КОСМОЛОШКА СЕЛЕКЦИЈА

Дакле, овде је реч о идеји космолошке природне селекције која, као таква, представља угаони камен Лијевог (Смолин) размишљања и исто тако лако може представљати и прекретницу у томе како данас гледамо на настанак нашег целокупног универзума. Самим тим и на нашу улогу у тој големој машинерији, те на који начин ми дајемо целој причи наш нескромни допринос кроз даљи развој одређених технологија које чак могу и поспешити ту вишу природну, космичку селекцију.

Дражен Пекушић

I’m not sure why Smolin’s idea didn’t attract much attention.
I actually think it deserved far more than it got.

Leonard Susskind

Реч је о идеји без преседана. Јединственој научној претпоставци која на црне рупе гледа као на генераторе космолошке еволуције. Принципа који ће овде бити делимично разјашњен, колико то буде било могуће, наравно. Ова идеја први пут бива дубље разрађивана захваљујући доприносу чувеног америчког теоретског физичара Лија Смолина (Lee Smolin), значајног члана Perimeter Institute for Theoretical Physics (PITP), професора на Универзитету Вотерлуу (University of Waterloo), а и члана филозофског одсека Универзитета Торонто (University of Toronto). Ипак, широј јавности Ли постаје познат тек након објаве књиге под називом „Невоља с физиком” (The Trouble with Physics) 2006. године у којој аргументовано критикује садашња гледишта спрам теорије струна (string theory), где спори њене дугорочно одрживе научне претпоставке. Такође, значајан допринос дао је и проучавању (неко би рекао: „волшебно фамозне”) силе гравитације кроз рад на теорији квантне гравитације, посебно познате по приступу знаном као loop quantum gravity (LQG), чији је циљ да припоји механизме квантне механике са Општом теоријом релативности (General relativity). Тиме би се добила једна јединствена теорија која би објаснила ову најслабију од фундаменталних сила природе, ону која још увек чека неразјашњена.

Почетком деведесетих година прошлог века, тачније 1992. године, Смолин објављује ову своју идеју кроз научни рад у којем детаљно образлаже разлоге за неопходност постојања нечеге што ће он назвати „космолошком природном селекцијом” или fecund universes theory, те све, додатно, заокружује објавом књиге Einstein’s Unfinished Revolution: The Search for What Lies Beyond the Quantum.

Ли Смолин на тај начин нуди алтернативни сценарио постојећем антропичком принципу универзума који заговара да у природи космоса мора постојати својеврсна доња рестриктивна граница колико су статистички вероватна наша посматрања универзума и дешавања у њему, јер: можемо постојати једино у одређеним типовима универзума који морају задовољавати одређене критеријуме за даљи развој. Односно: уопште могућност развоја живота базираног на угљенику. Тако Ли своје становиште темељи на проблему очите комплексности нашег универзума које је, у највећој мери, необјашњиво. Из тога произилази основа његове слутње којом сугерише како морају постојати процеси аналогни биолошкој природној селекцији, само на једној много већој скали. Скали мултикосмичких пропорција која се мора одвијати у нечему за шта тренутно немамо бољи термин од хиперсвемир – својеврсни метапростор који обухвата супу мултиверзума. (Погледајте видео-запис: https://www.youtube.com/watch?v=mbYLTqvo774)

Дакле, овде је реч о идеји космолошке природне селекције која, као таква, представља угаони камен Лијевог размишљања и исто тако лако може представљати и прекретницу у томе како данас гледамо на настанак нашег целокупног универзума. Самим тим и на нашу улогу у тој големој машинерији, те на који начин ми дајемо целој причи наш нескромни допринос кроз даљи развој одређених технологија које чак могу и поспешити ту вишу природну, космичку селекцију.

У савременом приступу науци преовладава став да смо наш универзум добили кроз процес знан као Велики прасак (The Big Bang theory). Полазна тачка за ту тврдњу долази из што даљег осматрања прошлости, што постижемо гледајући што дубље у тамне даљине космоса и примећујући да је све што опажамо некада било присутно у једној бескрајно масивној тачки, тачки сингуларитета просторвремена и да се од тренутка тзв. велике експлозије све одатле даље шири формирајући временом нама знано космичко окружење – универзум који се шири све до данашњих габарита, али и више од тога јер се тај процес одвија све брже и брже. Експоненцијално брже: 73,3 километара у секунди по мегапарсеку, који је основна мерна јединица за међугалактичка растојања. То значи следеће: дâ што даље погледом до галаксија допремо те галаксије се све брже и брже удаљавају од нас, њихових посматрача, обзиром да је реч о ширењу простора на чијем се таласу оне удаљавају. Kако је та појава узрокована суштинском природом ткања простора оно се на врло великим дистанцама одвија и брже од брзине светлости, јер светлосни лимит кретања важи само за објекте унутар простора. Не и за сâм простор као медијум који садржи различите елементе.

Kада већ сада говоримо о овим надреалним брзинама ширења треба рећи и како је у првим тренуцима након Великог праска наступила ера најбржег могућег ширења која се више никада није поновила у тој мери и ту најранију фазу еволуције космоса називамо космичком инфлацијом (cosmological inflation). Ово рапидно инфлаторно ширење, та ера нашег универзума, као што смо већ нагласили, отпочела у првим тренуцима након Великог праска, око 10^-36 секунди након експлозије и трајала, оквирно, до 10^-33. У том временском интервалу верује се да се ширење одвијало вишеструко брже од брзине светлости и то у свим тачкама тог тек рођеног свемира. То је узроковало да од димензија реда величине атома космос, одједном, буде у пропорцијама мерљивих хиљадама светлосних година. Потврда овој тврдњи долази директно из квантне теорије поља (quantum field theory, QFT) која нам јасно говори да је овакав развој догађаја и довео стварања нама знане материје у тачно одређеним, предвиђеним количинама.

Доказ томе видимо кроз прва три елемента Периодног система:

₁H – водоник

₂He – хелијум

₃Li – литијум

Одмах потом те иницијалне ере ултрабрзог ширења, космос је наставио да расте али знатно споријом стопом од инфлаторне. Но, потоње поновно убрзање ширења, али свакако не онакво какво се одвијало у ери космичке инфлације, оно које ми данас детектујемо пре свега кроз опажање ефекта црвеног помака (redshift), уследило је када је космосу било око 7,7 милијарди година, а услед, данас се претпоставља, утицаја тамне енергије која, опет се претпоставља, чини невероватних 68% целокупног космоса. У том односу тамне материје је око 26%, док свега 5% чини материја коју ми нашим уређајима детектујемо и од које смо и сâми саткани. Из овога је јасно да предикције које извлачимо из инфлаторне космологије након Великог праска и те како одговарају ономе што емпиријски налазимо у универзуму и самим тим поврђују исправност овог потоњег гледишта. Свакако и уз подршку података које читамо из космичког позадинског зрачења (Cosmic microwave background, CMB) које представља својеврсни одјек иницијалног стварања нашег космоса, мерљив и видљив сваког трена снегом на екранима наших ТВ пријемника између канала. Зато је општи научни став врло јасан када се говори о почетку у виду великог праска јер сви подаци јасно на то и упућују и овде никако не желимо да размишљање усмеравамо ван ових оквира у нешто ново и неистражено, већ је циљ да се оно само додатно продуби улазећи у механизме који су до праска, можда, довели.

Kључан тренутак за идеју о овом проширеном тумачењу и појашњењу еволуције универзума (мимо оквира једног великог праска) десио се 1987. године када су Алан Гут (Alan H. Guth) и Едвард Фархи (Edward Farhi) објавили рад на тему” An obstacle to creating a universe in the laboratory где се први пут говори о томе како је велики прасак можда нераскидиво повезан с механизмом црне рупе, односно њеним својствима. Дâ је сингуларитет за који ми везујемо наше постање, ту једну тачку из које је експлозијом настало све што видимо нераскидиво, математички, повезан са предвидљивим својствима црних рупа. Дâ су, једном речју: једно-те-исто.

Неколико година након те кључне ’87. на идеју се врло успешно и утемељено бриљантно надовезује Ли Смолин износећи своју претпоставку како је црна рупа у једном универзуму заправо велики прасак (бела рупа?!) у другом. Тако постављено размишљање омогућава нам да у космичку једначину уведемо нешто, грубо названо, космичким потомством, оно што онда свакако мора претходити великом праску. Од тог момента на велики прасак више не можемо гледати као на један јединствени догађај у просторвремену, већ као на процес који је само део једног сасвим другог низа готово фракталног низа стварања.

Ту уводимо концепт о универзумима пре универзума и цикличним понављањима стварања. (Погледајте видео-запис: https://www.youtube.com/watch?v=WgLo4gmEraU)

Сада у оквирима ове нове парадигме на црне рупе не треба гледати као класичне космичке објекте, већ као на квантно-гравитационе ентитете који су подложни флуктуацијама нераскидиво повезаним с квантном механиком. Односно њеним начелима. Самим тим и параметри којима описујемо физичке карактеристике таквог једног система сада постају подложни благим мутацијама тих истих параметара на начин да потоњи универзуми, или другим речима – универзуми потомци настали формирањем црних рупа у претходним итерацијама, не поседују више исте параметре сила и других константи које дефинишу физику родитељског универзума. Већ баш попут и биолошких разлика између родитеља и деце: јесу веома слични, али опет и довољно различити да их не сматрамо истима.

Тако видимо прве обрисе идеје о космичкој еволуцији. Идеје о природној селекцији на једној много вишој равни постојања, са измењеним параметрима појединих фундаменталних константи, попут:

• Планкове константе (Planck constant),

h = 6.62607015×10⁻³⁴ J⋅Hz⁻¹

• количине елементарног наелектрисања (Elementary charge of a proton),

q_e = 4.80320425(10)×10⁻¹⁰

… и других.

На основу и најмањих разлика у овим вредностима сваки универзум-потомак се у потпуности другачије формира и развија од нашег, што на крају може да резултује и пребрзо колабирајућим условима за формирање материје какву познајемо што би даље водило и до проблема у генерисању црних рупа. Јер само прецизно сетоване вредности ових параметара основни су предуслов за оптимум еволуционог механизма универзума какав ми одавде меримо, као и за његову репродукцију, али и даљу мутацију вредности које су даљим усложњавањем система свакако загарантоване.

То најједноставније можемо описати постојањем одређеног вида космичког ДНK записа који мора садржати све потребне инструкције за успостављање параметара који су ту да управљају његовим физичким законима, онда када се систем успостави и постане стабилан (након почетне инфлације простора). Смолин тако даље закључује да је наш универзум, вероватно, само један од резултата овог комплексног космичког еволуционог процеса који се може простирати и до више стотина милиона генерација, а да је први у том безбројном низу вероватно настао путем неке од насумичних вукуумских флуктуација (vacuum state fluctuation), односно случајних промена унутар простора које се на квантном нивоу беспрекидно дешавају, а које су дефинисане Хајзенберговим принципом неодређености (Heisenberg’s uncertainty principle). Оне су игром бескрајних случајева заиста великих бројева могле да резултују једним одређеним типом универзума који је имао способност да се умножи макар једном. Након тог иницијалног дељења, наредна генерација је наставила истим стопама што је на крају, временом, довело до читаве мреже мултиверзума, крајње структурално уређених по принципу наследности и мутација из постања у постање, што је и довело до, вероватноћом загарантоване комплексности у једној од каснијих итерација. Kомплексности која је након великог броја гранања произвела један космос који је посебно наслеђеним и мутираним параметрима дозволио основне услове за креирање објеката нама знаних као – звезде. Пардон, стабилне звезде. Јер уколико то нису од те верзије космоса и нема превелике користи јер тиме не би испунио основне предуслове за даље гранање.

То је кључан тренутак, јер звезде на крају свог животног века, ако испуњавају одређене услове, доводе до стварања нових црних рупа њиховим колапсом.

Гравитационом победом урушавање побеђује експлозију.

Осврнемо ли се сада на наш универзум лако уочавамо једну врло упадљиву чињеницу која је и голим оком уочљива: наш космос карактерише изузетно велики број звезда у њему и то нас недвосмислено наводи на закључак да живимо у једној од итерација тог разгранатог система стварања с изузетно повољним условима за производњу великог стабилних објеката кључних за потоњу продукцију црних рупа на послетку животног века. Физички параметри нашег космоса јасан су доказ довољног степена космичке еволуције да обезбеди изузетно висок ниво материјала за развој базичне плодности једног таквог система и, према Ли Смолину, врхунац те природне селекције огледа се у умирућим звездама чак и колосалних димензија које тада стварају нове потомке кроз механизам црних рупа које генеришу нове велике праске и самим тим даље убрзавају мутацију параметара стварања. Можемо се сложити да је овде свакако реч о одређеној врсти фракталне природе генезе која се испоставила најповољнијом за еволуцију природе на овом највишем нивоу постојања – метапростора.

У овоме и лежи највећа вредност Смолинове претпоставке, јер он њоме уједињује механизме који су довели до појаве живота (потом и интелигенције и идеја овековечених у људским бићима), са еволуцијом сâмих закона физике. На временској скали та два механизма јесу веома удаљена, али им је база, начело, исто и оно се готово исто тако понавља и на микро плану космоса. На плану на којем и ми ступамо на сцену живота – живота који овде видимо како далеко надмашује наше поимање истог.

Обзиром да овде дотичемо идеју најбазичнијег нивоа стварања, паралелу можемо повући с програмским језицима ниског нивоа асемблера (assembly language) или чак машинског језика (machine code), сада бисмо могли да и сваку, малопре поменуту, вакуумску флуктуацију подведемо под – стварање засебног универзума. Свака од тих флуктуација се у том процесу појављује у одређеном тренутку у времену и простору и позајмљује одређену количину енергије вакуума (празног простора) при свом настанку… Потом нестаје и ту исту енергију поново предаје ништавилу из којег је и потекла у процесу тих непрекидних квантних превирања које се стално дешавају у свакој тачки простора на квантном нивоу. Управо захваљујућим одређеним и врло прецизним експериментима ми са сигурношћу данас сведочимо постојању тих квантних процеса вакуума јер су апсолутно мерљиви из очитавања попут Kасимировог ефекта (Casimir effect) који представља одређену појаву која се јавља на макроскопском нивоу између два објекта изузетно мале удаљености, тек толике да не дође до додира. Силе које тада делују долазе право из поља квантних флуктуација, те зато и сâм Смолин даље закључује да овај универзум у којем живимо није једини, већ да у одређеним околностима и он црпи енергију из те супе мултиверзума који нас окружују, те да овај наш никако није јединствен у свом постојању. Напротив, већ је један од бескрајно, или боље рећи – немерљиво великог броја других. Других који се знатно разликују по својим параметрима испољавања природних сила и самим тим другим начинима за успостављање комплексности и производње живота, те репродукције. Такво гледиште нам зато никако не дозвољава да на процес еволуције гледамо као на неку врсту каналисаног процеса који доводи до постојања какво ми познајемо. Никако. Већ је истина вероватно прошарана бескрајем других могућности и резултата који или мало наликују нама, или ни мало! Баш као што у биолошкој еволуцији ми не налазимо један облик живота који се засебно развио, већ видимо флору и фауну која је несагледива од бујања животом и шаренилом сваке могуће врсте. Зато делује да је циљ еволуције је разноликост, јер се тако најбрже иде ка оптималном решењу одрживог развоја и напретка система као јединствене и одрживе целине. (Погледајте видео-запис: https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/2/2a/Quantum_Fluctuations.gif/440px-Quantum_Fluctuations.gif)

Иако све ово уме да делује грандиозно, као крошња с бескрајно много грана и пупољака, тешко да можемо ту применити (филозофски) концепт бескраја, већ једино неки заиста велик број који нам је као такав готово једнако незамислив као и сама бесконачност која је, вероватно, само наш проблем у перцепцији заиста великих бројева које не можемо квалитетно укалупити и смисаону целину. Бројева за које очито нисмо створени да их разумемо, те зато упадамо у бесконачну петљу о бескрају који најлакше можемо описати једноставним, а истовремено фракталним питањем – Заштo? Из тог разлога ми нисмо у стању да подвучемо црту и зауставимо се на неком броју када говоримо о којем је то броју реч када причамо о потенцијалном мултиверзуму.

Да ли је то можда десет на квадрилион компонената? Можда. Можда је и више од тога… Али тешко да их је бесконачно.

Ту ударамо у нашу, људску когнитивну баријеру и долазимо до парадокса јер исто као што не можемо дефинисати бескрај, то исто не можемо учинити ни са ништавилом. То нас поново враћа у наш свет дуалне природе из којег, бар тако делује, нема рационалног излаза. Али зар то истовремено није и једна прелепа спознаја да, поред свих ових вероватно вечно отворених питања, ми живимо унутар космоса који својим физичким параметрима омогућава развој животне форме, а која је својом даљом еволуцијом досегла ниво у којем сада каналише сâм космос који тим чином спознаје самога себе? Чин спознаје који се у овом случају дешава кроз нас као људска бића – самосвесне ентитете који поседују довољан ниво свести да се запитају и у довољној мери дефинишу механизме који их чине. Да дефинишу једначине попут E = mc² и отпочну пут космичке самоспознаје. Ово је један од космоса који је успешно еволуирао у нешто што је сада у стању да буде (само)свесно и том процесу он (космос) сада промишља о самоме себи. Kроз нас.

Исто то ми као људска цивилизација сада чинимо с развојем технологија последње генерације која нама служи да спознамо себе, наше капацитете, порекло али и крајњу судбину, сада када креирамо исте такве механизме који служе да нам дају одговоре на питања о нама и нашој околини кроз њихов, из њихове перспективе, независтан рад. Још један доказ како се историја понавља на различитим нивоима постојања и да је то једна заиста универзална истина.

Но, срж идеје Ли Смолина огледа се у покушајима давања смисла механизмима који омогућавају звездама да буду. Да постоје. Тим фабрикама елемената којима када једном истекне век трајања исијавања оне постају нешто још битније за саму судбу читавог мултиверзума – постају генератори других универзума базираних потом на другим, даљим мутацијама елементарних сила/параметара… Зато идеја космолошке природне селекције ултимативно води ка универзумима све богатије структуре, путем изналажења све повољнијих начина за генерисање све већег броја звезда, јер се, тако делује, управо њиховим постојањем гарантује већа потенцијална плодност универзума. И све то кроз нама наизглед бескрајне итерације космичког самоусавршавања. Зато је ту и та болна тачка у којој ми као људска бића морамо да се помиримо с чињеницом да космос није ту због нас, већ ми због Њега. Попут производа много комплекснијег и богатијег механизма који води даљој космичкој интроспекцији, где смо ми тек једна од фаза тог нама безбројног процеса. Уколико читав тај еволутивни процес у крајњој инстанци води ка усавршавању космичке плодности и стварању даљих универзума-потомака у супи хиперпростора који надилази све могуће светове, онда ништа друго није ни важно до чињенице да што је више црних рупа то је плодност већа, док ми, само стицајем околности повољној варијабли, живимо у једном од тих плоднијих огранака.

Управо то и назиремо кроз причу о Великом праску, односно нашој Белој рупи, а кроз идеју о раном и рапидном инфлаторном ширењу.

Да ипак не изгубимо сваки корак са смислом и трачак наде гледе наше судбине у овој чудноватој причи, сламку спаса видимо у чињеници како наш технолошки развој такође представља једну од инстанци кроз коју универзум, кроз нас, изналази још практичније начине за увећање сопствене продуктивности. То се пре свега односи на чињеницу да звезде ипак захтевају превише времена, материје, али и гравитације не би ли дошло до финалног чина њихове судбине, крешенда те финалног чина производње црне рупе на крају њиховог постојања у виду звезде. Сложићемо се да то баш и није најпрактичнији начин чак ни на нивоу целокупног космоса и баш ту на сцену ступамо ми, људска бића, да осмислимо неки други, практичнији начин за њихово генерисање из једне друге перспективе проматрања ове проблематике. На тај начин кроз нас систем проналази боље видове за компресију све мањих количине материје до сингуларности… и до вештачких црних рупа – које представљају једини космички смисао ма како настајале. Паралелу такође можемо повући и с фармом мрава који свој печат могу оставити једино у виду колективног деловања стварајући структуре којих сами свесни нису, али су резултати више него видљиви на колективном плану. А посебно из више перспективе.

У том смислу наша улога одједном више и није толико безначајна, напротив – сада ми постајемо још један, додатни механизам путем којег универзум изналази још боље начине за сопствено побољшање репродукције. Зато, уколико бисмо успели да десетак килограма материје компримујемо довољно ефикасно то би било сасвим довољно за рађање једне црне рупе која одмах потом може инфлаторно да роди један нови универзум с друге стране и све то без далеко претераног утрошка времена, масе и гравитације уколико би се универзум ослонио на дифолтне механизме масивних објеката. Ово је један заиста интригантан сценарио за разматрање када се поведе прича сврсисходности читавог људског рода и о улози човека у овом мегамеханизму стварања којег овом причом вероватно тек начињемо.

Зато бисмо цео процес могли да сведемо на неких 7 корака:

1) Постепено гранање метаверзума и еволуција доводи до повољног окружења за стварање звезда;

2) Даљим гранањем и еволуцијом звезде у неким од универзума постају довољно стабилне;

3) Стабилне звезде почињу с производњом других, тежих елемената периодног система;

4) Новонастали тежи елементи у повољним условима усложњавањем рађају живот;

5) Живот сопственим еволутивним процесом у одређеном тренутку развија свест;

6) Свесна бића постају довољно интелигентна да утичу на промене у окружењу;

7) Интелигентна бића стварају ефикасније методе за бржу космолошку селекцију. (Погледајте видео-запис: https://www.youtube.com/watch?v=C2vgICfQawE)

Савременим методама мерења оквирно можемо утврдити колико је супернова (supernovae) у нашем универзуму, од његовог формирања, прерасло у црне рупе – и тај број се креће око једне милијарде. Самим тим исто тако можемо грубо да проценимо како је сасвим могуће да једна технолошки напредна цивилизација може много брже да произведе више од милијарду црних рупа и то с материјалом доступним на сваком кораку, али за много, много мање времена од оног које потребно универзуму да произведе своју прву милијарду, назовимо их такоцрних рупа. Таква једна напредна космичка цивилизација ни не мора нужно бити већег степена развоја од II типа ((≈4×10²⁶ вати енергије) на Kардашевојој скали (The Kardashev scale), јер уколико би успешно сакупили одређени број астероида пречника до једног километра, а каквих има небројано само у нашем сунчевом систему, и уколико би само један од њих раскомадали у комаде од по, рецимо, десетак килограма и све њих потом процесом каквог масивног гравитационог сажимања претворили у појединачне црне рупе добили би на милијарде нових потенцијалних нових светова проистеклих из тих вештачки изазваних белих рупа с друге стране овог процеса. Таквим једним чином би увелико надмашили готово све нама тренутно знане природне производне капацитете за готово три реда величине, што управо и иде у прилог чињеници да смо као свесна и интелигентна бића и те како потребни универзуму не би ли нашим групним (технолошким) деловањем убрзали процесе који су од кључног значаја за даљи опстанак и гранање система.

И запамтите – све то само с једним астероидом.

Зато је јасно на крају ове рачунице да постоји много бржи процес за олакшавање производње нових светова од чекања на сагоревање горива звезда и утицаја најслабије од четири фундаменталне силе, силе гравитације, да постепено формирају црне рупе у временским оквирима од по више милиона година (изузмемо ли онај краћи инфлаторни период с почетка текста и космоса). А вероватно и много дуже од тога. Сингуларитет алтернативним методама можемо постићи далеко брже, чак и технологијом коју већ данас, у првој половини 21. века имамо. Једна од њих свакако је она за нуклеарну фузију – када великим бројем изузетно јаких ласера сву њихову енергију сконцентришемо на једну једину тачку у простору.

Или, пак. везивањем плазме коришћењем магнетних поља (Токамак).

Замислимо сада једну суперинтелигентну врсту, одређену животну форму потенцијално развијену од стране нас људи, која би у својој основи била базирана на мрежи суперпроводљиве оптоелектронике (superconducting optoelectronic) чије материјале на ниским температурама карактерише потпуно одсуство електричног отпора (R=0) и магнетног поља базираних на теоретски најидеалнијим проводницима до којих се физички може доћи – дијамагнетицима. Било би довољно да их тако усавршене једноставно пустимо не да заузимају читаве галаксије, већ да то учине само с једним појасом астероида и већ тада би одрадили све оно малочас поменуто.

Тиме бисмо вишеструко надмашили целокупну производњу црних рупа у временском распону постојања читавог, нама знаног универзума…

Може ли савршеније од тога?

Is there an agent, an intelligent agent that underlies, or is responsible for the whole thing?

Leonard Susskind

(Погледајте видео-запис: https://www.youtube.com/watch?v=kttj9C8SWY8)

Лео Саскинд (Leonard Susskind), професор теоријске физике на Универзитету Станфорд (Stanford University), става је да се Смолинова теорија највише ослања на информациони трансфер с родитељског на потомачки универзум путем црвоточине црне рупе што Саскинду као физичару, али и другим физичарима, свакако иде на руку јер је макар у последњој деценији у доброј мери показано да све (од информација) што заврши у црној рупи никако није изгубљено, а што се у прошлости мислило да се догађа. Можда један од највећих заговорника ове промене парадигме био је и Стивен Хокинг (Stephen Hawking) који је за живота био све утемељенији заступник става како било који вид информације не може уласком у црну рупу бити изгубљен, уништен. Иако је његов иницијални став у самом почетку био супротан. То само говори до колико велике промене је дошло у научним круговима само у последње две деценије 21. века.

Почев од Смолинове публикације научног рада под називом Scientific alternatives to the anthropic principle из јула 2004. године отпочела је дебата и емаил преписка између Смолина и Ленарда на тему: да ли је дошло време за смену антропичког принципа (Anthropic principle)?

If a large body of our colleagues feels comfortable believing a theory that cannot be proved wrong, then the progress of science could get stuck, leading to a situation in which false, but unfalsifiable theories dominate the attention of our field.

(…) The Anthropic Principle cannot yield any falsifiable predictions and therefore cannot be a part of science.

Lee Smolin

Према прорачунима, посебно оним из 1992, Смолин смело предвиђа да у природи, у одређеном смислу, не би смела да постоји неутронска звезда с масом већом од 1,6 пута већом од масе нашег Сунца. Убрзо је то предвиђање благо модификовао захваљујући још прецизнијим моделима претпоставки водећих астрофизичара, те је тај број са 1,6 подигнут на 2,0. Неутронска звезда представља тип звезде, или још прецизније речено – звезданог остатка, остатка који може да настане услед гравитационог урушавања масивне звезде током супернове – изузетно јаке експлозије којом се избацује енормна количина енергије за јако кратко време. Неутронске звезде начињене су искључиво од неутрона (n⁰), субатомских честица без наелектрисања и готово исте масе као протон (p⁺). Уколико бисмо, пак, опазили неутронску звезду чија је маса већа од двоструке сунчеве то би значило да закони нашег универзума нису довољно фино подешени за максималну продукцију црних рупа. Године 2019. откривена је до сада најмасивнија неутронска звезда – PSR J0740+6620 која је готово на граници теоретског максимума, масе 2,08 на удаљености од 3.700 светлосних година од нас. Овим открићем доказује се претпоставка да наш универзум није апсолутно фино подешен, али сасвим довољно за продукцију великог броја црних рупа чије би даље итерације космичких потомака можда и довеле до још прецизнијих константи.

Додуше, уз мало среће.

(Погледајте видео-запис: https://www.youtube.com/watch?v=li0ciaqJ0m0)

Те исте ’92. Смолин је изнео и теорију која предвиђа да је космичка инфлација, под претпоставком да је тачна, морала бити руковођена јединственим пољем, параметром. Обе ове претпоставке демонстрирају Смолинову главну тезу: да је теорија космолошке селекције Попер-фалсификабилна (Karl Popper, theory of falsifiability). У научном домену једна теорија је фалсификабилна уколико противречи посматрачу који располаже конвенционалном емпиријском интерпретацијом исте. Отуд изјава: „сви лабудови су бели” јесте фалсификабилна јер „ево једног црног лабуда” који је својом појавом оповргава.

Нобеловац Роџер Пенроуз (Sir Roger Penrose) предлаже сличан модел Смолиновом, под називом – Kонформна циклична космологија (Conformal cyclic cosmology, CCC), те се од Смолинове претпоставке разликује по томе што је утемељује на моделу Опште теорије релативности Алберта Ајнштајна, али надограђене Пенроузовим додатним увидима – Пенроузовим дијаграмом (Penrose diagram). Према тој Пенруозовој идеји универзум се непрекидно понавља, ресетује, кроз бескрајне циклусе у којима свака итерација универзума бива започета Великим праском из стања сингуларитета претходног космоса (црне рупе). На бази FLRW метрике (Friedmann-Lemaître-Robertson-Walker) он повезује различите просторвременске репрезентације Великог праска, које претходе потоњем бесконачном будућем ширењу новонасталог система. Универзума.

Наиме, Роџер Пенроуз својим дијаграмом повезује оквире једног FLRW просторвременског система с другим, будућим, али претходно условљеним, системом.

Each individual FLRW metric is multiplied by the square of a conformal factor Ω that approaches zero at timelike infinity, effectively “squashing down” the future conformal boundary to a conformally regular hypersurface, which is spacelike if there is a positive cosmological constant, as is currently believed.

The result is a new solution to Einstein’s equations, which represents the entire universe and which is composed of a sequence of sectors called „aeons”.

Пенроузов дијаграм

Оно што је у CCC хипотези неминовно јесте то да све масивне честице у једном тренутку морају бити повучене из постојања, односно временом анихиловане што представља чин тоталног поништења свих видова постојећих честица. Укључујући и оне које би на истој тој масивној временској скали биле и најудаљеније једне од других услед ширења простора. Према Стандрадном моделу протонски распад (proton decay) и те како је могућ и очекиван, на шта својом теоријом Пенроуз и указује, иако тај чин за сада није био емпиријски забележен у прошлости. Штавише, исто важи и за све електроне којима је крајња судбина такође у истој форми распада, иако се верује да је могуће да поједине честице, носиоци масе, могу постојати све док у систему (космосу) има и минимума било каквог вида кинетичке енергије. А обзиром да бозони (глуони {преносник јаке нуклеарне силе}, фотони {светлосни квант}, W⁺, W^–, Z⁰ {преносници слабе нуклеарне силе}) потпадају под законе CFT-a (Conformal field theory), они би се на овим скалама времена понашали на једнак начин кроз ове поменуте еоне потребне за свеколики распад. Зато су за све њих ове границе између различитих еона, односно различитих генерација универзума и не баш класичне границе, већ више неки вид метаповрши путем које се они само пребацују (наново појављују) из једног еона у други.

Можемо то назвати одређеним видом ресета космичких параметара, који потом поново испливавају под другим условима, набојима.

(Погледајте видео-запис: https://www.youtube.com/watch?v=FVDJJVoTx7s)

Оно што је у посебно важно нагласити јесте да по овом сценарију фермиони (честице које подлежу Паулијевом принципу искључења, што подразумева да у датом систему не постоје два идентична фермиона која се истовремено налазе у потпуно истом стању), за разлику од малопре поменутих честива, и у смени ових еона остају присутни чиме се омогућава механизам који води ка могућности решење проблема информатичког парадокса црних рупа (The black hole information paradox) за који се дуго мислили да је непремостив и да води ка тоталном уништењу свега што у црну рупу упадне. Што ипак није случај јер, према мишљењу нобеловца Пенроуза, фермиони неповратно тада бивају конвертовани у радијацију током дугог процеса испарења црних рупа, чиме се добија решење за глатку граничну структуру која раздваја два засебна еона. Два засебна стварања која се налазе с једне и друге стране Великог праска.

Другим, савременијим речником речено: црнe и белe рупe васељенe.

Овим објашњењем задовољава се и хипотеза Вејловог закривљења (Weyl curvature hypothesis) што резултује још и типом слабоентропијске прошлости као неопходне према статистичкој механици и емпиријским проматрањима сличних ефеката. Пенроуз је, чак, израчунао да постоји и одређена количина гравитационе радијације која мора бити да је један од очуваних фрагмената/доказа постојања ове границе еона и према истом прорачуну он даље закључује како је исто тако потребно да постоји додатна гравитациона радијација којом би се објаснило уочљиво убрзање космичког ширења којег смо дефинитивно савременици.

И све то, што је можда и најважније, доказ је да не мора постојати никаква теоретска тамна енергија којом би објашњавали космичко ширење, што данас ипак стоји као вид одговора којим објашњавамо овакву експанзију ширења простора.

(Извор П.У.Л.С.Е)