„Мислим да се нећу поново кандидовати: два избора су довољна да човек покаже шта је у стању да уради. Овај положај тражи и неку разумну старосну границу”, каже акедмик Никола Хајдин, председник Срспке академије анука и уметности.
Станко Стојиљковић
Академик Никола Хајдин (87), неимар светског гласа, неће трећи пут заредом засести у столицу председника САНУ, и то у години (2011) када се обележава једна од најславнијих српских облетница – 170 лета од утемељења Друштва српске словесности (1841), на чијим је темељима Академија поникнула.
Недавно је овенчан, а с њим и српска наука и струка, још једним у низу блиставих међународних признања: у илустраваној монографији („Филозофија пројектовања мостова у Америци и Европи”), објављеној у Кини, увршћен је међу 43 најутицајнија и најзначајнија конструктора мостова у протекла два столећа (из Србије и Илија Стојадиновић)! Из богате ниске одличја и почасти издвајамо: Награда АВНОЈ-а 1987. (најпрестижнија у СФРЈ), Орден рада са златним венцем 1979. и чланство у Европској академији наука, уметности и литературе у Паризу, Европској академији наука и уметности у Салцбургу, Националној академији Атине и Словеначкој академије знаности и уметности.
Набрајање осталих изисикује доста новинског простора. „Награде не долазе тако често, али се накупе ако човек дуже поживи”, додаје у шали.
Са супругом Миленом, етнологом, има сина Радета, професора Грађевинског факултета у Београду, који се после 20 година вратио из Европе, и тројицу унука – Николу, Луку и Матију.
Да ли сте изненађени најновијим великим и угледним признањем? За која достигнућа сте га завредили?
Свакако сам изненађен, и то веома пријатно. Част је да се у таквој монографији, поред великих имена конструктора за последњих 200 година, налази моје и име Илије Стојадиновића. Трудио сам да у границама својих могућности допринесем напретку грађења мостова. Као и свака монографија, поготово у тако великом народу као што је кинески, она доноси своја схватања и погледе на историју.
Шта се данас подразумева под Хајдиновим мостовима с косим затегама?
Мостови с косим затегама (каблови) најновијe су достигнућe уметности и знања, посебно велики, које је обележило крај 20. и биће изузетно значајно и у 21. веку. Укључио сам се у изучавања у раном раздобљу настајања, и теоријски и практично. Тада сам пројектовао железнички мост у Београду који представља, по мом скромном мишљењу, озбиљан продор у непознате изазове градње мостова с косим затегама. То је први мост за, искључиво, железнички саобраћај у свету. Имао сам срећу да рано увидим шта носи ново доба и да почнем да пројектујем такве мостове који су још били реткост. Данас је то доминантан приступ у свету за премошћење великих и изузетно великих распона.
Какве сте новине увели, први у свету, на мосту преко Саве код Орашја, а и у еластичности која је и срце и душе савремене градње мостова?
Мост Орашје преко Саве био је велики изазов у области такозваних спрегнутих мостова, у којима се два материјала, бетон и челик, комбинују у јединствену целину. До тада се, по правилу, коловозна плоча изводила у бетону и повезивала са челичним делом. Ја сам пошао корак даље и увео још једно спрезање у зони ослонаца, с бетонском плочом у доњој зони. Тако је настала конструкција с дуплим спрезањем, потпуно нова и непозната. У то време мост Орашје имао је највећи распон на свету за спрегнуте мостове.
Академик Никола Хајдин (Дарко Ћирков)
Шта је то од ваших истраживања увршћено у Британски стандард за челичне конструкције? Како ће изгледати мостови у будућниости: колико високи, колико дугачки и од каквих материјала?
Ненад Марковић и ја смо научно проучавали носаче оптерећене релативно концентрисаним оптерећењем. У низу наших радова, а низа других у свету, то је постало веома изазовна и значајно за челичне конструкције. После дужег изучавања сазнање смо преточили у формулу стабилности применљиву на ту врсту конструкција, а она је преузета у британски стандард за челичне мостове. Колико је нама познато, пре тога се није десило да истраживање из мале земље буде унето у тако важан докуменат.
Како ће изгледати мостови у будућности? Не може се у потпуности дати иоле прецизан одговор. Треба очекивати, поред осталог, мостове изузетно великих распона, као што је између Италије и Сицилије, чији размак између два крајња стуба износи три километра. Материјали изузетних чврстоћа, какви ће произаћи из нано технологије, омогућиће сасвим нове облике и несагледиве величине ових и сличних конструкција.
Својевремено сте мост Слободе у Новом Саду издвојили као најдражи? Колико сте били узбуђени када сте, после НАТО бомбардовања, дошли да га обновите?
Морам да кажем да мост Слобода у низу мојих с косим затегама заузима посебно место. С гледишта мостоградње, то је храбра конструкција која захтева велико удубљивање, студијски рад, разматрање естетске природе и других изазова саобраћајне природе. Градити мост највећег распона у свету тога доба с кабловима само у средњој равни био је смео потез, без обзира што су сва теоријска разматрања говорила у прилог томе. Када је срушен у НАТО бомбардовању, био сам тешко погођен чињеницом да га више нема. По својој природи се не дам до краја победити, одмах сам почео да размишљам шта учинити да мост оживи. После дугих расправа и озбиљних анализа закључили смо да је обнова могућа и убедили меродавне из Европске уније да издвоје новац. Мост изгледа тако као што је изгледао, а они који га нису видели срушеног мисле да се није ни мењао.
Како градитељ доживљава своје грађевине? Уносите ли своја осећања у току осмишљавања и изградње?
У данашње време није дозвољено градити ружне мостове, треба све учинити да они буду украс средине који повезује две обале. Сасвим је разумљиво да у току пројектовања и грађења уносите своја осећања и да вас она, поред сложеног научног осмишљавања, воде ка решењу и лепом изгледу.
Да ли сте икада, после много година, посетили здања која сте осмислили?
Свакако да јесам, нека су довољно близу да их често гледам, као Железнички мост преко Саве у Београду и друмски Слобода преко Дунава у Новом Саду. Немам често прилику да гледам онај у Плоцку (Пољска), мој последњи велики, који је завршен 2005. и има највећи распон у Европи – 375 метара. Добијен је на анонимном конкурсу у надметању 16 аутора из разних европских земаља и саме Пољске.
Како оцењујете своје председниковање Српском академијом наука и уметности? Хоћете ли догодине и трећи пут прихватити то место?
Оцену о мени као председнику даће други. Посао сам обављао с великом вољом и жељом да, према својим могућностима, допринесем Академији и развоју науке и уметности у земљи. Добар део обећања Извршни одбор је, заједно са мном, испунио. Знатно смо унапредили сарадњу са иностраним академијама и удружењима академија у свету, Европи и окружењу. Ако бих казао шта је за мене највредније, то је чињеница да сам доследно Академију упућивао на задатке које јој закон налаже.
Мислим да се нећу поново кандидовати. Два избора су довољна да човек покаже шта је у стању да уради. Овај положај тражи и неку разумну старосну границу.
С којих разлога се помиње гашење одељења друштвених наука?
Одељење друштвених наука је важно за сваку академију наука и нико озбиљно није помишљао на гашење. Надамо се да ће извесне тешкоће које га прате у бирању нових чланова проћи, иако садашње стање на то не указује.
И сами често помињете цитирање и цитате: је л’ то, уопште, заживело у САНУ?
Цитирање научних радова важан је чинилац у научном раду сваког појединца, научне установе, па и САНУ. У том погледу, не стојимо рђаво. Приликом избора води се и те како рачуна о научним радовима и цитирању. Остаје предмет разматрања који су, поред цитата, још елементи битни (резултати креативне делатности, значај појединих радова у целој библиографији итд). Има научника чија три рада вреде више него хиљаду неког другог. У хуманистичким наукама је цитираност у иностранству слабија него у егзактним.
Какво је стање у нашој науци? Зашто млади одлазе у свет и како их приволети да остану?
Наша наука може да се упоређују са свим земљама у окружењу, и стоји веома добро. Зашто млади одлазе и како их приволети да остану? Један од важних разлога јесте жеља младих људи: често немају довољно услова за усавршавање у својој земљи. Да ли ће се враћати? Зависи од много чега. Осим, можда, најважнијег чиниоца – егзистенције, важну улогу имају и други, као што су: да ли се та грана науке довољно негује код нас и има ли места за запослење? Министарство за науку настоји да Србију интегрише у европски научни простор, тако да буде приближно исто радите ли у својој земљи или у иностранству. Једно од решења јесте, управо, спрега наших са ствараоцима и институтима у свету. Мислим је да није тако тешко створити пристојне услова за рад овде, како се обично претпоставља. С друге стране, научна достинућа треба да буду у неким сегментима примењена и да помажу развоју технологије, друштвеног стандарда и бољег живота.
Шта сте имали на уму предлажући академију младих?
То није мој изум, почетних резултата већ има у неким европским академијама. Имајући на уму све већи значај науке за друштво, посебно у будућности, од великог је интереса да се што већи број људи њоме бави.
Припрема ли се догодине прослава 170. година Академије?
Нисмо детаљно разговарали, али ће то бити важан датум у науци и историји научних друштава у нас, почев од Друштва српске словесности. Сматрам да су 1841. положени темељу САНУ и научног стварања, у чему се не разликујемо битно од других академија.
Хајдин и Ајдин
Први пут се презиме Хајдин помиње 1752. иза имена извесног Петра у налогу за пресељење, јер је преко његовог имања пролазила будућа Каролинска цеста у тадашњој Аустрији. Константин Филозофа описује живот Стефана Лазаревића и успут наводи извесног Ајдина, коме је неко дописао име Радослав, деспотовог изасланика. Тај је у преговарима с монголским каном Тамерланом уредио да се ослободи Бајазитова супруга Оливера, кћи кнеза Лазара, коју је отомански султан одвео у харем после Косовског боја 1389.
(Политика, 28.3.2010)
