Шта је то љубав? Је л` могуће водити љубав? Љубав и секс, јесу ли истог значења? Може ли се секс водити? Постоји ли вечна љубав? Има још низ питања која ћете, могуће, сами поставити, након читања текста (ако већ и нисте, раније).
Ладислав Бабић
„Светоназорски, људи се углавном деле у двије непомирљиве врсте, мада има и оних који их настоје помирити на логички природан начин. Нажалост, управо та мањина која дух посматра као природни еволуциони степеник у развоју материје, најчешће је проскрибирана и подложна критици оба табора – материјалиста мање, а идеалиста готово беспоговорно. Веројатно сте понекад наишли на смешне тврдње ових последњих, како човек у тренутку смрти олакша за 21 грам, колико наводно тежи људска душа, у том жалосном часу емигрирала је из своје мртве љуштуре. Апсурдно је поверовати у такве, лако демантоване тврдње, у временима кад се незамисливом прецизношћу мере масе елементарних честица, но – схватили сте – има и већих безумника од аутора кога управо читате. Да избегнем забуну, спадам у оне помиритеље два супротстављена табора који у људску душу верују, али свакако не у описаном вулгарно-материјалистичком или идеалистичком смислу. Повремено ми до руку дође и понеки примерак лепе књижевности, које сам се углавном отарасио још у младости, сматрајући да ме безброј опетованих описа пропадања ових или оних фамилија и љубавних јада свеколиких белосветских Ромеа и Јулија свих времена, у моралном погледу више ничему не може поучити.”
Љубав је стање људске душе, рекао бих. Стање може бити стабилно, квазистабилно или нестабилно, стога се не може водити, већ или јесмо у једном од побројаних, или нисмо. Шта, дакле, водимо кад навелико булазнимо о томе да водимо љубав? Узајамно полно општимо, сексамо се, шевимо, јебемо, копулирамо, фукамо, карамо, паримо, туцамо…, а ви пронађите још синонима који описују ваше „вођење љубави”. Је ли вам икад драгана/драги (сексуални партнер) у екстатичном трансу говорила „општи ме”, или је пре њен речник наликовао на „јеби ме”, „фукај ме”, „карај ме”, „туцај ме”, „турни га”, „дубље”, „брже”… и томе слично – да не причам даље кварећи већ ионако „покварено човечанство”, нарочито стасалу му омладину, наводећи је на блуд и природни „грех” очувања врсте слеђењем властитог гушта, без којег се ни не би подухватило реченог посла.
Јасно, кад се из анималног контекста (цео анимални свет исто ради!) вратите у погоспођено стање, навелико причате о „вођењу љубави”, која се – како рекох – не може „водити”, изузев дајући тој синтагми специфично значење које се губи чим потонете у свет путених жеља. С друге стране, сексање је радња, стога се води оно, а не љубав. Много пута рекох, нема лицемерније врсте од људског рода. „Прљаве” ствари настоји – све их једнако вршећи – заденути у углађену форму, умишљајући да тиме било што суштински мења.
Ерос и Ерато
(Безобразна песма)
Твоја је рука као ветар врео
када ме посред стабљике такне.
Она и он тад су један део –
исто кад она и он се макне.
Под прстију твојих блажених кретњи
он расте полако, плахо се трза,
постајућ’ налик озбиљној претњи
к’о ждребац млад тад немирно рза,
тражећи пута да се смири,
забацује главу у први план:
„Дођидер, дођи! Дај ме намири.
Ја желим бити појебан!”
Док рука га једна безобзирно дражи,
покретом друге ти постајеш нага,
а стаја твоја све више се влажи
и гледај, још час – већ уводиш врага
у црну јаму што пред њим се шири.
Мрмљаш, ја рзам. Стењем, ти сквичиш;
још мало само – тек мудо још вири.
…………………………….
Одахнеш мало. Тад покрете правиш
чудновате неке, нестварне, снене.
У лудом ритму ти себе дражиш
водећи притом к врхунцу и мене.
Kао под дејством опојних дрога
мумламо, пипамо, сисамо, гребемо…
Ја у дну рупе, ти врх мога врага
баш се драга изванредно – јебемо!
Тренутак одлуке… Сласна је сласт!
Знојна јуница на податном јунцу
немаш више над собом власт –
са криком јуриш ка врхунцу,
и падаш у бездан од свију већи
срчући пичком мужјачку плазму…
Смирујућ’ се лагано у бескрајној срећи
већ мислиш полако – о идућем оргазму!
Дакле, бистрима (и у „љубави” искуснијима) јасно је следеће – секс и љубав су сасвим различите ствари, што ће рећи да се људи могу сексати без узајамне љубави, али љубав углавном (сем ако је платонска) подразумева и полно општење. Сад се заједно са мном, нарочито католици, туците из све снаге песницама у прса, све гласно (и по могућности јавно) понављајући: „Мој грех! Мој грех! Мој превелики грех!”, а кад завршите вратимо се сексу, у чистом или љубавном контексту – како вам драго.
Уколико се стидите онога што свакодневно (сваконоћно) радите, немојте то радити. Још је горе, ако се стидите оно што радите назвати правим именом – онда сте вероватно типични представник људске врсте. Сад, јесу ли јесници из „Бордела муза” (консултујте и Вуковог „Црвеног бана”) за узвисивање кад не пишу о еротици, а ђавољи следбеници ако на једнако песнички начин говоре о ономе што управо сви њихови читаоци (и они који то нису) раде свакодневно, препуштам њима на процену.
Сасвим успут, са слике је јасно видљиво како није – како се често погрешно тврди – људска врста једина која копулира лицем у лице (уз безбројне ине варијанте), већ то чине и мајмуни, што опет подразумева да се и они психички рајцају при погледу на лице партнера које одражава њихово уживање.
У свемиру је све промена, динамика. Ништа није вечно, па онда ни љубав не може бити таква, изузев ако речи „вечно” дамо искључиво људско (дакле, пролазно) значење, у контексту интервала између рођења и смрти јединки. Љубави су трајније или мање трајне, укључујући у себе и термине попут преваре и верности, искуства и невиности. Мушкарци се међусобно воле хвалисати колико су жена „окренули” (ево, враћам се на погоспођене термине) – жене знају поју ли сличне хвалоспеве у женском друштву – али ретко ко ће се јавно упитати: ако сте заиста сви толико жена „изокретали”, ко је све то чинио с вашом партнеркоом/супругом, или вашом мајком? Нису ваљда изузетак у свемиру, драгуљ који се нигде не може наћи сем у небулозној машти?
Дакако, постоје трајне љубави које – укључујући узајамне преваре – трају до ишчезнућа једног или оба партнера са овога света, али у основи није то оно што у први мах помислимо помињањем синтагме „вечна љубав”. У неком виду имагинарне чистоће коју воли замишљати стерилни људски ум, она могуће постоји тек у литератури (рецимо, Ромео и Јулија), а и то често само стога што су партнери нашли смрт пре но су успјели један другога преварити, напустити, понизити, људски деградирати, замрзити, постати индиферентни…, или је чак, зарад трагичне смрти, нису успели ни „конзумирати” – још један „цивилизовани термин” – попут споменутих љубавника из Вероне. У пракси је то пре изузетак који потврђује правило, мада сам уверен да би већина људског рода, саблазнута мојим тврдњама, живахно протестујући анатемисала и изопштила аутора, ако већ не из Цркве (не могу, јер сам безбожник), а оно барем из „цивилизованих” делова људског друштва у које су привремено свратили до идућих „анималних радњи”, без којих бисмо одавно изумрли.
Значи ли волети исто што и љубити? Свакако да не. Јер волети можемо масу људи, животиња, ствари и поступака, а љуби се само човек (свеједно којег пола) с којим успостављамо дубоку повезаност, а она укључује како „анималну” тако и духовну компоненту. Љубав је осећај дубљи од вољења и трајнији од оргазама, и далеко од тога да се ослања само на сексуалну компоненту, а велико је питање колики део иначе површног људског рода уме дуговечније задржати осећај љубави према другој особи. Мисли се, дакако, на љубав између разних или истих полова, сасвим свеједно, јер љубав ни по каквој дефиницији не зависи од пола заљубљених.
Гле, звезде како чудесно круже,
тако је зрачна атмосфера.
Напросто морају да се здруже
валови чежње с хармонијом сфера.
Kако ли бридим окренут своду,
обасјан неком божанском слутњом.
Време је начас стало у ходу,
вечност кроз мене говори шутњом.
Понесен у бездан звезданим трагом,
овде сам присутан још само телом,
јер опијен хрлим нечем далеком, драгом,
а незнаном још и застртим велом.
Јеси ли и ти, страшно далеко,
упила у се ову опојну дрогу?
О, како желим из лета, меко,
спустити се крај твојих ногу!
И тако, ако сте успели издржали читање текста до краја, могуће изазива у вама чисте или помешане емоције различитих предзнака. Уколико сте почели размишљати о реченом, мимо идеализовања сасвим природних ствари, које управо рад своје природности не трпе никакву идеализацију, желим вам срећу и гушт у „вођењима љубави”, ма у којем контексту то чинили! Јер, „НИШТА ЉУДСKО НИЈЕ МИ СТРАНО!”
На страници за линковање ове сентенце јасно је видљиво јадно, лицемерно тумачење („То јест, имам све оне мане које су својствене човеку”) ове Теренцијеве изреке. Зашто би, пријерице, сексање било мана, кад – да исправно „преведем” још једну „узвишену” људску изреку: „Да није секса, не би света било!”. Човек може смишљати какве год „цивилизоване” изреке које га наводно уздижу, али кад се оголи пред партнером, ради исто што и сав живи свет. Јебе се! Љубио, или се „само” из гушта сексао. Ваљда је зато и створен с „грешним инструментима”.
(Пулсе)
