Може свет да прича о мени што му је драго (јер ми није непознато како Лудост пролази рђаво и код најлуђих), ипак сам ја, једино ја, велим вам, кадра да увесељавам и богове и људе.
Еразмо Ротердамски
Непобитан је доказ мога тврђења то што чим сам ступила пред ваш многољудни скуп да проговорим коју реч, на вашим лицима је очас засијала нека нова и неуобичајена веселост: одједном сте подигли чела, поздравили ме с тако радосним и тако пријатним осмехом и пљескањем да ми се заиста чини да сте се сви, сјативши се са свих страна, напили нектара Хомерових богова, помешана с биљним соком што растерује жалост, док сте малочас седели жалосни и мрачни као да сте тек изишли из Трофонијеве пећине.
Kао што се обично дешава, када Сунце после оштре зиме покаже Земљи своје весело и сјајно лице, или када поново заћарлијају благи пролећни поветарци и када све изненада промени изглед, а подмлађена природа се заодене свежим бојама, исто тако је и моје присуство изазвало промену на вашим лицима. Оно што велики говорници једва могу постићи дугим и промишљеним говором да би растерали тешке бриге слушалаца, ја сам то постигла отпрве самом својом појавом.
Па ипак ме покаткад хвата језа због држања људи: рекла бих да је то незахвалност или немарност. Иако ме сви они дубоко поштују и радо примају моја доброчинства, ипак се после толико векова није нашао нико ко би једним захвалним говором прославио Лудост.
Одмах ћете сазнати због чега сам се данас појавила међу вама у овом несвакидашњем оделу, само ако вам не буде тешко да ми поклоните своју пажњу, али она не сме бити као на светим проповедима, већ напрегните уши као кад слушате вашарске телале, лакрдијаше и шарлатане, баш као што је наш при јатељ Мида слушао Пана.
Јер ме обузела жеља да за неко време преузмем међу вама улогу софиста, али не софиста оне врсте који и дан-дањи трпају омладини у главу некорисне лакрдије и уче је већој упорности у препирању него што је налазимо у свађи жена, већ ћу подражавати старима који су више волели да се називају софистима, само да би избегли озлоглашено име мудраца. Њихов је главни задатак био да похвалама величају богове и јунаке. Али ви сада нећете чути похвалу ни у част Херкула ни у част Солона, већ у част моје личности, тј. у част Лудости.
Право да вам кажем, ја презирем мудраце који проглашују највећом будалом и бестидником онога који се сам хвали. Нека таква човека сматрају колико хоће лудим, морају признати да је пристојан. Јер шта је пристојније него да Лудост труби сама о својим заслугама и да сама себи пева славопојке? Kо би ме могао боље насликати од мене саме? Да нисам случајно некоме боље позната него самој себи? И чини ми се да сам ја у томе чеднија од већине великих и мудрих људи овога света, који обично из неке лажне стидљивости изнајмљују каква улижљива говорника или празнословна песника од којих слушају похвале које нису ништа друго до пресна лаж.
Међутим, вајни господин плашљива изгледа шири перје као паун, шепури се на речи ласкавца који сметењака упоређује с боговима, који га истиче као највиши пример свих врлина, мада зна да је он од тога бескрајно далеко, који кити свраку туђим перјем, који покушава да црнца начини белим; речју, који од муве прави слона. Најзад, ја се држим познате народне изреке која ти допушта да се хвалиш само ако немаш другог хвалиоца.
Па ипак ме покаткад хвата језа због држања људи: рекла бих да је то незахвалност или немарност. Иако ме сви они дубоко поштују и радо примају моја доброчинства, ипак се после толико векова није нашао нико ко би једним захвалним говором прославио Лудост, док су разни Бузириди и Фалариди, грознице квартане, муве, ћелавост и друге страхоте те врсте пронашли људе који су жртвовали своје снаге да би их овековечили у брижљиво састављеним похвалама. Од мене ћете, пак, чути говор неприпремљен и говорнички недотеран, али утолико истинитији.
(Илустрација School of Hans Holbein the Younger)
(Феномени)
