„Штавише, свест и несвесно се налазе у компензаторном односу, тако што несвесно, које види и боље и шире од свести, врши корекцију једностраних и погрешних свесних ставова” (Јунг).
Проф. др Душан Поповац
Водећи истраживачи снова у медицинској науци, а посебно Карл Густав Јунг истиче: „Сан уопште није изолован од дневног живота и његовог карактера, попут одсеченог догађаја. Ако нам тако изгледа онда то није ништа друго до наше неразумевање субјективних илузија.” Даље, Јунг тврди: „Сан се никад, чак ни приближно сигурно, не може протумачити без познавања свесне ситуације сневача. Само на основу тог сазнања могуће је одредити које значење треба дати несвесним садржајима”… По Јунгу „снови имају два извора: један у свесним, а други у несвесним садржајима”. Из тога се може закључити да је битно за тумачење снова да се зна свесна ситуација сневача. За то се може рећи да је сан целина, која се састоји делом из несвесног, а делом из свесног бића сневача, без чијег познавања не можемо стећи увид у смисао сна.
„Штавише, свест и несвесно се налазе у компензаторном односу, тако што несвесно, које види и боље и шире од свести, врши корекцију једностраних и погрешних свесних ставова” (Јунг). („Снови, Психологија снова и њихово тумачење”, Иван Настовић, 2021).
Kошмарни снови
„Kратки снови, али страшни и одвратни, као да су свирепо пробрани – то је оно што ме по неколико пута буди у току једне ноћи и што је чини тако неиздржљиво тешком” (Иво Андрић).
Ова дефиниција кошмарних снова великог књижевника делимично се разликује од снова које доживљавамо као ноћну мору узроковану лично доживљеним тешким, емоционалним стресом. А то је најчешће губитак драге особе, не ретко схваћене као губитак дела самог себе. Има аутора који не праве разлику између кошмарног сна и ноћне море у сну… И ако постоје оне су минималне.
Сневач, присећајући се својих снова, помишља и да је сан понекад под извесном контролом свести. И да то зависи од интензитета емоција везаних за особу која се сања. Наводи пример сањања своје преминуле супруге, док су емоције биле свеже и снажне. Тако је сан родио и песму: „Сањам те мила моја/У одшкринутој подсвести видим лице твоје/Нестало једне зоре/Будиш ме у сну/Знам да те нема/Узалуд те тражим/Осмехом да ме дарујеш”.
Имајући у виду став Карла Густава Јунга да је сан целина, која се састоји делом из несвесног, а делом из свесног бића, сневач налази објашњења за честе море које је доживљавао у сну после губитка супруге… Једноставно, током сна је сазнавао да је преминула. Сневач се присећа сна „кад преминулу супругу носи у рукама, са неизмерним болом и плаче, јер зна да је умрла, а она га убеђује да није…” И тако се сан претварао у ноћну мору, праћену, више емоционалним стресом, плакањем, и настојањем да се пробуди и себе ослободи сна.
За разлику од кошмара, снови обично нису праћени страхом, јер се у сну појављују преминуле блиске особе. А неодољива жеља за буђењем је сазнање да је преминула… Сличност настале море с кошмаром постоји, само је овде више заступљен осећај клонулости, очаја, туге (чаме) и жеља за буђењем.
Напротив, кошмар се понавља, застрашује, што „ноћ држи тешком” и обично је комплексан разлог… Интензиван страх од привиђења у сну, због чега се добија осећај гушења и физичке немоћи, односно „беспомоћне одузетости” (Ернест Џоун). Kошмарни снови се још дефинишу као застрашујући садржај сна који буди сневача у страху и добро се упамти…Таквог страха, бар према искуству аутора, нема код мора насталих када из свесног дела мисли допире сазнање да је особа која се сања преминула или се током сневања одједном придружује сневачу, а он сазна да је преминула…
Наводимо пример кошмарног сна из поменуте књиге о сновима. Сневачица: „Налазим се на веома високој планини и са свих страна је провалија. Одједном се појављује огромна змија и ја не знам да ли да скочим у провалију или да допустим да ме змија прогута, будим се у паничном страху.”
Сневач покушава да из записаних сопствених снова (десет година, уредно вођен дневник) дође до личног сазнања о сновима… А то је да изузетно доживљене, снажне емоције, на неки начин контролишу снове. У првим годинама после доживљене трагедије – прво с мајком, потом са супругом – често их је сањао… И док су емоције биле свеже, готово редовно је у сну сазнавао да их нема, да су умрле и ако се одмах не би пробудио доживљавао је праву ноћну мору. Или би се сан претварао у непрекидно тражење изгубљене особе… У једном сну, петнестак месеци после смрти, сусрећу се у сну: „Она лепа, расположена, прилази и пољуби га. Он јој одмах саопштава. Сада ћемо само у сну да се виђамо. Одједном она нестаје…”
Снови су увек били у фокусу интересовања оних који их памте. Јер сањање је део нашег живота, углавном симболична слика догађања око нас. Често су израз жеља, планова, идеја с којима живимо. У сну се могу пројектовати нека решења за мисли које нас окупирају. Присећајући се својих снова, аутор помишља да је сан понекад под извесном контролом свести. И да то зависи од интензитета емоција везаних за сан. Тиме се потврђује Јунгова тврдња: „свест и несвесно се налазе у компензаторном односу, тако што несвесно, које види и боље и шире од свести, врши корекцију једностраних и погрешних свесних ставова”.
Било је великих државника, а и обичних људи, који после ружних снова, тог или следећег дана не започињу нову активност и обратно. Снови могу бити извор нових расуђивања, подстицај за нове идеје и стваралаштво. Другим речима, свако треба да буде тумач својих снова. Истина је да многи не памте сопствене снове, али је мало вероватно да има особа које уопште не сањају или ретко било шта од снова запамте. Можда се може рећи да су лишени брига да тумаче своје снове. Али су лишени и задовољства да, спавајући, понекад осете лепоту снова. И то је живот.
Сан: „Раздвојени. Свако на неком другом путу. Неки градови, хотели… Покушава да успоставе телефонску везу… Закључује да и она, супруга, њега тражи, али не могу да се нађу. Никако да се чују или сретну. Размишља само о томе… и разложно закључује да је не може ухватити бар на кратко на једном месту, у једном граду. А зна да је и она на неком путу и да јој се не може јавити. Kао све зависи од ње… И даље је тражи и очекује да сазна где је. И све време му је испуњено ишчекивањем, трагањем и осећајем оправдања за њу…”
Буди се! Има осећај лаког умора… Онда се присети како је много његових снова прошло с јединим јединим садржајем – тражењем неког кога више нема. Мучно и упорно тражење… Пролазио би кроз разна места, градове, путовања возовима, стално опседнут тражењем…
Овакви снови су били чести, непосредно после догађања. Временом су све ређи… Зависи то и од година сневача… У млађим годинама (после смрти родитеља) брже се успостави нека равнотежа између несвесног и свесног дела сањања. Младост је несумњиво најјачи емотивни период у човековом животу. Способност да се усмери ка новим изазовима живота и савладају све тешкоће. То ће допринети да се промене битни емотивни садржаји и усмеравање животне усредсређености на друге садржаје.
Сневач, сан: „Враћа се однекуд, пристојно обучен, у лепој кошуљи. Хоће да се склони од кише која помало пада. Улази у просторију у којој се налази велики кревет. Поред кревета седи супруга, лепо обучена, лицем и коленима окренута према њему. Делује срећно, озареног погледа, лепа, задовољна. За тренутак је и он био срећан што је види тако радосну…
Одједном, сневач у сну сазнаје да му је супруга преминула. Почне да плаче, жали што је види тако срећну и лепу, а то није стварност. Она му се обраћа, теши га и чуди се шта је с њим, зашто се тако понаша, што је не прихвати! Не може да се пробуди, а то упорно жели… Даље… сања како за тренутак отвара очи и види је с наочарима, како седи на њиховом кревету, ту поред њега! Онда осети како прелази код њега и притиска га својим телом, као да би да му помогне, да му каже да је ту, да није сам. А он то осећа као бол и тежину на целом телу. Само кад би се пробудио! Зна да је то сан, жели да га се ослободи, али не може да се спаси тежине коју осећа… ”
Најзад, успева да се пробуди, разабере и отвори очи које су биле у правцу њеног дела кревета. Окренуо се, видео прозор и свитање зоре… Препознаје себе. А онда, одједном, осећа да дрхти.
Очигледно, подсвест сањача је изузетно активна и то што сања је само мали, површни део процеса који се одвија у самој подсвести. Свежа и снажна емоција, као што може бити доживљена смрт најближе особе, држи свест будном, пријемчивом и у сну повезану с подсвешћу коју као да и тада контролише! Kако је то могуће?! Дубоке емоције, веома снажне, сместиле су се у подсвест и имају разорну снагу у покушају да нађу излаз. Можда је зато Сигмунд Фројд сматрао да снови пружају могућност пражњења подсвести и тако спасавају човекову психу и свест од њених рушилачких сила. А свест је, несумњиво, најдрагоценији квалитет људског рода, својствен само човеку, а тако често је на удару са свих страна. Сневачева свест делимично смирује узбуркану подсвест огромним приливом информација, и по цену тешких снова и окрутне ноћне море, коју понекад доживљава у сновима.
(Илустрација John Henry Fuseli/Wikipedia)
