Станко Стојиљковић
Наука се данас налази пред најдубљом вододелницом у историји – човек или послечовек. Боље рећи: све јој се брже приближава.
Има ли икаквог смисла у космосу без сврхе и смисла – према преовлађујућем учењу – одредити се да ли прегазити Рубикон или не? Мој одговор је потврдан.
Одвајкада је философија тумачила шта је то људско, а шта није. Зашто би се у време бурних научно-технолошких промена одрекла властитог усмерења и опредељења? На крају крајева, философију је смислио и осмислио човек.
Шта би ваљало предузети у часу када је у Србији протерују из образовања и васпитања, могло би се, чак, схватити да је силом истерују из свога творца? Као у срдњевековном лову на вештице.
Прво, затражити од свих државних и образовних установа да је хитно врате међу основце (осмаци), средњошколце и високошколце. У боравиште у којем је деценијама пребивала. Под којим именом? Најприкладније је да се предмет зове – философија науке која би, свакако, обујмила и историју мисли, открића и проналазака. Чак ни већина овдашњих искусних истраживача није у стању да замисли „велики слику света (читај: стварности)”.
Друго, успоставити што тешњу везу с јавним гласилима, најпре посредством ноинара који су завршили философију, нудећи им занимљиве и изазовне садржаје. Имајте једино на уму да се у ово послекапиталистичко доба све мери гледаношћу, слушаношћу и читаношћу, чак и повремене папске објаве. „Галакасија” вам је већ широм отворила своја врата, без куцања шаљите чланке.
Треће, подсетити све дипломиране философе да у свакој прилици, на научном скупу или у јавном иступању, изговоре понешто узбудљиво и изазовно у вези с улогом философије у савременом друштву. За такво прегнуће мора се бити и маштовит, а не само речит.
Не знам колико је упутно позвати се на једанаесту тезу Карла Маркса упућену Лудвигу Фојербаху: „Филозофи су свет само различито тумачили, али ради се о томе да се он измени”. Милан Лане Гутовић би намах узвратио: „Не шкоди, а може да користи”.
Исплати ли се, уопште, некога саветовати, поготово мудрословце. У „Трећем смеру” је то неизбежно, јер се уважава једно од чувених ференгијских правила: „Све што се исплати учинити, исплати се учинити двапут”.
Састављач је мислио на нешто друго, али ништа не мари кад не знате куда сте се усмерили.
Филозофија је апстрактност сагледавања живота. Свеопшти приступ. Она је као песма. Имати могућност много тога рећи појединим стиховима а при томе имати и песничку слободу прескакања исказа чврсте повезаности. Сваки стих за себе има своју дубину а тек цела песма пружа општи оквир. На жалост, филозофија као школски предмет не залази у ту дубину успешног или мање успешног сагледавања живота. Она је више (била) историјат филозофије. Без дубинског сагледавања времена и услова у којима се рађала нека филозофска мисао, њен утицај на то време и историјску одрживост неке мисли.
Филозофија мора бити део сваког предмета (посебности сагледавања живота из разних углова).
Математика: недоказивост исказа 1+1. Не постоје два иста 1, већ увек истоврсност настајуће сложености. Сличности.
Физика: атом се не може објаснити без његове сазданост и од мисли
Хемија: као полазна основа међудејства и међуусловљени догађања између атома.
И тако даље. Сваки предмет.
Није суштина у давању одговора. Филозофија у оквиру сваког школског предмета треба да поставља изнова и изнова исто питање. Сагледавајући га из посебности сваког угла.
Предмети су стихови које филозофија треба да спаја у песму.