Stanko Stojiljković
Nauka se danas nalazi pred najdubljom vododelnicom u istoriji – čovek ili poslečovek. Bolje reći: sve joj se brže približava.
Ima li ikakvog smisla u kosmosu bez svrhe i smisla – prema preovlađujućem učenju – odrediti se da li pregaziti Rubikon ili ne? Moj odgovor je potvrdan.
Odvajkada je filosofija tumačila šta je to ljudsko, a šta nije. Zašto bi se u vreme burnih naučno-tehnoloških promena odrekla vlastitog usmerenja i opredeljenja? Na kraju krajeva, filosofiju je smislio i osmislio čovek.
Šta bi valjalo preduzeti u času kada je u Srbiji proteruju iz obrazovanja i vaspitanja, moglo bi se, čak, shvatiti da je silom isteruju iz svoga tvorca? Kao u srdnjevekovnom lovu na veštice.
Prvo, zatražiti od svih državnih i obrazovnih ustanova da je hitno vrate među osnovce (osmaci), srednjoškolce i visokoškolce. U boravište u kojem je decenijama prebivala. Pod kojim imenom? Najprikladnije je da se predmet zove – filosofija nauke koja bi, svakako, obujmila i istoriju misli, otkrića i pronalazaka. Čak ni većina ovdašnjih iskusnih istraživača nije u stanju da zamisli „veliki sliku sveta (čitaj: stvarnosti)”.
Drugo, uspostaviti što tešnju vezu s javnim glasilima, najpre posredstvom noinara koji su završili filosofiju, nudeći im zanimljive i izazovne sadržaje. Imajte jedino na umu da se u ovo poslekapitalističko doba sve meri gledanošću, slušanošću i čitanošću, čak i povremene papske objave. „Galakasija” vam je već širom otvorila svoja vrata, bez kucanja šaljite članke.
Treće, podsetiti sve diplomirane filosofe da u svakoj prilici, na naučnom skupu ili u javnom istupanju, izgovore ponešto uzbudljivo i izazovno u vezi s ulogom filosofije u savremenom društvu. Za takvo pregnuće mora se biti i maštovit, a ne samo rečit.
Ne znam koliko je uputno pozvati se na jedanaestu tezu Karla Marksa upućenu Ludvigu Fojerbahu: „Filozofi su svet samo različito tumačili, ali radi se o tome da se on izmeni”. Milan Lane Gutović bi namah uzvratio: „Ne škodi, a može da koristi”.
Isplati li se, uopšte, nekoga savetovati, pogotovo mudroslovce. U „Trećem smeru” je to neizbežno, jer se uvažava jedno od čuvenih ferengijskih pravila: „Sve što se isplati učiniti, isplati se učiniti dvaput”.
Sastavljač je mislio na nešto drugo, ali ništa ne mari kad ne znate kuda ste se usmerili.
Filozofija je apstraktnost sagledavanja života. Sveopšti pristup. Ona je kao pesma. Imati mogućnost mnogo toga reći pojedinim stihovima a pri tome imati i pesničku slobodu preskakanja iskaza čvrste povezanosti. Svaki stih za sebe ima svoju dubinu a tek cela pesma pruža opšti okvir. Na žalost, filozofija kao školski predmet ne zalazi u tu dubinu uspešnog ili manje uspešnog sagledavanja života. Ona je više (bila) istorijat filozofije. Bez dubinskog sagledavanja vremena i uslova u kojima se rađala neka filozofska misao, njen uticaj na to vreme i istorijsku održivost neke misli.
Filozofija mora biti deo svakog predmeta (posebnosti sagledavanja života iz raznih uglova).
Matematika: nedokazivost iskaza 1+1. Ne postoje dva ista 1, već uvek istovrsnost nastajuće složenosti. Sličnosti.
Fizika: atom se ne može objasniti bez njegove sazdanost i od misli
Hemija: kao polazna osnova međudejstva i međuuslovljeni događanja između atoma.
I tako dalje. Svaki predmet.
Nije suština u davanju odgovora. Filozofija u okviru svakog školskog predmeta treba da postavlja iznova i iznova isto pitanje. Sagledavajući ga iz posebnosti svakog ugla.
Predmeti su stihovi koje filozofija treba da spaja u pesmu.