УСХОЂЕЊЕ УОБРАЗИЉЕ

КЛЕЧЕЋИ БАЈО ПИВЉАНИН

Одабрани рад

Тешко је било вјеровати да ће доћи генерација као ова, која Бају Пивљанину неће признати усправност на споменику (који ових дана спремају да му подигну) већ га представљају клечећи. Јесте да се овдје често прилази моћницима из клечећег положаја. Али зашто тада Бају у руке стављати сабљу, код оног „кога ти је молити, немој га кудити, уз то да у том положају може само себе сабљом да повриједи.

 Андрија Маркуш

На трећем по реду конкурсу, како је објављено 26. 10.2019, одабран је рад – рјешење споменика да се по њему изведе, чији су аутори Владимир Парежанин, Пеђа Паровић, Ђорђе Мандрпа, Сретен Милатовић, Рада Маслеша, Јован Зорица (слика испод).

На овом споменику Бајо вуче за собом једну ногу исправљену као да је рањен у њу, те нестабилно стоји на једној нози као рода, а с обзиром да је и та једна савијена, питање је да ли ће моћи да се усправи, те ће Црногорци, који према њему буду пружали руке, изгледати као да му помажу да устане.

Споменици се граде да су по висини наглашени у односу на висину човјека, да човјек подигне главу према њему, а овдје ће морати да спусти главу  и да се прекрсти, уз питање: „Зар је ово Бајо Пивљанин? ” Такав није Бајо, али ми смо такви – тиме представљени са својим временом. Ако би се „овакав Бајо”подигао на пиједестал да постигне тражену висину, поставља се питање: да ли би Бајо дао сагласност да се подиже, кад је изабрао да клечи. А тим подизањем не могу намирити колико су га спустили у клечећи положај.

Да би таквог спуштено-подигнутог Баја бајно могли да гледају у очи без прпе,  они су му једно око затворили, док оно друго отворено дјелује као киклопу. Ту се поставља и питање: „Да ли је Бајо са таквим очима видио којим је путем ишао?” Овдје се није тражило да се отворе очи него затворе – да седмочлани жири пошто-по то изабере овај рад, жири без иједног члана из уже струке – вајара и сликара, којима је ово од руке и од душе. А и да је било таквих, бар један морао би да је са великим искуством на оваквим тешким и одговорним задацима, гдје знамо да у овој категорији (стојећих фигура и коњаничких скулптура), за простор Црне Горе и Србије у посљедњих 40 година, потпуно успјела дјела можемо избројати на прстима двије руке.

Ако овај жири, по заступљеним професијама (који је могао да буде допуњен са вајарима и сликарима, заступљеношћу више од 50% да не буду надгласани) није био квалификован за овај посао, он је био „квалификован” да дезинформише грађане, изигравајући конкурсом дате пропозиције и закон о јавним набавкама, а посебно да банализује умјетност и у њој аутора – легализујући плагијатство и компилације, представљајући то  врхунским дометом… Често кажем за слично: „Миран је само онај који зна да неће живјети дуже од своје смрти”.

Овдје, како се увијек практикује, конкурсним условима тражено је: а) оригинално дјело, б) да испуњава услове анонимности, које је категорије овај конкурс, и наглашено да није раније објављивано дјело и додатно в) да се ваја „соко Бајо”, који је могао Пиву прескочити.

Жири је погазио први услов да врши избор оригиналног дјела, штавише констатовао је да није оригинално – да су аутори преузели дио са Лубардиног дјела, да је дјело (цитирам): „…дериват централне фигуре на слици Петра Лубарде Бој на Вучјем долу”. Тај чин – чин плагирања – жири велича и констатује да је то дјело свједочанство: „…о времену у којем се споменик поставља”. Петар Лубарда умро је 1974. године, те како он може бити свједок овог времена?

Жири и аутори умјесто да се од овог преузимања туђег дјела стиде, они се тиме поносе.

Бој на Вучјем долу, Петар Лубарда

Овдје се не ради о простом преузимању сегмента дјела Петра Лубарде у циљу његовог истицања, нити, како би било исправно, за навођења на споменику: „Рађено по дјелу Петра Лубарде Бој на Вучјем долу”, него овдје се радило о скривеном кићењу туђим дјелом, а узгред скрнавећи га. Конкурсним условима тражено је да се на споменик упишу Његошеви стихови:

„Соко Бајо су тридесет змајевах мријет неће док свијета траје”.

И стварно, ови аутори исписали су те стихове испод њиховог клечећег Баја, те се поставља питање какав је то соко у тако ниском лету, сем ако напада кокошке, јер сада је Бајо у висини ограде око кућа којима се прикрада. Уз то, Бајо је овдје у опанцима, недостојно харамбаши који плијени од Турака и чизме и другу одјећу и за себе и за 30 хајдука.

Другонаграђени рад Ненада Шошкића неупоредиво боље је рјешење, које ће сигурно наћи мјесто да се постави, гдје неће бити оваквог посртања, а још на многим мјестима потреба да се обиљежи Бајово велико дјело. Код овог рада на изразу лица представљена је Бајова достојанственост и храброст, уз ауторов потпис довољне стилизације, као отклон од честих воштаних фигура. Ти поступци мање су присутни у другом дијелу скулптуре, који су дијелом надомјештени архитектонским формама, без „отиска прстију”, без каквог огледања у драперији.

Рад Ненада Шошкића

Шошкићев Бајо као војник може да стане у строј са Бајом Драгана Раденовића, побједником на претходном конкурсу по избору од 6. 5. 2019, којем та побједа и квалитет нијесу помогли да га у Плужинама оствари у бронзи, без могућности да накнадно побиједи оног кога је пред истом конкурсном комисијом тада побиједио – овог сада клечећег Баја. Све то, јер се не ваја само пред конкурс, него и послије конкурса, прстом да се не мрдне.

Између Раденовићевог и Шошкићевог Баја остало би још да се види ко је коме харамбаша, али сада није прилика за то, док је ријеч о времепловски преузетом са претходног конкурса чучећем Бају. Чињеница је да је код рада Драгана Раденовића ријеч о свугдје забиљеженом ауторовом потпису – на читавом споменику, те уз рутинске допуне садржаја на које сам указао у свом приказу августа 2019. у гласилима „Дану” и „Галаксији”, то рјешење би потпуно задовољило.

Екипа аутора која је вајала првонаграђеног клечећег Баја, као да је морала у својим редовима да има човјека са искуством у коришћењу туђих идеја, којег је нашла у  Сретену Милатовићу, аутору Споменика црогорским комитима у Никшићу, који је преузетог изгледа са Споменика Бошку Бошковићу код Бијелог Поља.

Споменик црногорским комитима,          Споменик Бошку Бошковићу, Никшић, аутора Срђана Милатовића    Бијело Поље

Посуђивање идеја са претходно изграђених споменика прате Баја за његове споменике почев од 1977, кад је у Долима 1977. године изграђен Споменик жртвама фашизма за 520 убијених  7.6.1977, кад су као споменик изграђене три армиранобетонске руке. Потом, око двије године, копирајући себе, у истом селу – у Рудиницама изграђен је споменик Бају Пивљанину са исте такве двије руке, да се и Бајо преплаши да могу на њега да падну.

Споменик жртвама фашизма 1943,     Споменик Бају Пивљанину,

Плужине, изграђен 1977.                         Рудинце,  изграђен око 1979.

Сви су могли да копирају споменике за Баја, али нико није могао да копира Бајово јунаштво и дјело.

Повреда правила конкурса, оглашеног „анонимним” и основних потреба да се разматра рад до тада непознат, непознатих аутора, комисија је грубо повриједила избором рада њима познатом о којем су реферисали и који је представљен на сајту општине Плужине. Доказ је и мој поменути приказ о истом августа 2019, гдје између осталог стоји:

„…Прво, умјесто навођења имена пет коаутора, као аутора идеје требало би навести Лубарду. Навести да је ово компилација његове слике ,Бој на Вучјем долу᾽, гдје је у првом плану борац у полуклечећем положају, десном испруженом ногом, а на лијеву ослоњен, сабљом у десној руци, лактом до висине уха, повијеном главом, погледом и свим другим усмјереним напријед. Друго, то није карактеристичан борбени положај харамбаше, свакако не са тако фронталним сукобом двије велике војске као на Вучјем долу. Треће, мале висине споменик, са прилеглом фигуром, гдје непримјерно Бају клечи, не би доминирао у градском амбијенту, гдје би пиједестал био већи од споменика.”

Једно је Лубардин јунак у бици гдје му се види улога, гдје му је циљ свугдје около, гдје му се само за трен „сабља одмара” од сјече Шошкићевог типа „дворучног бекхента”. А  други је циљ који је овдје Бају постављен напријед (без опасности са страна), гдје умјесто сабље одговара нож или мач да боде, јер у том положају (без замаха) сабљом не може да сјече, поготову да тако гломазном боде. Ту Бајо и да преживи, далеко не би стигао обувен у опанке са танком кожом, гдје би му ноге раскрвавиле на оштром кршу, а не врат под османлијском сабљом. Корио би Бајо себе што није обуо харамбашке чизме.

Поћи од тога да је жири по професији био потпуно компетентан, тада би се наметнуло много озбиљније питање: Да ли је постојала намјештаљка, о којој се говори? Да ли је намјерно на претходном конкурсу овај рад „занемарен” да би се на сљедећем прихватио без конкуренције и самог Раденовићевог Баја? Јер здраворазумски нико, ни Раденовић, није могао поново са истим радом да учествује као познатим радом – повредом анонимности. Али, ако се на овај начин један задржи, а други пусти, настаје шта је настало. Само су били изговори да у претходном конкурсу клечећи Бајо није задовољио пропозиције – иако са датом скулптуром (сасвим довољно), позивом на  папирологију тражену конкурсом. Јер тада се (ако је то пресудно), ако се рад оцијени вриједним, разматра ван конкуренције и предлаже инвеститору за извођење. Учешће ван конкуренције, ван амбиције да се добије новчана награда, изузетно је корисно јер се добијају радови ван пропозиција „узми или остави” који исправљају и програмске поставке инвеститора.

На конкурсу за Палату „Албанија” у Београду, прије Другог свјетског рата, одбијен је рад Бранка Бона, јер Бранко по пропозицијама није могао учествовати као архитекта ентеријера. Награде су дате другима од преко 60 приспјелих радова, али је жири оцијенио да је његов рад најбољи, по којем је и изведена Палата „Албанија”.

У случају у Плужинама, жири је, поред незаконитости, наметнуо Општини беспотребних додатних 8.000 евра трошка за овај трећи конкурс, умјесто да исти рад тада  предложи инвеститору ван конкуренције – кад би мука од клечећег Баја почела раније.

Побиједити на конкурсу не значи и право на извођење, јер инвеститор може да одустане. Али никако не на овај начин. Општинска бирократија, као изговор за ово, ушла је у теоријске расправе, негирајући да је неко што је једини добио награду на конкурсу, који  никог нема испред, побједник на том конкурсу, као што је у овом случају био скулптор  проф. др Драган Раденовић, јер је његова награда названа трећом, пребројан са два непостојећа испред. За бирократију је важан назив, а не вриједност рада.

НВО „Бајово огњиште” предлагала је да се још више истакне Бајово дјело, да се са претходног конкурса стојећи Бајо подигне на коња, али видимо да је он сада спуштен скоро да пузи. Ако поводом овога „сви јунаци ником поникоше”, тада не пузи само Бајо, уз сасвим сигурно да се никоме ништа поводом овога неће заборавити.

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар