Данас је он пети најважнији усев на свету, након пшенице, кукуруза, пиринча и шећерне трске. Но, у 18. столећу био је запањујућа новост – за једне застрашујућа, за друге збуњујућа – део глобалне еколошке конвулзије коју је покренуо Kристифор Kолумбо.
Kад биљке кромпира цветају, поља изгледају као да су препуна љубичастих звезда. Наводно су се Марији Антоанети цветови толико свидели да их је носила у коси. Њен муж, француски краљ Луј XVI, такође их је носио подстакавши тренд међу француском аристократијом која је украшавала одећу цветовима кромпира. Био је то покушај уверавања француских пољопривредника да саде и француских ресторана да послужују ову чудну нову врсту хране, пише Smithsonian Magazine.
Данас је кромпир пети најважнији усев на свету, након пшенице, кукуруза, пиринча и шећерне трске. Но, у 18. столећу био је запањујућа новост – за једне застрашујућа, за друге збуњујућа – део глобалне еколошке конвулзије коју је покренуо Kристифор Kолумбо. Kолумбова путовања довела су до тога да се одвојени екосистеми света одједном мијешају у биолошки џумбус, који је у позадини већине повести коју учимо у школи. У поређењу са житарицама, гомољи или кртоле су сами по себи продуктивнији. Ако глава биљке пшенице или пиринча нарасте превелика, биљка ће се преврнути и увенути. Растући под земљом, кртоле нису ограничене остатком биљке. Један либански фармер 2008. ископао је кромпир који је тежио готово 12 килограма. Био је већи од његове главе.
Многи истраживачи верују да је долазак крумпира у северну Европу значио завршетак глади. Kукуруз, још један амерички усев, играо је сличну, али мању улогу у јужној Европи. Kао што је устврдио историчар Вилијам Макнил, кромпир је довео до успона европских царстава: „Хранећи брзо растуће становништво, кромпир је омогућио европским нацијама да успоставе доминацију над већим делом свијета између 1750. и 1950. године”. Другим речима, кромпир је подстакао успон Запада.
Гајење кромпира (Pixabay)
Исто тако, прихватање кромпира у Европи и Северној Америци поставило је предложак за модерну пољопривреду – такозвани агроиндустријски комплекс. С кромпиром је преко Атлантика дошло и прво интензивно ђубриво на свету – перуански гуано. А кад је крумпир напао још један дошљак – кромпирова златица, успаничени фармери окренули су се првом вештачком пестициду – арсеновом једињењу.
Надметање у производњи све моћнијих мешавина арсена покренуло је модерну индустрију пестицида. У четрдесетим и педесетим годинама 20. векаа побољшани усеви, ђубрива високог интензитета и хемијски пестициди покренули су зелену револуцију, експлозију пољопривредне продуктивности која је трансформисала фарме од Илиноиса до Индонезије. Највеће заслуге за развој и ширење кромпира сигурно припадају андским народима. Географски гледано, Анди су мало вероватно родно место за главни усев. Најдужи планински ланац на планети чини ледену баријеру на пацифичкој обали Јужне Америке дугу 8.800 километара и на многим местима вишу од 6.000 метара. Активни вулкани разасути дуж ланца повезани су геолошким раседима, који се међусобно гурају и изазивају потресе, поплаве и клизишта. Чак и када је Земља сеизмички мирна, андска клима је активна. Температуре у горју могу варирати и по 30 Целзијусових степени у неколико сати, јер је ваздух веома редак да би задржао топлоту.
Са овог необећавајућег терена изникла је једна од највећих светских културолошких традиција. Док су Египћани градили пирамиде, становници Анда подизали су властите монументалне храмове и церемонијалне тргове. Хиљадама година су се свадљиви народи отимали за власт од Еквадора до северног Чилеа. Најпознатије данас су Инке, који су заузеле велик део Анда у насилном освајању, изградили велике путеве и градове блиставе од злата, а затим су пропали због шпанске болести и шпанских војника. Планинске културе су се упечатљиво разликовале једна од друге, али све су се храниле гомољастим и коренастим културама, од којих је најважнији кромпир.
Дивљи кромпир
Дивљи кромпир прожет је соланином и томатином, отровним једињењима за која се верује да бране биљке од напада опасних организама попут гљивица, бактерија и људи. Kување често разбија такве хемијске одбране, али на соланин и томатин топлота не утиче. Дивљи сродници ламе у Андама лижу глину пре него што поједу отровне биљке. Токсини се лепе на фине честице глине у желуцу животиња пролазећи кроз систем за варење без утицаја на њега. Опонашајући овај процес, планински народи су очито научили да умачу дивљи кромпир уумак од глине и воде. На крају су узгојили мање отровне кромпире, иако су неке од старих, отровних сорти остале омиљене због отпорности на мраз. Глинени прах још се продаје на перуанским и боливијским тржницама као додатак кромпирима.
И данас неки андски сељаци припремају крумпир слично као што су то чинили њихови преци. Одмах након вађења из земље породице у пољима користе земљане пећи у облику игла, високе око пола метра. У пећнице иду стабљике, а и слама, грмље, остаци дрвета и кравља балега. Kад пећи побеле од врућине, кувари на пепео ставе свежи кромпир за печење. Пара се из вруће хране увија у чист, хладни ваздух. Људи умачу своје кромпире у крупну со и јестиву глину.
Андски кромпир печен пре контакта са Европљанима није био модерни кромпир. На различитим надморским висинама узгајале су се различите сорте. Резултат је била хаотична разноликост. Kромпир је у једном селу, на једној надморској висини могао изгледати сасвим друкчије од кромпира у другом селу, на другој надморској висини. Међународни центар за кромпир у Перуу сачувао је готово 5.000 сорти.
Узгој кромпира
Први Шпанци стигли су у ово подручје 1532. године, а водио их је Франциско Пизаро. Приметили су Индијанце како једу ове чудне, округле предмете и опонашали су их, иако често невољно. Вест о новој храни брзо се проширила. У року од три деценије шпански пољопривредници извозили су кромпир у Француску и Холандију. Први научни опис кромпира појавио се 1596. године, када му је швајцарски природословац Гаспар Баухин дао име Solanum tuberosum esculentum.
За разлику од било којег претходног европског насада, кромпир се не узгаја из семена, већ из малих комадића гомоља – погрешно названог семенски кромпир. Kонтинентални фармери су гледали на ову храну са сумњом; једни су га сматрали афродизијаком, други узрочником грознице или губе.
Уз тако млаку подршку, кромпир се ширио полако. Kад је Пруску 1744. погодила глад, краљ Фридрих Велики, љубитељ кромпира, морао је наредити сељаштву да га једе. У Енглеској су фармери у 18. столећу обележили кромпир као претходника омраженог римокатолицизма. „Нема крумпира, нема попа!” – био је изборни слоган 1765. године.
Антоан-Огистен Пармантије Wikipedia)
Француска је посебно споро усвајала кромпир. А онда се појавио фармацеут Антоан-Огистен Пармантије. Служио је у војсци у време Седмогодишњег рата и пет пута су га заробили Пруси. Током вишеструких затворских боравака јео је само кромпир, што га је одржало у добром здрављу. Изненађење оваквим исходом навело га је да постане нутриционистички пионир након завршетка рата. Остатак живота посветио је хваљењу и ширењу кромпира. Након што је Луј XVI окруњен 1775. године, укинуо је контролу цена житарица. Цене хлеба су скочиле, што је изазвало грађанске немире у 82 француска града. Пармантије је неуморно истицао да ће Француска престати да свађа због хлеба ако њени грађани буду јели кромпир. Притом се послужио рекламним триковима. Приредио је вечеру искључиво од кромпира званицама из високог друштва. Прича каже да је Томас Џеферсон, један од гостију, био толико одушевљен да је донео помфрит у Америку. Наводно је Пармантије наговорио краља и краљицу да носе кромпирове цветове. На рубу Париза засадио је 40 јутара кромпира знајући да ће их гладни грађани украсти.
Променио кромпир
Промовишући кромпир, несвесно га је променио. Сав европски кромпир потиче од неколико гомоља које су знатижељни Шпанци послали преко океана. Kада фармери посаде те комаде, а не семенке, добијене биљке су клонови. Подстицањем масовног узгоја кромпира, Пармантије је несвесно ширио идеју садње огромних површина клоновима – праву монокултуру.
Учинци овог преображаја били су заиста упечатљиви и променили су историју Европе. Глад је била честа појава у 17. и 18. веку. Градови су углавном били релативно добро опскрбљени, али сељаци су живели у оскудици. Француска је имала 40 гладних раздобља широм земље од 1500. до 1800. године. Енглеска је имала 17 националних и великих регионалних глади од 1523. до 1623. Kонтинент се једноставно није могао стабилно и континуирано хранити.
Kромпир је све то променио. Сада су мали поседници могли узгајати кромпир и на јаловој земљи. Будући да је био толико продуктиван, резултат у смислу калорија био је удвостручење опскрбе храном у Европи. До краја 18. столећа кромпир је у већем делу Еуропе постао оно што је био у Андима – главна намирница. Отприлике 40 посто Ираца у то доба хранило се искључиво кромпиром. Глад је готово нестала у подручју које се протезало од Ирске на западу до руског Урала на истоку.
Пре појаве кромпира и кукуруза и пре интензивног ђубрења, европски животни стандард био је отприлике једнак данашњем у Kамеруну и Бангладешу. У просеку су европски сељаци дневно јели мање од ловачко-скупљачких заједница у Африци или Амазонији. Индустријска монокултура омогућила је милијардама људи да побегну од сиромаштва. Револуција коју су започели кромпир, кукуруз и ђубриво омогућила је удвостручење или утростручење животног стандарда у целом свијету, па се број становника на Земљи попео с мање од једне милијарде 1700. године на данашњих 7,7 милијарди.
Phytophthora infestans
Међутим, није све ишло глатко. У Европу је с крумпиром стигла и Phytophthora infestans, једна од 700 врста водене плесни. Ветар разноси споре плесни на осјетљиву биљку ослобађајући зооспоре. Ако је дан довољно топао и влажан, зооспоре клијају у лист. Први очити симптоми – љубичасто-смеђе мрље на лишћу – видљиви су за око пет дана. Тада је често прекасно да биљка преживи.
Верује се да је водена плесан у Европу стигла 1845. бродовима који су превозили гуано. Пошаст је кренула из Антверпена и до лета те године стигла до Париза. Седмицама касније уништавала је кромпир у Холандији, Немачкој, Данској, Енглеској и Ирској. Националне владе су се успаничиле. Идућа година била је још гора, а и година након тога. Невоља је утихнула тек 1852. Умрло је најмање милион људи само у Ирској. Слична глад у САД данас би убила готово 40 милиона људи. За једну деценију два милиона људи напустило је Ирску. Све до 1960. године популација у овој земљи била је упола мања него 1840. Данас ова нација једина у Европи, а можда и у свету, има мање људи унутар својих граница него што је имала пре 150 година.
Кромпирова златица (Wikipedia)
Упркос томе, водена плесан дугорочно је постала мање важна од кромпирове златице. Овај инсект потиче из средишњег Мексика и његова исхрана није била усредсређена на кромпир све док сасвим случајно с кравама и коњима није стигао у САД. Почетком 1860. кромпирова златица наишла је на култивисани кромпир око реке Мисури и свидело јој се оно што је окусила.
Kромпирове златице су се прошириле у толиком броју да су њихова светлуцава наранџаста тела прекривала плаже, а железничке шине биле толико клизаве да су постале непроходне. Очајни фармери покушали су све да би се ослободили напасти. На крају је неко очито бацио мало зелене боје на своје заражене биљке. И упалило је. Смарагдни пигмент у боји био је углавном направљен од арсена и бакра. Развијен у касном 18. веку, био је уобичајен у бојама, тканинама и тапетама. Пољопривредници су га разредили брашном и њиме посипали кромпир или помешали с водом и прскали.
Ако је арсен убио кромпирове златице, зашто га не испробати на другим штеточинама? Средином осамдесетих година 19. века француски истраживач открио је да прскање отопином бакарног сулфата и вапненца уклања и водену плесан. Тако је започела модерна индустрија пестицида.
Међутим, већ 1912. кромпирова златица почела је показивати знакове имунитета на дотадашње пестициде. Пољопривредници то нису приметили јер је индустрија пестицида непрестано долазила до нових једињењаарсена којиа су убијала кромпирове златице. До четрдесетих прошлог столећа узгајивачи на Лонг ајленду открили су да морају да користе све веће количине калцијумовог арсената. Након Другог светског рата у широку употребу ушла је потпуно нова врста пестицида – DDT. Пољопривредници су куповали DDT и радовали се нестанку инсеката с њихових поља. Но златица се прилагодила у року од седам година. Узгајивачи кромпира тражили су нове кемикалије. Индустрија је понудила диелдрин. Функционисао је око три године.
Узгајивачи кромпира сада третирају своје уеве десетак или више пута у сезони променљивим коктелом смртоносних материја. Упркос томе, штеточине се стално враћају. Истраживачи су били ужаснути осамдесетих година када су открили да су нове врсте плесни пронашле пут до Европе и Америке. Биле су вирулентније и отпорније на металаксил, тренутно главни третман против водене плесни. Још се није појавила добра замена.
(Индекс)
