као Hypocaustum (од грчког ὑποκαίω, запалити, горети испод) Римљали преузели од словенских Етрураца, нигде не помињући његово право порекло. Са тим новотаријама олакшавао се живот али и брзо губило оно племенито време које се никако повратити неће. Време Када су мушкарци, били мушкарци, а жене – жене (Р. Домановић), и док се знао исправан поредак свему. Као у каквој бајци, што донекле и јесте било!
А знатно касније, током студија из различито пабирчене литературе, искуства колега али и сопственог лагано се – усталила истина да огњиште је у словенској, и другим традицијама, од искона – постало епицентар дома, вертикала што спаја земаљски и небески свет, преплиће их и доводи у апсолутни склад. Етимолошки – Огањ потиче из санскритског језика, од бога небеске Ватре (Agni), а сама реч Ватра из староперсијског (Atar).
Сва ова расута знања у нас је лагано сабирала антропологија, званично пристигла тек 1975. и то из више праваца, а некако највише се усталила она структурална, на принципима Леви-Строса и Едмунда Лича, а међу нашима код нашег И. Ковачевића. То је у ствари „… наука о човеку који свуда и у свим временима има у основи исте потребе и мора да решава исте или сличне проблеме: да једе, пије, спава, сања, брине о потомству, пати, игра, влада, љуби и сахрањује своје мртве. Тако се с правом говори о јединству људске расе у сусрету са болом, смрти, сажаљењем, верским заносом и далеким сећањем на иницијацију.” (Ђуро Шушњић).
У приниципу – да, али уз многе локалне варијације и неусаглашености о Мајки беле цивилизације, коју све више научника виде управо на овим, нашим – хелмским просторима. У прилог таквви тезама иду још сасвим неизбрушена сазнања о кући и огњишту Лепенског Вира (Драгослав Срејовић, Александра Цермановић, Предраг Пеђа Ристић, Христивоје Павловић, Драган Јацановић, Жељко Утвар…), и каснијим, јасним назнакама и артефактима из Винчанске цивилицаје, када се огњиште, постепено измештало са средине куће, укопано и оивичено каменом, касније ћерпичом и претварало у керамичку (хлебну) пећ где су се готовила јела и изводиле различите обредне радње, о чему сведоче налази малих керамичких модела, који си имали култни карактер.
Важно је и да се упамти да се око огњишта, еволутивно развијала и стасала цивилизација, јер на том ватришту поред грејања, осветљења и припреме хране настали су и многа умећа, почев од керамике, обраде дрвета, камена и кости, и тако су, из зимских доколица и потреба стасавали занати а и древна уметност. Мора бити да је и металургија зачета уз такве, кућне ватре, где је неки промућурни посматрач, будући Ковач, запазио да се из камена око ње понекад, услед јаког загревања цеде „сунчане сузе”, олово, калај или сирови бакар и да се те материје дају лако обликовати. Свитало је, лагано али сигурно ново – Метално доба!
Још једно, загледање у давнину
Антрополози данас сматрају, на основу зуба Homo erectusa, да су древни преци користили термички обрађену храну још у старини од 1,9 милиона година, а пуни докази о контролисаној употреби ватре нађени су у афричкој пећини Вондерверкт, са архелошким доказима, насталим пре милион година. Пре једне деценије откривено је пећинско огњиште у близини Тел Авива (Квесем пећина) где је у свему функционлно огњиште доведена до савршенства; постављено насред просторије и уредно ограђено редом камена. Било је пречника 2 метра, а у бчлизини је нађено мноштго археолошких предмета и фрагмената (угљенисано дрво, остаци биљака, кости, камене алатке… дали су обиље података о тадашњим становницима).
И људски зуби, тамо пронађени, указују да су преци тада јели готово искључиво термички обрађену храну, мада неки и даље изражавају сумњу, ваљда желећи да чим дуже задрже ставове о увреженој примитивности далеких предака. У пећинама је дефинисан и најстарији обичај сахрањивања прапретка, вође клана (породице) под огњиштем, што је касније пренесено и у грађене куће, некада и под кућни праг (отуд и табу забране седења на њему), и то у све домове на отвореном (земунице, колибе, станишпта од блата и прућа попут чатмара, бондручара, што се у овдашњим сеоским срединама задржало до половине 20. века, а затим у дрвене-брвнаре, и на крају камене зграде. И свуда, уз еволуцију дома ишло је и ватриште, готово до наших дана.
А у нешто ближој античкој баштини, у Тракији, особито је поштована богиња Хестија, заштитница огњишта, али и прогнаника који су се у храмовима с вечном ватром склањали од потера, потпуно заштићени; сматрало се још да је и заштитница путујућих, и да оличава дух гостопримства, била је и чуварка тргова, храмова, општина… Трачани су је, а касније и Јелини сами замишљали као ватрено божанство што исијава Ватру, и њој никада нису градили храмове, јер је у свакоме била заступљено било обавезно њен заступништво. Све речено (и пропуштено) о Ватри, односно огњишту, током цивилизације слагало је могозначне и огромне корпусе магијских и апотропејских (заштитних) значења, обредних радњи, обичаја, али и бајалица, све до лечења.
Огњиште је, у пуном смислу и кућни храм у коме бораве још увек многе нејасноће, енигме и значења; узмимо за пример раскошне обреде о Бадњој вечери код Православних. А ова наша акција мала и племенита подршка РТС-а само желе да иницијално понукају истраживаче на обједињавање знања о овој запуштеној, мада сваке хвале вредној појави и теми. Јер морамо имати у виду да у протутњалим временима Ватра је увек ишла уз Човека, или он уз њу, да га је пратила од рођења све до смрти, а најугледније и после тога, што се одразило у измењеној, каснијој пракси Вечне Ватре на гробљима угледника, ратника, на стратиштима…
И сматрамо да се читава једна огромна цивилизаијска симфонија још скривена чува под хоризонтом наших сазнања, попут леденог брега и као да иште да чим пре изађе пред очи и срца незахвалних потомака. Може бити да ћемо, схватајући све скривено моћи наново да исправимо кичме и смело, с поносом погледамо у далеке претке који су нам оставили такву баштину, а ми је до сада багатеисали, успут губили или сасвим заборављали.
И још једном – у памет се, тамо уз та древна ватришта су нам још увек очувани корени, јер истину је говори песник да У Ватри се Бог одмара и чека да Светлошћу и силама Лепоте, Доброте и Истине обасја озебла срца наша.
Јер, ко зна какве предачке клетве прате нас недостојне и лебде изнад сгаслих, запуштених огњишта и згаришта, оних најсуровијих што чекају да се рашчине, пониште и умину изнад спуштених плећа наших. Можда ће ново време осванути с неким новим ентузијазмом, сврховитим разумевањем и племенитијим односом према оставштини родова наших.
(У Београду 7530. године, месеца цветња,у дан 18. по најстаријем Србском календару или 18. маја 2022. лета Господњег) (Душан Миловановић 1947-2022)
(РТС)
Izvanredan esej!