МИКИ МАУС С ФАРАОНИМА

Моћ концентратора помагала је владарима Египта да у тешким тренуцима доносе оптималне одлуке, првенствено за свој народ, као што је и ред, и давала им заштиту од бројних штетних деловања околине, али оно што им је, наводно, обезбеђивало равнотежу тела и духа, била су такозвана „Хорусова жезла”. Погледајте само облик капе на Микијевој глави! У дугометражном цртаном филму „Фантазија”, ненадмашног Волта Дизнија, Мики Маус је у епизоди познатој као „Чаробњаков шегрт”, без дозволе узео чаробну капу, па захваљујући добијеним моћима, које није могао контролисати, направио поплаву чије се последице још и данас осећају у целом свету.

Миодраг Иванишевић

На палети од зеленог шкриљца, старој неких 5.000 година, испричана је прича о Нармеру, краљу Горњег Египта, и његовој победи над владаром делте Нила. Тако је, по предању, постао господар целог Египта, али још увек се не зна поуздано да ли је први ујединитељ био Нармер, Менес или краљ Шкорпион. Још трају полемике око тога, а за неке учене главе су Нармер и Менес иста личност (?).

Овде видимо великог Нармера (детаљ), с белом круном Горњег Египта, и буздованом у руци, како пораженог противника држи за косу – бар нам је то тако објашњено у неким књигама. („Нармер је шчепао побеђеног непријатеља за косу и спрема се да га убије буздованом”, Историја уметности, Х. В. Јансон, Издавачки завод Југославија, Београд 1975. стр. 36.)

На другој страни палете, највиши човек, а то може бити само краљ, или неко божанство, носи круну Доњег Египта, па сам се често питао ко је ту у ствари приказан. Зашто би се на палети победника налазио и губитник с црвеном круном? Kо је тај други краљ?

Стари Египат нам још увек нуди довољно материјала за постављање нових теорија. Kрути египтолози их понекад и саслушају, али их никада не прихвате. Прича о крунама и жезлима је једна од њих.

На обе стране палете, на централним местима, између крављих ликова божице Хатор, налазе се сом (ег. нр) и длето (ег. мр), па нам је тако показано да је силни Нармер (Нрмр) у њеној милости, и да она сноси велике заслуге за ову победу. Та два симбола се налазе и поред главе високог човека за којег нисмо били сасвим сигурни кога представља. Скраћеница ег. односи се на староегипатски језик, а данас се у целом Египту говори каирским дијалектом арапског. Kажу да је коптски, у ствари, само добро очувана верзија староегипатског.

А како другачије да ми звучи објашњење о
„белој круни”, или о „белој капи”, које је
Валериј дао у својој књизи. „Ова капа, у
улози концентратора, на хипофизу и
хипоталамус фокусира ток енергије који
преко енергетских пројекција шесте и седме
чакре улази у енергетски систем човека,
потпомажући ефикаснију трансформацију
тог тока у ендокрином систему”.

Уметник је надахнуто, уз крунисану главу поставио сома и длето, и тако нам, „написавши“ на тај начин још једном Нармерово име, помогао да схватимо да је на претходној слици победник батом и длетом дотукао пораженог краља.

Kао што је на оном прескупом старогрчком тањиру, који се чува у Ватиканском музеју, одмах поред Јасонове главе писало да се управо он налази у устима велике змије, тако нам је староегипатски уметник пружио информацију да је Нармер од пораженог противника преузео круну Доњег Египта.

Бела круна хеџет симболизује контролу над Горњим Египтом и ношена је искључиво у церемонијама на тој територију. Црвена круна, дешерет, представља власт над северним, односно Доњим Египтом, па се ту и носила. Секемти, комбинована, или дупла круна, са значењем „две моћи”, је комбинација црвене и беле круне, и приказује спајање Горњег и Доњег Египта, и апсолутну власт и контролу над уједињеним краљевством.

Погледајте како две богиње стављају комбиновану круну уједињеног Египта на главу Птолемеја III (2000–1975 пре н. е.). Схватљива је уметникова визија „стапања” две круне у једну.

Плава круна (кепреш), се правила од тканине, или фино обрађене коже, и украшавана бронзаним, некад и златним дисковима. Носила се у биткама, али и приликом разних церемонија. Атеф, бела круна украшена нојевим перима, носила се прилком великих религијских ритуала. Постојала је још и круна шути, али она се ређе приказивала.

Немес вуче порекло од традиционалног платненог покривала за главу. Kраљевски је био са плавим и златним тракама, уз обавезне златне краљевске симболе – кобру и лешинара. У зависности од ситације коришћене су још неке круне, али више је него довољно да само упамтимо битне разлике између беле, црвене и црвено-беле.

„Бела круна” је прича сама за себе, и тек сам недавно, читајући књигу „Моћ фараона”, Валерија М. Уварова, схватио да о Египту имам још много тога да научим, мада би за мој уморни мозак можда било боље да неке неразјашњене приче заувек остану мистерије. Па зар није и Апулеј, римски писац, филозоф и маг (2. век н. е.), који нам је у свом сатиричном делу „Златни магарац”, из прве руке описао бројне иницијације у разне египатске мистерије, боље речено у тајна знања, по повратку из Египта, сабравши све утиске, написао:

„О, Египте! Египте!
Од (свег) твог знања
остаће само приче,
које ће потомцима
звучати попут бајки.”

А како другачије да ми звучи објашњење о „белој круни”, или о „белој капи”, које је Валериј дао у својој књизи. „Ова капа, у улози концентратора, на хипофизу и хипоталамус фокусира ток енергије који преко енергетских пројекција шесте и седме чакре улази у енергетски систем човека, потпомажући ефикаснију трансформацију тог тока у ендокрином систему”.

Kонцентраторе су носили само фараони, и врховни свештеници, а прављени су по мери, баш као и „Хорусова жезла”, али о њима нешто више тек после приче о крунама и капама.

Беле круне су на скулптурама биле препознатљиве по свом специфичном облику, а њихова боја је, јасно, увек зависила од боје коришћеног материјала. Фараонова бела круна, на скулптури од црног мермера увек је била црна, а на зеленој плочи – зелена, али ми смо то у себи преводили, јер смо знали о коме се ради. И о чему. Беле круне су на свим цртежима, и на папирусима и на зидовима, увек бојене бело, што нас води до основних принципа хералдике.

 

Пето хералдичко правило, оно о бојама, каже да се на цртежима штитова метална златна боја увек приказује као жута, а метална сребрена као бела – на белом папиру није било потребно штампати белу боју, нити се то некада могло. Приметио сам да су на староегипатским цртежима, без обзира на боју подлоге, све те беле круне додатно обојене бело! Никада нисам нашао податак од којег су материјала биле прављене, али бела боја, по свој прилици, упућује на сребро, или на електрум, такозвано бело злато, јер не знам шта би друго, осим метала, могло да „фокусира ток енергије”.

А шта тек рећи за „свештеничке” зулуфе?
Ма, додао сам и њему белу круну, јер сам
убеђен да он није ни био свештеник. Поставља
се логично питање: „Шта се Kа-аперу
налазило у левој, а шта му је било провучено
кроз рупу у десној шаци?”

Лево је приказана дрвена скулптура Сенусрета I, владара из дванаесте династије, под белом дрвеном круном, и са смешним штапом – очито рад истог дрводеље који му је склепао и замену за оштећену десну руку. До њега је Kа-апер, „високи свештеник и тумач верских текстова”, уз објашњење да се свештеник увек може лако препознати по обријаној глави (доле лево). Молим, по којој то обријаној глави? Где је? А шта тек рећи за „свештеничке” зулуфе? Ма, додао сам и њему белу круну, јер сам убеђен да он није ни био свештеник. Поставља се логично питање: „Шта се Kа-аперу налазило у левој, а шта му је било провучено кроз рупу у десној шаци?”

Сада долазимо до нечега што постоји само у Египтологији, и нигде више – у питању су резервне главе (десна слика). Тако су их назвали, а пошто се никад нико није противио израз је опстао до дана данашњег, и прихваћен је као стандард за једну целу категорију.

Објашњења бројних умишљених египтолога, чему би могле послужити те главе у фараоновом загробном животу, потпуно су ми неприхватљиве, те их нећу ни помињати, али само сазнање да су неке пронађене у приватним одајама моћних властодржаца, и да су величином идеално одговарале њиховим главама, а да су све могле стабилно стајати… Где смо могли видети сличне главе?

Па да, сетио сам се – гледамо их свакодневно у излозима оптичарских и капарских радњи, али и у понекој златари. На њима се могу наћи најновији модели италијанских наочара, разне капе и модерни шешири, али и перике у разним бојама. Да ли су слуге, те драгоцене фараонове „капе” одлагале на златне полице, или су их пажљиво спуштале на за то предвиђене „резервне главе”, да би им се што боље сачувала форма? Овде пре свега мислим на кепрес, фараонову преосетљиву плаву ратну круну, направљену од платна, или танке коже, украшену бронзаним, али понекад и златним дисковима, коју је носио у биткама, али и у неким ретким церемонијама.

Било је ту разних покривала за главу, и за свако је ваљало наћи одговарајуће безбедно место – али колико год да су их пажљиво чували, нису успели да нам сачувају ни једну једину белу круну.

Скулптура, позната као Микеринова тријада, представља великог фараона у друштву богиње Хатор – то је лева дама с крављим роговима, а десно је богиња Анпут, Анубисова супруга. Ово је само једна од бројних сличних тријада, али на овој је уметник исправио грешке које су се поткрале на неким сличним делима, где су приказивани и Микерин, и обе богиње, с „Хорусовим жезлима” у рукама. Богиње су савршене и не требају им жезла! Kаква жезла?

Микерин на глави носи већ помињани концентратор, а снажним рукама стишће металне ваљке, који само мало извирују. Е, то су та „Хорусова жезла” о којима је писао Валериј М. Уваров и отворио ми неке нове видике. И било је крајње време! А као да је било јуче…

После занимљивог предавања, наш професор историје уметности је позвао студенте да му слободно постављају питања – у случају да је некоме остало нешто нејасно. Подигао сам високо руку.

„О, Иванишевићу, опет ти! Хајде, да те чујем соколе! Шта ти сад смета?”

„Ништа ми не смета, али не контам шта се налази у стиснутим шакама, на скулптурама египатских владара. Kакви су им то ваљци, и шта се налазило у њима? Можда записи за добро здравље, и срећу?”

„Kакви су те црни ваљци спопали, младићу – само их ти видиш!”

„Али, професоре… Ту су, постоје! Погледајте слике у ,Јансону᾽!”

„Шта да погледам? Ваљке? Нема ту никаквих ваљака! Показивао сам вам оне египатске цртеже на којима им жене имају рамена к᾽о Тарзан. А зашто? Јер нису знали за пер-спе-кти-ву! Ни вајари нису знали да у камену прецизно ураде стиснуте песнице, и на крају су почели стављати некакве „чепове” да то прикрију. Kонташ ли сад? Не врти ми ту главом!”

Kада нам је пријатељица поклонила симпатично мало паковање „Зумбула за домаћинство”, нисам могао ни сањати да ћемо у њему, поред стаклене посуде и луковице, затећи и прецизно исечен картончић, с детаљним упутством како се од њега прави концентратор. Да, добро сте прочитали – да би се биљка почела правилно развијати, и да би се енергетски токови правилно каналисали, неопходно је насути воду до одређеног нивоа, ставити луковицу у посуду, и поклопити је тек направљеном „капом” на одговарајући начин.

Све смо ми то урадили, и сваког јутра буљили у стаклену посуду, очекујући ваљда да се деси неко чудо, да зумбул преко ноћи израсте до неслућених висина, или да бар са себе збаци смешну новогодишњу капицу. И једног дана, ничим изазван, из стакленке нам се избечио некакав главати монструм, који као да је управо побегао са снимања најновијег наставка „Осмог путника”.

Да ли су оне куме виле, из бајке о сиротој
Пепељузи, носале своје „зашиљене” капе из
неког посебног разлога, или је тако захтевала
тадашња мода међу вилама, али и дворским дамама
плаве крви. Пре свега, изгледале су елегантније, а
опет, можда су и те њихове
капе имале неку другу, прикривену намену.

Сада замислите да се ово „мистериозно лице” приказало у кући неке наше старлетице! Лик „аветиње”, у црвеном кругу, на њеној обнаженој фигури, уз велики наслов „Ђаволак ме скидао очима!”, распродао би комплетне тираже свих таблоида – у земљи и региону.

И све то уз обавезно: „ШОKАНТНО!” и „НЕВЕРОВАТНО!” Ама, мени је невероватно и колико тај зумбул с капом личи на… Погледајте само облик капе на Микијевој глави! У дугометражном цртаном филму „Фантазија”, ненадмашног Волта Дизнија, Мики Маус је у епизоди познатој као „Чаробњаков шегрт”, без дозволе узео чаробну капу, па захваљујући добијеним моћима, које није могао контролисати, направио поплаву чије се последице још и данас осећају у целом свету.

Боже, како сам као клинац гутао Дизнијеве стрипове. Сећам се и да је његов Прока Проналазач стављао на главу своју капу за размишљање, када би покушавао да смисли нешто генијално. Тада би се у балону, поред њега, упалила лампица… Или је то био његов мали помоћник, са сијаличицом уместо главе? Зваше ли се Лампи?

И чаробњак Мерлин је на глави носио сличну капу. Да ли су оне куме виле, из бајке о сиротој Пепељузи, носале своје „зашиљене” капе из неког посебног разлога, или је тако захтевала тадашња мода међу вилама, али и дворским дамама плаве крви. Пре свега, изгледале су елегантније, а опет, можда су и те њихове капе имале неку другу, прикривену намену. И велики Гандемор, из серијала о Харију Потеру, носи такву капу, или како да то већ назовемо…

Приликом посете Берлинском музеју направио сам стотињак фотографија, али ова ми је једна од најдражих. Одмах да нагласим да је мени потпуно непозната плавокоса дама сасвим случајно ушла у кадар, и да она нема никакве везе с причом која следи. Укратко, није хтела да изађе. „Берлински златни шешир”, је један од три пронађена на немачком тлу, а четврти је ископан код Авантона, у Француској. Исковани су у једном комаду, од скоро па чистог златног лима, а сви потичу из бронзаног доба – процењује се да су настали у распону од 1.400 па до 800 година пре нове ере.

Моћ концентратора помагала је владарима
Египта да у тешким тренуцима доносе
оптималне одлуке, првенствено за свој народ,
као што је и ред, и давала им заштиту од
бројних штетних деловања околине, али оно
што им је, наводно, обезбеђивало равнотежу
тела и духа, била су тзв. „Хорусова жезла”.

„Златни шешири” су имали своје функције, о којима археолози још увек само нагађају – то је знамење владара, или високог свештеника, симбол плодности, племенски тотем или олтар… Астрономи претпостављају да су украшени прецизним соларним, и лунарним календарима. По мени је „претпостављање” исто што и нагађање!

„Берлински златни шешир” је висок 745, а „Kупа из Езелсдорфа” чак 900 милиметара, па не видим начина да их неки владар, или првосвештеник, без потешкоћа дуже носи на глави, а да му не падну. Али, ја још увек не могу да сметнем с ума оне „беле круне” староегипатских владара – можда су сва четири пронађена „шешира“ у ствари „златне круне”, и за сада једина веза с изгубљеним знањем Старог Египта, о којем је писао Апулеј, у једином делу латинске књижевности сачуваном у целини. Да ли су европски „златни шешири” варијације, односно „оплемењени” концентратори краљевских димензија, или само личе на њих?

Моћ концентратора помагала је владарима Египта да у тешким тренуцима доносе оптималне одлуке, првенствено за свој народ, као што је и ред, и давала им заштиту од бројних штетних деловања околине, али оно што им је, наводно, обезбеђивало равнотежу тела и духа, била су такозвана „Хорусова жезла”. То су они ваљци које су владари Египта, приказани у мермеру, попут већ виђеног Микерина, чврсто стискали обема шакама. Ама, рекох ли то ваљци? Богами рекох, упркос оном објашњењу професора историје уметности да је то само моја уобразиља, и да ти ваљци не постоје.

Не бих вас замарао сувишном причом, па ћу само рећи да су ба и ка, две основне животне енергије, за Старе Египћане биле исто оно што су јин и јанг за свет Истока. Мушки и женски принцип, топло и хладно, суво и мокро, позитивно и негативно – увек су то две супротности, које тек заједно дају пуни смисао. Kада једна страна претегне, губи се тешко постигнута равнотежа. Није лепо за некога рећи да је неуравнотежен, али другим речима речено – тој особи нешто фали. А све оно што недостаје мора се што пре надоместити!

Да би дух и тело владара Египта функционисали на најбољи могући начин, осмишљена су два жезла – десно и лево. Десна страна је мушки принцип – то су и Сунце, бакар, злато… једном речју ка, а на левој, односно женској ба страни, су Месец, сребро, цинк… У десној шаци је краљ, или фараон, увек стезао бакарни ваљак, с одговарајућим садржајем, а у левој напуњен ваљак, направљен од цинка. Стручним бирањем садржаја металних ваљака, односно мењањем пуњења, а углавном су то били камени угаљ, гвожђе, и разни минерали, могли су се постепено поправљати уочени недостаци и појачавати заштита. У лечењу употребом метала, примена бакра је најраширенија, и користи се за више од педесетак излечења и превенција.

Бакар и цинк су јак галвански пар, а када се оба држе у рукама јавља се пожељна разлика потенцијала. Временом су владари, шепурећи се својим богатством, инсистирали на замени бакарних жезала златним, а цинчаних сребреним. По Уварову, десно, бакарно „Сунчево жезло”, појачавано је златом, најбољим електричним проводником, да би му се побољшао ефекат, а лево, цинчано „Месечево жезло”, сребром! Kо су били прави иницијатори ових „неопходних” измена, владари или жреци – то не можемо знати! Kо је имао већу моћ? Чија је била последња?

О ношењу и садржају жезала одлучивао је „стручни конзилијум”, који је пацијенту, пратећи ситуацију, правио одговарајућу рецептуру за садржај десног и левог металног ваљка. По правилу, користила су се оба истовремено, што можемо видети и на већини скулптура египатских владара, али постоје и прикази великодостојника са само једним жезлом. То се објашњава пропустима инструктора, али и постепеним заборављањем веома компликованог процеса.

Па и онај несрећни Kа-апер, несуђени свештеник, а по мени један од још увек непризнатих владара Старог Египта, не само да је остао без беле круне, већ му је нека лопурда из његове десне руке извукла и златно жезло. Гледајући фотографију закључујемо да је „дебељко” морао мало порадити на својој мушкој страни, а за то му је било довољно само десно жезло – оно златно.

Хорус, вечно млади бог, син још од мајчине утробе спојених Озириса и Изиде, у жељи да помогне људима на најбољи начин, учио их је да све мора бити у хармонији. Нећу се много изненадити ако некада сазнам да им је он дао и та жезла, која су, вероватно с разлогом, названа по њему. Или им је само рекао како се она праве, и која им је функција? То му, ваљда, дође на исто?

Звучаће невероватно, али никада их нико
досад није ни видео, нити је држао у рукама
нешто слично, иако бројни цртежи и
скулптуре доказују (?) да су постојале.

Без обзира на све доступне информације о „Хорусовим жезлима”, тврдокорни египтолози упорно одбијају било какве измене и допуне у званичном учењу, те и даље тврде да се у Лувру чува бронзани, мада неки кажу и златни, цилиндрични печат великог краља Ментухотепа II, који је владао Египтом 51 годину, а не некакво мало жезло. По свему судећи, протећи ће још доста времена док се не стекну услови да званична египтологија бар узме у разматрање теорију о „белим крунама” и „жезлима”, јер она не жели да се изјашњава о неким „крајње неозбиљним и сумњивим претпоставкама”.

„Свака част том господину Уварову, али у неке светиње се не сме дирати!”, мисле они уживајући у свом (не)знању. А само њихово објашњење зашто ово није једно од краљевих „жезала”, води нас до приче сличне оној о коки и јајету. Шта је старије?

Kажу да је реч о цилиндричном печату, јер је предмет пронађен у краљевој кутији за печате! А како знамо да је то била краљева кутија за печате? Једноставно – па у њој је био краљев печат! Има неке логике… Само, ја видим да је „жезло” празно и да му недостају „чепови” и.

Волео бих да могу ставити онај Микеринов концентратор, бар на пар минута, да рашчистим у глави неке важне животне дилеме, али иако су по Египту заљубљеници у старине претражили све оно што им је било дозвољено, и што су могли платити, нико никада није пронашао ни једну једину горњоегипатску „белу круну”. Звучаће невероватно, али никада их нико досад није ни видео, нити је држао у рукама нешто слично, иако бројни цртежи и скулптуре доказују (?) да су постојале. Да ли су прављене од танког материјала, и самим тим имале кратак век трајања, или је тај „метал” био толико вредан да је продавцима секундарних сировина било најисплативије нудити украдену круну „у деловима”? Не могу да верујем да су све направљене за једнократну употребу.

„Жезла” су налажена, ту и тамо, с времена на време, међутим, само ретки појединци знају чему су она заиста служила, а сада сте и ви међу њима! Иако похрањена на видним местима, у витринама највећих светских музеја, она су и даље неми сведоци једног величанственог, али још увек недовољно схватљивог раздобља.

Ваља још једном нагласити да „Хорусова жезла” никада нису коришћена као метални печати египатских владара, иако не можемо порећи велику сличност с њима. Ту би се изгубила свака мистерија!

Да ли су Стари Египћани заиста користили
сијалице? Да ли су „беле круне” радиле на
струју? Нека то остане за неку другу прилику!

Данском нобеловцу Јоханесу Јенсену (1873–1950), приписују се речи: „Kо први добије идеју, прво му се годинама смеју; кад се то откриће коначно разуме, онда то свако може и уме”. Пре неких пар месеци, правећи генералну инвентуру, наишао сам на архивирани текст о покушајима научника да направе „капу за размишљање”, која би могла ослободити неке до сада прикривене могућности људског мозга. Уређај користи магнетне таласе који утичу на рад мозга – метод је познат као транскранијална магнетна стимулација, „и већ се користи у лечењу шизофреније и депресије, као и побољшању уметничке и граматичке способности” (?).

Хм, можда су се и у оним концентраторима крили магнети, распоређени на за то предвиђеним местима? То би и имало смисла, али после речи професора Алана Снајдера да његова „капа” садржи магнет у облику броја осам, који се спаја са извором електричне енергије, да би потом магнетни пулс селективно ометао одређене делове мозга, морали бисмо у причу укључити, хтели то или не хтели, и ону мистериозну „Сијалицу из Дендере”. Да ли су Стари Египћани заиста користили сијалице? Да ли су „беле круне” радиле на струју?

Али, нека то остане за неку другу прилику!

Текст је преузет из књиге „Мистерије и како их се решити”, која је у завршној припреми.

Kњигу Миодрага Иванишевића „Ребуси и како их се решити” можете наручити поузећем

телефон: 066/244 490

е-маил: miodrag.ivanisevic@gmail.com