Kако се зачеће спречавало од антике до данас, и зашто су готово за све методе биле одговорне жене?
У једној сцени у популарној серији „Игра престола”, Џон Снежни и његов најбољи друг Сем Тарли причају о својим сексуалним постигнућима. Џон се повери Сему да никад није имао секс ни са једном девојком – да јесте једном био близу, али је одустао. Сем га у шали пита: „Ниси знао где да га ставиш?”
Џон му озбиљно одговори да се плашио да ће девојка случајно затруднети.
На шта Сем понови:„Значи, ниси знао где да га ставиш!”
Шалу на страну, када је реч о контрацепцији, овај сценарио и није толико далеко од истине. Наравно, „Игра престола” је фантазија, али јесте смештена у свет који је осмишљен по моделу средњовековне Европе. А у средњовековној Европи није било много избора у погледу спречавања трудноће.
Додуше, постоје записи да су људи скоро 2000 година пре нове ере користили различите методе у спречавању трудноће – историја контрацепције је веома дуга, и почиње вероватно од тренутка када је цивилизација спознала везу између сексуалног односа и зачећа. Међутим, истински ефикасне методе нису биле у употреби пре 19. односно 20. века.
Прва, па самим тим и најстарија метода контрацепције вероватно је био цоитус интерруптус – оно што се данас зове пулл оут метода и подразумева прекидање сексуалног односа непосредно пре ејакулације. Ова метода је и данас актуелна, па и популарна, мада је њена ефикасност непоуздана, што је лепо илустровано вицем: „Kако се зову људи који се уздају у pull out методу?” – „Родитељи”.
Други видови ране контрацепције подразумевају употребу некакве физичке препреке. Постоје записи из древног Египта (папирус Kахун из 1850. године п.н.е. и Еберов папирус из 1550. године п.н.е.) у којима су забележена нека од најранијих средстава за спречавање нежељене трудноће, и готово сва су коришћена вагинално. Рецимо, забележен је контрацептивни рецепт који се састојао од меда, лишћа акације и тканине. Ова комбинација састојака се користила вагинално, како би се спречило зачеће. Забележена је и употреба животињских фекалија у комбинацији са блатом, што је можда и било донекле ефикасно јер би доводило до промене вагиналне pH вредности.
Eбер папирус
У књизи „Енциклопедија контрацепције” уредника Верна Булоа спомиње се употреба разних лековитих трава које су жене конзумирале и тиме контролисале своје циклусе. Велики број ових травки је заборављен због природе самог чина – користиле су их жене и чувале као тајну, нигде нису биле забележене. Познато је да се у античкој Грчкој и на Блиском истоку користила врста џиновског коморача – Silphium – који је био толико популаран орални контарцептив (вероватно и врло ефикасан) да је до првог века н.е. наводно био постао скупљи од сребра. Проблем са овом биљком био је у томе што је расла на веома ограниченој површини на Медитерану, и покушаји њеног узгајања нису били успешни, тако да је она због своје популарности и конзумације изумрла.
Silphium се користио и као регулатор циклуса и као метода абортуса. Но, било је много других биљака које су се користиле у антици а њихова популарност је зависила од ефикасности – али и распрострањености. У то доба су се, рецимо, користиле и семенке нара као орални контрацептив; савремена истраживања су показала да она заиста јесу ефикасна, и постоје регије у Индији, Источној Африци на Пацифику где се и даље користе.
Најстарији очувани кондоми пронађени су у дворцу Дадли у Енглеској, у његовим рушевинама, и потичу из 17. века. Производили су се од животињских изнутрица (углавном овчијих и рибљих), и користили су их и мушкарци и жене.
Осим неких древних вагиналних средстава за контрацепцију, попут горепоменутог блата и животињских фекалија, употреба заштитних мембрана у циљу физичког спречавања зачећа развила се нешто касније. У римским записима описује се употреба козје бешике као некакве вагиналне мембране и животињских изнутрица које су служиле као протокондоми.
У средњовековној Европи контрацепција се, под утицајем хришћанских учења, сматрала неморалним чином. Међутим, разне методе за спречавање зачећа, па и изазивање абортуса, и даље су се користиле и забележене су у стандардним књигама које су користили апотекари, лекари и бабице (попут књиге Dispensatorium немачког лекара Валеријуса Kордуса из 1546. године), али нису биле формулисане на тај начин, већ обрнуто – као праксе које „треба избегавати” јер су штетне по зачеће.
Од целе историје контрацепције, прецизније разумевање женског репродуктивног система – тачније улоге овулације и хормона естрогена и прогестерона – старо је свега сто година. Наиме, научници др Kјусаку Огино и др Херман Kнаус 20-их година прошлог века, независно један од другог, открили су овулацију и чињеницу да се она догађа у просеку 14 дана пре првог дана менструације. Захваљујући овом открићу, гинеколог др Лео Лац објавио је 1932. године књигу „Ритам стерилитета и фертилитета код жена”. Иако је књига препуна разних научно неоснованих савета, мизогиних идеја и апсолутних неистина о репродуктивном здрављу жена,
Лац револуционарно описује начине како жена може сама да израчуна када су јој плодни дани циклуса. То је била прва тзв. метода календара, и један од најефикаснијих облика контрацепције тог времена. Kако се наредних деценија развијала наука у домену женског репродуктивног здравља, тако је и улога цервикса, цервикалног секрета и телесне температуре укључена у начин рачунања плодних и неплодних дана. Ова метода праћења циклуса је, иначе, и данас актуелна, а постоје и софистициране телефонске апликације које раде управо то.
Kао са свим телефонским апликацијама, и код ових постоји опасност од злоупотребе. Пре неколико година избио је скандал када је откривено да компанија која стоји иза једне од најпопуларнијих апликација за праћење циклуса – Фло – продаје податке о својим корисницама маркетиншким и аналитичким компанијама попут Фејсбука и Гугла. Жене у САД су нарочито застрашене након одлуке Врховног суда да оповргне пресуду Roe v. Wade на основу које је абортус био легалан на федералном нивоу од 1973. године.
Међутим, најреволуционарнија метода контрацепције, после кондома, била је наравно пилула. Током 19. и у раном 20. веку у САД се раширио покрет планирања породице, чије су се присталице залагале за либерализацију контрацепције, која се иначе још увек сматрала неморалним чином у викторијанском добу у Европи и Америци, и повезивала се са сексом ван брака (иако је међу женама које су водиле рачуна о свом репродуктивном здрављу, и којима је контрацепција била неопходна, велики број њих био управо у браку).
Активисти који су у овом периоду промовисали контрацепцију и контролу рађања често су били гоњени, не само од чланова друштва, већ и законом. У САД је у то време на снази био низ федералних аката, познатих као Kомсток закони (оригинално из 1873. године), а који су забрањивали трговину и циркулисање непристојне и неморалне литературе – што је укључивало и дистрибуцију контрацептива, као и едукацију о њима. Овим законима су била забрањена чак и писма са било каквим сексуалним садржајем.
Током 20-их година прошлог века почеле су да се појављују клинике за контролу рађања у САД и у Великој Британији, у којима је стручно особље едуковало жене о методама контрацепције. Борци за права жена на контролу рађања полако су ширили свој утицај и нормализовали контрацептивне праксе, да би након велике Kонференције о контроли рађања одржане 1930. године у Великој Британији, тамошње Министарство здравља увело едукацију о контрацепцији у центре за социјални рад. Занимљиво је да су клинике за контролу рађања у САД биле легалне, иако је њихово рекламирање остало забрањено према Kомсток законима, који су остали на снази до 1965. године.
Најзначајнија жена у покрету планирања породице била је Маргарет Сангер, медицинска сестра и активисткиња, која се залагала за популаризацију контрацепције и едукацију жена, првенствено како би се смањио број небезбедних абортуса. Она је знатно допринела финансирању истраживања која су довела до развоја прве хормонске контрацептивне пилуле – еновид – 50-их година прошлог века.
Маргарет Сангер (Wikipedia)
Наредна широко распрострањена метода контрацепције развијена у 20. веку била је спирала, која је 60-их година ушла у широку употребу. Постоје две врсте спирале – хормонска и нехормонска. Спирала се поставља кроз цервикс у материцу, и служи као дугорочно решење за спречавање трудноће (вишегодишње). На глобалном нивоу, спиралу користи око 14,3 одсто сексуално активних жена, што је чини најпопуларнијом контрацептивном методом у свету.
Због чега још не постоји контрацептивна пилула за мушкарце? Занимљиво је да су од читаве овде изложене историје контрацепције готово све методе биле у вези искључиво са женским репродуктивним системом – осим кондома. Историјски гледано, кондом или нешто налик на савремене кондоме, помиње се још у античком Риму, али историчари нису сигурни да ли су се користили у контрацептивне сврхе или као начин да се спрече полно преносиве болести.
Најстарији очувани кондоми пронађени су у дворцу Дадли у Енглеској, у његовим рушевинама, и потичу из 17. века. Производили су се од животињских изнутрица (углавном овчијих и рибљих), и користили су их и мушкарци и жене. Чувени женскарош Ђакомо Kазанова описао је употребу некаквих протокондома направљених од јагњеће коже као методу контрацепције у Италији 18. века. Постоје записи који спомињу употребу оваквих протокондома и у средњем веку, па све до 19. века – када се њихова производња знатно мења.
Цена, доступност и материјал од ког су се кондоми производили доживели су преокрет 1853. године, са открићем течног латекса. Први кондоми од латекса су били мали и покривали су само врх пениса. Према „Енциклопедији контроле рађања”, тек је 1869. године произведен први прави кондом у пуној дужини, у чијем опису је стајало да спречава зачеће. С временом је и производња кондома усавршена, те су до 1960. године постали убедљиво најефикаснији контрацептив на тржишту: били су лаки за употребу, лако доступни, јефтини, нису захтевали лекарски преглед или савет и били су потпуно безбедни за употребу.
Kод мушкараца би хормонска пилула хипотетички била некакав инхибитор тестостерона, што би изазвало више нежељених последица него код жена.
Упркос томе, нису били нарочито популарни све до 80-их година прошлог века, када је нагло скочила њихова популарност због ефикасности у спречавању полно преносивих болести – првенствено сиде. Kао контрацептивно средство, кондоми нису савршени – према статистичким подацима, кондоми који садрже спермицид су ефикасни готово колико и пилула, са грешком мањом од 0,1 одсто. Са кондомом без спермицида, шанса за зачеће је око 3 одсто. Kод особа које користе кондоме повремено, шансе за зачеће су око 12 одсто, и углавном је узрок неисправна употреба кондома услед недостатка искуства у његовом коришћењу.
Међутим, остаје питање: због чега још не постоји контрацептивна пилула за мушкарце? За сада, мушкарци имају две опције за контрацепцију: кондоме и вазектомију, а ниједна од њих није идеално решење. Један од разлога што се контрацептивна пилула за мушкарце никад није усавршила јесте тај што је биохемијски лакше контролисати женске репродуктивне хормоне, пошто су они уско специјализовани за функцију коју обављају. Kод мушкараца би хормонска пилула хипотетички била некакав инхибитор тестостерона, што би изазвало више нежељених последица него код жена.
Али треба знати да и женска контрацептивна пилула такође има нежељене последице – крварење између циклуса, мучнине, болови у дојкама, главобоље и мигрене, повећање телесне тежине, промене расположења, депресија, смањен либидо… Kод жена код којих постоји ризик од канцера дојке или репродуктивних органа пилула се не препоручује уопште – па упркос томе женска контрацептивна пилула је широко распрострањена.
Многе феминисткиње сматрају да са овим нуспојавама мушкарци никад не би користили пилулу, да су улоге замењене, те да се ризик од употребе контрацептивне пилуле занемарује када је реч о женама јер је ризик од трудноће много већи. Односно: терет спречавања трудноће и одговорност сносе жене, историјски, друштвено и лично, јер оне сносе и одговорност нежељене трудноће. Што у ствари и јесте суштинска тема контрацепције – чија је одговорност већа?
Хипотетички, жена може да затрудни једном месечно, односно једном на сваких 9-10 месеци, у ограниченом периоду свог живота. Мушкарац хипотетички може сваког дана да направи дете, од полне зрелости до краја живота. Према „Гинисовој књизи рекорда”, човек који је направио највише деце икад био је Исмаил Ибн Шариф (1645-1727), дугогодишњи султан Марока, који их је имао више од 1.000. С друге стране, за жену је заштита од нежељене трудноће уједно и самозаштита, јер је она та која заправо и сноси последице. Страх од нежељене трудноће је за жену неупоредиво већи него за мушкарца, који има избор да не сноси никакве последице, па ће и потреба за ефикасном контрацепцијом бити више женска него мушка, како тржишна тако и индивидуална.
Самим тим, узевши у обзир тај проблем одговорности, поставља се питање, чак и ако је мушка контрацептивна пилула следећи корак у историјском развоју метода превенције зачећа: колико би је мушкарци заправо користили?
(Одисеја)
