Научници су израдили најмању летећу скаламерију икада – микрочип тек нешто већи од зрнца песка који може летети. Осим што може да лети, када обави задатак он се сам разграђује и нестаје.
Аутори уређаја и студије, објављене у часопису Nature https://www.nature.com/articles/s41586-021-03847-y, у уводу истичу да би минијатуризовани, бежични електронички уређаји могли представљати темељ будућих система за надзор околине и становништва, за управљање болестима и за друге примене које захтевају покривање великих простора.
Истраживачки тим био је надахнут природом, семенкама дрвећа с крилцима, попут липе или јавора, које су начињене за контролисани лет без погона кроз природна окружења или градске просторе.
Опонашање природе
У смишљању изгледа истраживачки тим био је надахнут природом, семенкама дрвећа с крилцима, попут липе или јавора, које су начињене за контролисани лет без погона кроз природна окружења или градске просторе. Опонашајући семенке, сићушни микрочип хвата ветар и креће се према тлу успорено попут хеликоптера.
Микролетачи, које је дизајнирао тим са Универзитета Нортвестерн у Илиноису, могу бити опремљени ултраминијатуризованом технологијом, укључујући сензоре, изворе напајања, антене за бежичну комуникацију, чак и уграђеном меморијом за чување података. „Наш циљ био је додати малим електроничким системима лет помоћу крила, са идејом да то омогући дистрибуцију високофункционалних, минијатуризованих електроничких уређаја да бисмо снимали околину за потребе праћења загађења, за надзор становништва или за праћење болести”, рекао је Џон А. Роџерс, који је руководио развојем новог уређаја.
Једна од смерница била је да створе уређаје који ће остати у ваздуху што је дуже могуће да би се продужило време потребно за прикупљање жељених података. Док микролетач, уређај с три крилца, пада ка тлу, он улази у интеракцију с ваздухом, при чему настаје стабилно спороротирајуће кретање. „Мислимо да смо надмашили природу. Барем у ужем смислу, да смо успели изградити структуре које падају са стабилнијим путањама и споријим крајњим брзинама од еквивалентних семенки које бисте видели да падају с биљака или дрвећа”, тумачи Роџерс. „Осим тога, успели смо да те летеће конструкције хеликоптера израдимо у величинама много мањим од оних које се могу пронаћи у природи.”
Џон Роџерс верује да би се њихови уређаји, између осталог, могли масовно распршивати с великих висина ради праћења напора на санацији околине након изливања нафте или праћења загађења ваздуха на различитим надморским висинама.
Еколошки прихватљиви
Иронија је да се сејањем мноштва таквих уређаја могу потенцијално створити нова загађења околине микрочиповима. Међутим, аутори у својем научном раду показују да су свесни проблема и нуде решења.
Срећна околност јесте да Роџерсова лабораторија усавршава електронику која се може отапати у води након што се искористи за потребна истраживања.
„Морају се пажљиво размотрити делотворне методе употребе и збрињавања. Једно решење које заобилази овакве проблеме јесу уређаји израђени од материјала који се природно стапају у околину хемијском реакцијом и/или физичким распадањем до нештетних крајњих производа”, каже Роџерс.
Срећна околност јесте да Роџерсова лабораторија усавршава електронику која се може отапати у води након што се искористи за потребна истраживања. Употребом таквих материјала његов тим настоји да изгради микролетаче који би се временом могли разградити и нестати у подземним водама. Наиме, поновно прикупљање мноштва микролетача разасутих унаоколо било би практично немогућа мисија. Стога је њихова производња од разградивих и еколошки прихватљивих материјала једино право решење.
„Ми производимо физички краткотрајне електроничке системе направљене од разградивих полимера, компостабилних проводника и отопивих чипова интегрисаних кола који, када су изложени води, природно нестају у еколошки безопасним крајњим производима”, закључује Џон А. Роџерс.
(Извор Индекс)
