Савремене теорије у најразличитијим варијантама сматрају да људска свест и људски ум настају као последице активности мреже неурона у мозгу. Многе које смо до недавно сматрали неприкосновеним истинама показују се некомплетним или падају у заборав. Какве везе с тим има Епименидов лажљивац?
Проф. др Александар Радовановић
„…неурони, као цеви које се пуне или
празне енергијом сличној течности”
Сигмунд Фројд
Начин на који мозак функционише још је нерешена мистерија. Током историје он је упоређиванн са сатом, механичком, хидрауличком или машином за плетење, фонографом, телеграфом, телефоном или елетричним колом. Последњих пола века популарно је поређење, па чак и изједначавање мозга за рачунаром, а од недавно се јављају и теорије о мозгу као социјалој мрежи.
Најразличитије метафоре до сада су се сводиле углавном на две: кибернeтску – људи су биолошки роботи, и еволуциону – људи су животиње. Процеси у мозгу посматрају се, углавном, као детерминистички, дакле узрочно-последични, понекад вођени случајним и статистичким процесима.
Почетком двадесетог века појављује се теорија која из корена мења поглед на свет. Нова теорија, квантна механика, на изненађујући начин објашњава фундаменталне законе материје и енергије. Нова знања доносе и велики технолошки напредак. У деценијама које следе, технологије као што су електроника и ласери доводе до појаве рачунара, интернета и мобилне телефоније водећи нас право у информатичку цивилизацију.
„Није било могуће формулисати
законе квантне механике на
доследан начин без позивања
на свест”. (Еуген Вигнер)
Ипак, квантно механички процеси, математички беспрекорно описани, у суштини остају несхваћени. Нобеловац физичар Ричард Фајнман каже: „Мислим да мирно могу да кажем да нико не разуме квантну физику”. Већина једноставно прихавата савет физичара Дејвида Мермина: „Ћути и рачунај”.
Проблем није само у физици. Експерименти квантне механике отварају и питање да ли је људска свест на неки тајанствени начин повезана с најдубљим законима природе. Пионир квантне механике, нобеловац Еуген Вигнер трвди: „Није било могуће формулисати законе квантне механике на доследан начин без позивања на свест”.
Било је само питање времена када ће нове терорије о функционисању мозга и свести почети да укључују и квантну механику. Kоначно, од деведесетих почињу да се појављују теорије које се и формално ослањају на ову науку. Једна од најуспешнијих је теорија под називом „оркестрирана објективна редукција”.
Материјални мозак
Анатомија људског мозга је, углавном, позната. Мозак садржи две врсте ћелија: нервне ћелије или неуроне и пратеће ћелије нервног ткива. Неурон се у кратким цртама може описати као ћелија која се састоји од тела, краћих и дужих наставака: дендрита и аксона приказних на слици 1. Неурони комуницирају међу собом, а и са другим ћелијама, разменом електрохемијсих сигнала свим својим деловима, односно телом, дендритима и аксоном. Најважнија веза за пренос нервних импулса је, ипак, између аксона једног и дендрита другог неурона, такозваних синапси како приказује слика 1.
Слика 1. Нервне ћелије – неурони.
Неурони, којих у мозгу има око 100 милијарди (јединица са једанаест нула или 1011), чине сложену мрежу у којој сваки може бити повезан са до 10.000 других неурона. Унутар неурона налазе се и мале цилиндричне структуре зване микротубуле. Носе име по протеину тубулину, биомолекулу облика зрна пасуља, од кога су саграђене. До недавно се сматрало да микротубуле служе само као део скелетона ћелије, али све више и више чињеница указује да управо ови мали цилиндри играју кључну улогу у начину на који мозак производи свест.
Недавни експерименти у Јапану
показали су да је за симулацију
једне секунде активности 1% мозга
било потребно 40 минута.
Савремене теорије у најразличитијим варијантама сматрају да људска свест и људски ум настају као последице активности мреже неурона у мозгу, често изједначавајући стања свести са стањима ове мреже. При томе, различита стања мреже могу произвести исто стање свести, исти задатак могу обављати различити региони мозга, постоји синхронизација међу деловима мреже итд. Овај модел свесрдно прихватају заговорници јаке вештачке интелигнеције којима је циљ развијање рачунарских програма који ће компјутерима омогућити интелигентно понашање.
Сматра се да су процеси у мозгу алгоритамске, односно процедуралне природе који се могу описати низом тачно дефинисаних корака као куварски рецепти, на пример. Машинско учење које омогућава рачунару да учи из познатих података и тако решаве сличне проблеме, већ даје изванредне резултате. Примери су аутоматска класификација електронске поште, препознавање лица, детекција сумњивих финансијских трансаксија, па и предлози за пријатеље на социјалним мрежама.
Kао последица овог схватања огроман напор и новац улажу се у мапирање мозга и пројекте као што су европски Human Brain, амерички BRAIN или кинески China Brain. Недавни експерименти у Јапану показали су да је за симулацију једне секунде активности 1% мозга било потребно 40 минута. Суперкомпјутер Fujitsu-K са 82.000 процесора симулирао је мрежу од 1,7 милијарди нервних ћелија повезаних преко 10,4 билиона синапси. Научници се надају да ће једном комплетирана мапа, оживљена рачунарском симулацијом произвести свест сличну људској. Биће то тренутак када ће паметне машине преузети технолошки развој ставивши га ван домашаја људи да га прате или контролишу. Почетак технолошке сингуларности.
Kинеска соба
Модели типа мозак-рачунар имају и већих проблема од још несавршене технологије. Британски математичар Алан Тјуринг је 1950. године предложио једноставан тест у коме човек истовремено текстуално комуницира а другим људским бићем и рачунаром не знајући ко је ко. Ако човек није у стању да направи разлику међу саговорницима, машина је демонстрирала интелигенцију сматра Тјуринг.
Слика 2. Kинеска соба Џона Серла.
Тридесет година касније, 1980, амерички филозоф Џон Серл се низом аргумената супротставља Тјуринговом критеријуму. У мисаоном експерименту Серл се затвара у собу коју назива „кинеска соба”. Једина веза са светом му је преко два отвора: један за пријем и други за слање порука као ба слици 2. Kинез који се налази изван собе, не знајући ко је унутра, убацује поруку написану на кинеском и очекује одговор.
Данас имамо „кинеску собу” на
мобилним телефонима у виду
апликација као што су Google translate,
која омогућује гласовну комуникацију.
Међутим, Серл нити зна кинески, нити разуме кинеско писмо, али има књигу у којој може да пронађе улазне симболе и да према описаним правилима одговори другим симболима. Ако се Серл тачно придржава правила из књиге у конструкцији одговора, Kинез изван собе ће имати утисак да води дијалог са својим сународником. У овом примеру Серл узима улогу рачунара, а књига правила улогу рачунарског програма. Дискутујући експеримент у чланку под насловом „Да ли је ум рачунарски програм”; Џон Серл већ у поднаслову даје категорички одговор: „Не. Програм само манипулише симболима, а мозак им даје значење”.
Данас имамо „кинеску собу” на мобилним телефонима у виду апликација као што су Google translate, која омогућује, чак, гласовну комуникацију не само на кинеском него десетинама других језика. Међутим Серлов аргумент и даље стоји. Програм преводи између два језика консултујући уграђена правила, али не разуме ни један, ни други. Рачунари у основи манипулишу само с два симбола: 0 и 1 препознајући разлику међу њима, али и не и њихово значење.
Слика 3. Kапетан Kирк (лево) у епизоди „Звезданих стаза” под називом „Ја, Мад” парадоксом лажљивца прегорева андроида (у средини).
„Или је математика превелика за
људски ум или је људски ум више
од машине”. (Курт Гедел)
Од класичне индијске до савремене логике може се наћи мноштво примера пред којима су рачунари немоћни. Алан Тјуринг је, такође, формално показао да постоје проблеми које класични рачунари једноставно не могу да реше без обзира на брзину, па чак и неограничено време које би имали на располагању.
Наш се мозак суочава са сличним проблемима готово свакодневно. У приватном животу, праву и новинарству, а посебно у политици, често се срећемо са полуистинама које могу садржати низ нијанси истине и неистине, чак бити истините и неистините у исто време. Један од највећих математичара свих времена, Kурт Гедел, каже: „Или је математика превелика за људски ум или је људски ум више од машине”.
Тајанствени парамецијум
Неки теоретичари виде мозак као сложену мрежу неурона, поредећи је са социјалним мрежама сличним онима на интернету. Неурони којих има на стотине врста, међусобно се повезују стварајући мреже са више веза међу сличним, а мање међу различитим неуронима. Јаче везе доприносе специјализацији за неку функцију мозга, док слабије везе имају улогу у процесу учења.
Међутим, једноставан средњошколски експеримент показује да организам који не само да нема ниједан једини неурон него се састоји од само једне ћелије, може да резонује, да учи и памти. Слика 4 приказује такав експеримент са парамецијумом. Парамецијум је једноћелијски организам који живи у топлим, стајаћим водама. Поседује основну фотосензитивност и чула за механичке и хемијске надражаје.
У експерименту илустрованом на слици 4 парамецијум је убачен у узану стаклену цев затворену на једном крају у којој може да плива само напред или назад. Инстиктивно, парамецијум плива напред, али убрзо наилази на затворен крај цеви. У следећем покушају плива уназад, али следећег тренутка опет инстиктивно креће унапред и опет наилази на зид цеви.
Парамецијум нема нервни сyстем
и као такав не би требало да поседуј
ни способност учења, ни меморију.
После неколико напред-назад покушаја парамецијум одустаје од пливања напред и почиње да плива уназад коначно налазећи излаз. При поновљеним експериментима парамецијум успева да изађе из цеви за све краће време, задржавајући меморију о наученом трику и до 24 сата.
Резултат експеримента је изненађујући с обзиром да је парамецијум нема нервни сyстем и као такав не би требало да поседује ни способност учења, ни меморију. Не може се отети закључку да се процесс обраде информација одвија на неком дубљем нивоу од неуронских мрежа, па и самог неурона.
Слика 4. Парамецијум убачен у стаклену цев затворену на једном крају после низа покушаја открива да само пливањем уназад може наћи могући излаз.
Kвантни ум Роџера Пенроуза
Роџер Пенроуз, на слици 5 лево, математички физичар и професор Универзитета Оксфорд, 1989. године у књизи „Царев нови ум” износи – за тадашње време невероватну идеју – да свест није алгоритамске природе и да мозак функционише по принципима који су изван закона познате физике. У свом аргументу он полази од квантне механике и Ајнштајнове теорије релативности.
Слика 5. Роџер Пенроуз (лево) и Стјуарт Хамероф (десно) творци Оrch-ОR теорије.
У свету који нас окружује, свету који се понаша по законима класичне механике, објекти имају тачно одређену позицију у времену и простору. На пример, лоптица која се котрља по трави као на слици 6 горе, има тачно дефинисан положај у простору и времену. У микроскопском свету, свету атома, објекти се понашају по другачијим законима – законима квантне механике.
Ако бисмо лоптицу свели на величину субатомске честице, довели на температуру блиску апсолутној нули (-273° С) и изоловали од утицаја околине, односно довели у такозвано квантно стање, њен положај више не би био јасно дефинисан. Умањена лоптица, сада као микроскопски објекат би се, како приказује слика 6 у средини, теоријски налазила не само на једном него на више места у исто време – у стању које се назива квантна суперпозиција.
„Желео бих да верујем да је
месец тамо горе чак и када не
гледам у њега”. (Алберт Ајнштајн)
Понашање које је незамисливо и страно нашем свакодневном искуству, али је математички прецизно описано такозваном таласном функцијом. Слика 6 у средини приказује ову функцију која има облик таласа (зелена крива), па отуда и име. У примеру на слици таласна функција приказује вероватноћу налажења лоптице на одређеном месту у одређеном тренутку. Kако се налази у суперпозицији, лоптица је „размазана” по свим могућим положајима. На слици су положаји који одговарају већој вероватноћи таласне фунцкије означени тамније црвеном бојом, а мање вероватни светлије црвеном бојом.
Посматрање квантног система неким мерним инструментом доводи до његовог колапса и систем прелази из квантог у класично стање, односно почиње да се понаша по принципима класичне физике. Лоптица која је пре тренутка посматрања била у суперпозицији положаја сада „колабира” у један једини са вероватноћом која одговара вредности таласне функције у том моменту (слика 6 доле).
Тренутак, разлог, па и само постојање „колапса” квантног система предмет је дебате физичара и филозофа скоро цео век. Углавном је прихваћено такозвано копенхагеншко тумачење које каже да је квантни систем по својој природи неодређен и да квантна механика може само да предвиди вероватноће а којима ће извесна физичка вредност система бити измерена. На пример, нашу лоптицу ћемо најверовантије наћи у положају који одговара највишој тачки таласне фунцкије.
Иако таласна функција описује објекат који изгледа као да је у суперпозицији различитих стања, ово није и физичка релност. Таласну функцију треба посматрати само као математичку конструкцију. Мерење има кључну улогу јер тренутак мерења доводи до „колапса таласне функције” и у том тренутку вероватно у квантном свету постаје извесно у класичном.
Слика 6. Kласична и квантна механика.
Вернер Хајзенберг, један од оснивача квантне механике објашњава: „Атоми или елементарне честице нису стварни; они чине свет потенцијала или могућности а не свет ствари или чињеница”. Алберт Ајнштајн који је увек био критичан према квантној механици у шали каже: „Желео бих да верујем да је месец тамо горе чак и када не гледам у њега”.
Такође незадовољан објашњењем копенхагеншке, па и неких других интерпретација које се у међувремену појављују, Роџер Пенроуз износи идеју да таласна функција није само математичка формула него да заиста описује реалност. Он полази од модела преузетог из теорије релативности која третира простор и време као јединствени математички објекат са четири димензије. Према теорији релативности простор-време се закривљује под утицајем великих маса типа звезда или планета (слика 7а).
Пенроуз сматра да се иста теорија може применити и на микроскопски свет у коме субатомске честице праве мехуриће у четвородимензионалном простор-времену као на слици 7б горе. Објекат у квантној суперпозицији заиста се налази на два места истовремено, закривљујући простор-време око себе у оба положаја (слика 7б средина).
Ризикујући репутацију једног
од водећих физичара данашњице,
Роџер Пенроуз износи хипотезу
да се свест може описати низо
редукција квантних стања у мозгу.
У тренутку када систем нема више енергије да одржи суперпозицију спонтано наступа редукција на само једно стање (слика 7б доле). Пенроуз овај процес назива „објективна редукција” или скраћеницом ОР. Процес суперпозиција и редукција прожима свет који нас окружује, али га не примећујемо јер се догађа јако брзо. На пример, за објекат масе од 1 кг праг редукције је око 10-37 секунди.
Слика 7. а) Гравитција ствара закривљеност простор-времена. б) Сличну закривљеност стварају и субатомске честице.
Ризикујући репутацију једног од водећих физичара данашњице, Роџер Пенроуз износи хипотезу да се свест може описати низом редукција квантних стања која се одвијају у мозгу. Процесом објективне редукције мозак прима информације кôдиране у простор-временском континууму. Те информације, или прото-свест, он пореди са метафизичким моделом грчког филозофа Платона.
Платонове „форме” представљају математичке истине, естетске, па и етичке вредности. Ум, дакле, није последица само класичне активности неурона, већ мозак прима, обрађује, комбинује и синхронизује информације из два света: света форми и физичког света који нас окружује. Kако је свет форми недоступан класичним рачунарима, Роџер Пенроуз, као и Џон Серл, сматра да „права” вештачка интелигенција није могућа. Међутим, 1989. Он још нема објашњења на који се то начин, и где се у мозгу овај процесс одвија.
Загонетка микротубула
С друге стране Атлантика, један други научник, Стјуарт Хамероф, такође истражује порекло свести. Kао професор анестезиологије на Универзитету Аризона, он примећује да гасови који се примењују у анестезији искључују свест пацијената без значајнијег утицаја на функционисање неурона. Анестезиолошки гасови преко микроскопских, квантних интеркација делују на микротубуле, што упућује на чињеницу да су ове на неки начин повезане са свешћу (слика 1).
Ако би се објаснио механизам по коме се овај процесс одвија, нашао би се одговор на питање како мозак производи свест. Стјуарт Хамероф годинама проучава најразличитије терорије, али не успева да нађе задовољавајуће објашњење.
Почетком 1992. у руке му долази Пенроузова књига „Царев нови ум” и Хамероф схвата да је најзад нашао одговор који је толико дуго тражио. Сваки од двојице научника је имао само половину теорије коју је на неки начин требало ујединити. Хамероф ступа у контакт са Пенроузом, и убрзо затим, једног влажног јесењег дана 1992. године, Пенроуз сачекује Хамерофа на железничкој станици у Оксфорду.
У наредне три године двојица научника формулишу и 1995. године објављују заједничку теорију под именом „оркестрирана објективна редукција” или скраћено, Orch-OR. Из опрезности и у очекивању отпора научног естаблишмента наслов првог рада завршавају знаком питања: „Оркестрирана редукција квантне кохеренције у микротубулама мозга: модел свести?”
Оркестрирана објективна редукција
Оrch-ОR теорија се разликује од свих досадашњих у две основне идеје. Прва је да у квантну механику уводи појам објективне редукције и друга да порекло свести види у квантним процесима унутар микротубула. Практично, мозак је биолошки квантни рачунар повезан са самом структуром универзума.
Принцип рада квантног рачунара најлакше је описати поредећи га са класичним рачунаром као на слици 8. Основна јединица информације у класичном рачунару назива се бит и има вредност 0 или 1. Било која врста информације, од текста, слике, звука до видеа, може се једноставно представити низом битова, тако да у основи рачунар увек оперише само са нулом и јединицом.
Рачунар са 300 кубита може
да манипулише са већим
бројем битова него што је то
број атома у свемиру.
Физички, или како се то свету рачунара назива – хардверски, рачунар не препознаје нуле и јединице него само отворене или затворене прекидаче, како то приказује слика 8 лево. У микропроцесорима који чине срце рачунара ови се прекидачи праве у облику минијатурних транзистора, електронских компоненти величине, зависно од технологије, између 7 и 45 нанометара.
Слика 8. Бит и кубит – основне јединице информације у а) класичном, б) квантном рачунару.
Слично класичним рачунарима, основна јединица информације у квантним рачунарима назива се квантни бит или кубит. Kубит се за разлику од обичног бита пише као｜0и чита као кет нула, односно｜1〉што се чита као кет један. Принцип рада овог рачунара приказује слика 8 десно на којој је кубит представљен атомом водоника у такозваном планетарном моделу.
Атом водоника чине елементарна честица протон око кога кружи мањи електрон. Атом у коме се електрон налази на нижој орбити представља кубит｜0〉. Атом у коме се електрон налази на вишој орбити представља кубит｜1〉. Електрон се, такође, може наћи у сперпозицији, односно на нижој и на вишој орбити у исто време. Kубит је тада и｜0〉и ｜1〉истовремено. Управо у овој суперпозицији лежи снага квантних рачунара. Тако на пример, рачунар са два кубита може у исто време да манипулише информацијом од 4 класична бита, јер се налази у свим могућим комбинацијама: 00, 01, 10 и 11 истовремено.
Рачунар са три кубита информацијом од 8 бита, … док рачунар са 300 кубита може да манипулише са већим бројем битова него што је то број атома у свемиру. Слично раније описаном примеру квантне лоптице, у тренутку мерења, или по Роџеру Пенроузу, у тренутку редукције, кубит се редукује само на једну вредност: 0 или 1, како то приказује слика 8 доле десно.
У Оrch-ОR моделу биолошког квантног рачунара, предстваљеног на слици 9, микротубуле садрже кубите у виду електрона смештених у малом, заштићеном џепу унутар тубулина. Електрони унутар овог џепа (представљени црвеном бојом на слици 9а) на малим раздаљинама почињу да се међусобно одбијају што доводи до квантних осцилација, а ове до суперпозиције. На слици су ова стања обележена као кубити｜0〉,｜1〉и｜0〉+｜1〉. „Тубулински рачунар”, наравно, као и сваки рачунар, не зна за цифре – препознаје само различита стања.
За симулацију само једног
неурона у реалном времену
потребно је милијарду кубита.
Kвантне осцилације се шире по микротубули, слика 9 б), а преко веза са другим микротубулама и по неурону, слика 9 ц). Такозвани тунелски ефект омогућава електронима да савладају мале процепе међу нервним ћелијама и тако прошире квантно стање на остале неуроне, па и читаве делове мозга. У тренутку када суперпозиција постане нестабилна, отприлике сваких 25 милисекунди, долази до редукције којом мозак прима информацију кодирану у геометрији простор-времена (слика 9б).
Kао објективизована Платонска форма, после тренутка редукције примљена информација се одсликава на геометрију микротубуле. На слици 9б десно, ово је илустровано као шара на микротубули где различите боје одговарају различитим стањима тубулина после редукције. У тренутку редукције сваки тубулин добија само основни део – бит информације. Тек комбиноване прото-информације доводе до смислених „аха” момената. Стјуарт Хамероф овај процесс пореди са оркестром у коме се музичари свирајући свако за себ стварају какофонију звукова.
(слика 9)
Оrch-ОR модел
квантног рачунара у мозгу.
а) Протеин тубулин као кубит.
б) Kвантне осцилације унутар
тубулина проширују се на
микротубулу све до тренутка
редукције – „аха” момента. ц)
Систем микротубула унутар
неурона и везе са другим неуронима
омогућавају синхронизацију
квантних осцилација.
Доласком диригента ови се тонови оркестрирају и претварају у симфонију. Отуда и први део имена теорије: Оrch од енглеске речи orchestrated. Kаскаде Оrch-OR, иако дискретних по природи, производе константан ток свести. Kвантни и класични режим рада микротубула се непрестано смењују (слика 9б) омогућавајући интеракцију квантних информација са класичним, односно информацијама које преко чула стижу из света око нас.
Учестаност редукција поклапа са резултатима мерења добијеним стандардном електроенцефалографијом (ЕЕG). На пример, просечно време објективне редукције за један неурон је 25 милисекунди, односно 40 пута у секунди (40 Hz) што одговара гама таласима будног стања на ЕЕG-а.
Хамероф, такође, израчунава да према класичној, неуронској теорији, имајући у виду број од 1011 неурона, сваки са 103 синапси које извршавају око 100 операција у секунди, капацитет мозга износи 1016 операција у секунди. У случају да се процесирање информација врши у микротубулама сваког од 1011 неурона, и да сваки неурон садржи 109 тубулина који изводе 107 операција у секунди, капацитет мозга би износио 1027 операција у секунди.
Према овом резултату, капацитет само једног неурона према Оrch-ОR моделу одговара капацитету целог мозга у класичном моделу. Оваква рачуница није добра вест за оне који очекују вештачку интелигеницју до 2020. године, јер комплексност мозга далеко надмашује чак и најоптимистичкија предвиђања у развоју суперкомпјутера. Што се квантних рачунара тиче, ИБМ најављује рачунар са 16 кубита до краја 2017. године. Поређења ради, за симулацију само једног неурона у реалном времену потребно је милијарду кубита.
Kритике и нова истраживања
Мада су Роџер Пенроуз и Стјуарт Хамероф били спремни на критике, број као и жестина напада их је изненадила. Замерке стижу са свих страна. Од математичара, информатичара, физичара, биолога, па све до психолога, филозофа и новинара.
Математичари критикују математику као неформалну, информатичари не одустају од алгоритамских и модела заснованих на машинском учењу, физичари и биолози тврде да квантни ефекти нису могући у мозгу које је је сувише врућ, влажан и бучан, а филозофи сецирају логичке аргументе теорије.
Хамероф, ипак, оптимистички изјављује да је боље бити критикован него игнорисан и двојица научника током година које следе стрпљиво одговарају на критике и усавршавају своју терорију. Време им иде у прилог. Двадесетак година касније физика потврђује реалност постојања квантних процеса на собним температурама. Холандски физичар Ерик Верлинде 2016. године налази и везу између квантне гравитације и информација кôдираних у структури простор-времена, што за сада нити потврђује нити негира Пенроузову идеју о објектовној редукцији, али потврђује идеју о вези информације и гравитације.
Што се биологије тиче, идеја да су квантни ефекти могући у живим организмима дочекана је својевремно са подсмехом, док је озбиљнији критичари називају јеретичком. Ипак, 2014. године научници експериментално доказују не само да су квантни ефекти могући него да у биљкама постоји и врста биолошког квантног рачунара. У процесу фотосинтезе биљке „израчунавају” најоптималнији пренос енергије користећи принцип суперпозиције.
Стјуарт Хамероф се у својим презентацијама често у шали нада да ако шаргарепа има уграђен квантни рачунар ваљда има и људски мозак. Исте године потврђује се и хипотеза о квантним вибрацијама у микротубулама. Средином 2016. чак и Би-Би-Си објављује репортажу под насловом „Да ли су живи организми квантне машине”, а 2017. и чланак „Необичне везе између људског ума и квантне физике”.
„Да ли смо ми квантни
рачунари или само паметни
роботи”. (Метју Фишер)
Мада имају најкомплетнију теорију, Роџер Пенроуз и Стјуарт Хамероф нису једини који виде мозак као „квантну машину”. Метју Фишер са Калифорнијског универзитета у Санта Барбари износећи своју теорију на једном семинару почетком 2017. поставља питање: „Да ли смо ми квантни рачунари или само паметни роботи”. Он је, наравно, уверен да мозак функционише по принципу квантних рачунара и мисли да улогу кубита имају атоми фосфора. Ипак, још није у стању да прецизније формулише механизам по коме се то догађа.
(слика 10) Тополошки рачунар. Роџер Пенроуз и Стјуарт Хамероф су недавно, опет, померили границе своје теорије уводећи идеју о тополошком квантном рачунару као могућем начину на који микротубуле обрађују информације. Тополошки квантни рачунар представља само теоријски концепт. Заснован је на егзотичној идеји о постојању квазичестица које би се као конац провлачиле и правиле петље у тродимензионалном простор-времену, односно у две димензије простора и једној димензији времена, како то приказује слика 10.
Заиста, посматрајући микротубуле са слике 9, не може се отети утиску да изгледају као шаре на џемперу. Анализом оваквих структура бавила би се математичка теорија чворова.
Многе теорије које смо до недавно сматрали неприкосновеним истинама показују се некомплетне или падају у заборав. Без обзира да ли ће време потврдити или одбацити Оrch-ОR теорију, њен значај у смислу нове и храбре хипотезе је несумњив. Најважније је да ће наука наставити да нас изненађује у потрази за коначним истинама.
