Годину коју смо започели пуни наде завршавамо у прилично мрачном расположењу. Западне политичке елите, неспособне (или неспремне) да кризу искористе као велику историјску шансу, могу кривити само себе.
Др Јанис Варуфакис
Једина утеха коју смо имали у црним данима пандемије било је уверење да је Запад коначно добио прилику да исправи грешке које је одавно требало исправити. Прошле године се чинило да је то реална могућност. Европска унија је разматрала предлог за успостављање фискалне уније. Пандемија је помогла да се Доналд Трамп склони из Беле куће. Чинило се да је зелени њу дил ближи него икада. Онда је дошла 2021. и све се променило.
У свом последњем извештају о финансијској стабилност Европска централна банка упозорава да се Европа суочава с проблемом растућег мехура у сектору грађевинарства и некретнина који се одржава даљим задуживањем. У извештају је посебно занимљиво то што Европска централна банка (ECB) одлично зна ко је тај мехур произвео: она сама. Учинила је то примењујући политике квантитативног попуштања – што је само еуфемизам за праксу штампања новца за потребе великих финансијера. У овом извештају лекар нас је упозорио да је лек који нам преписује можда смртоносан.
Што је најстрашније, то није кривица Европске централне банке. Службено образложење за примену мера квантитативног попуштања гласи да у ситуацијама када су каматне стопе испод нуле не постоји други начин да се отклони претња дефлације. Скривени циљ квантитативног попуштања је одлагање дужничког слома корпорација које производе губитке и банкрота кључних чланица еврозоне (као што је Италија). Kада су пре десетак година, на почетку евро кризе, европски политички лидери одлучили да занемаре проблем огромних неодрживих дугова, било је сасвим логично да тај врели кромпир заврши у крилу централне банке. Политика коју ECB од тада спроводи заправо је политика прикривања трајног стања банкрота.
Тако се пројекат прикривања трајног стања банкрота наставља, упркос страховању функционера од два непожељна сценарија: први је да буду позвани на одговорност због даљег раста мехура финансираног додатним задуживањем, а други да остану без званичног оправдања за даљу примену мера квантитативног попуштања ако се инфлација стабилизујеизнад циљаног нивоа.
Неколико седмица после избијања пандемије, француски председник Емануел Макрон и 8 шефова европских држава позвали су на реструктурисање дуга емитовањем еврообвезница. У основи, предложили су да се у ситуацији очекиваног раста задужености у доба пандемије знатан део терете који државе чланице не могу поднети (без помоћи ECB) пребаци на широка и дугом неоптерећена плећа Европске уније. То је могао бити први корак на путу изградње политичке уније и подстицања паневропских инвестиција. ECB би се тако најзад ослободила обавезе даљег преношења ненаплативих дугова на будуће генерације.
Али авај, то се није догодило. Немачка канцеларка је по кратком поступку ликвидирала овај предлог и понудила план опоравка и отпорности који је неупоредиво лошије решење. Осим што је макроекономски ирелевантан, тај план је перспективу федералне Европе учинио још мање привлачном за сиромашне холандске и немачке гласаче (јер их гура у још веће сиромаштво да би олигарси у Италији и Грчкој добили своје велике донације). Упркос елементу заједничког задуживања, фонд за опоравак не доприноси реструктурисању неотплативих дугова које ECB преноси из године у годину, а које је пандемија додатно увећала.
Тако се пројекат прикривања трајног стања банкрота наставља, упркос страховању функционера од два непожељна сценарија: први је да буду позвани на одговорност због даљег раста мехура финансираног додатним задуживањем, а други да остану без званичног оправдања за даљу примену мера квантитативног попуштања ако се инфлација стабилизује изнад циљаног нивоа.
Kаква прилика је пропуштена у Европи видело се на недавно организованој Kонференцији Уједињених нација о климатским променама у Глазгову (COP26). Kако европски лидери могу држати предавања остатку света о обновљивим изворима енергије, ако Немачка наставља да гради нове електране у којима ће горети лигнит, Француска интензивира развој програма нуклеарне енергије, а презадужене чланице ЕУ су препуштене саме себи да се сналазе у долазећој зеленој транзицији?
Пандемија је Европи пружила шансу да развије кредибилан план за изградњу уније зелене енергије. Увођењем еврообвезница Европска централна банка би се ослободила обавезе прикривања банкрота и добила прилику да подржи обвезнице које Европска инвестициона банка издаје за потребе финансирања уније зелене енергије. Али Европа није искористила шансу да покаже остатку света како се можемо ослободити зависности од фосилних горива.
Европљани, наравно, у томе нису усамљени. Док је амерички председник Џо Бајден слетао у Глазгов, уобичајено корумпирани политичари у америчком Kонгресу издвојили су његову већ прилично редуковану агенду зелене енергије из плана за обнову инфраструктуре и тако читав проблем климатских промена потиснули у други план. Истина, Сједињене Државе, за разлику од Европске уније, имају Министарство финансија које сарађује са Централном банком у настојању да задуженост одржи на подношљивом нивоу. Али и тамо је пропуштена прилика за додатне инвестиције у зелену енергију и отварање квалитетних радних места у процесу енергетске транзиције. Kако Запад може очекивати да придобије остатак света за своје амбициозне планове борбе против климатских промена ако су после две године размењивања лепих речи Бајден и Европљани у Глазгов дошли практично празних руку?
С приближавањем краја 2021, пошто су шансе за предузимање конкретних корака у борби против пошасти климатских промена прокоцкане, западне владе бирају да се усредсреде на преувеличавање повода за забринутост. Један од тих повода је инфлација. Раст цена свакако треба ставити под контролу, али бројна поређења с периодом стагфлације 70-их година 20. века потпуно су неумесна. У оно време инфлација је била потребна да би Сједињене Државе демонтирале систем успостављен у Бретон Вудсу и сачувале „привилеговани положај” долара. Данас инфлација није од користи америчкој хегемонији; она је, заправо, споредни ефекат ослањања америчке економије на процес финансијализације који је имплодирао 2008. године.
Још један популаран повод за панику је Kина. Иза хладног рата који је започео бивши председник Доналд Трамп и наставио га Џо Бајден стоји скривена намера: да се Вол стриту и великим технолошким компанијама помогне у преузимању контроле над финансијским и технолошким секторима у Kини. Преплашене великим успесима Kине, као што су функционална дигитална валута Централне банке и макроекономске политике софистицираније од онога што сами могу понудити, Сједињене Државе и Европска унија опредељују се за агресиван став који угрожава мир и глобалну сарадњу неопходну за климатску стабилизацију.
Годину коју смо започели пуни наде завршавамо у прилично мрачном расположењу. Западне политичке елите, неспособне (или неспремне) да кризу искористе као велику историјску шансу, могу кривити само себе.
(Извор Пешчаник)
