RAZGOVORNIK

MUZIČAR MATEMATIČAR

Karol Befa (Bojan Živojinović)

Karol Befa (Bojan Živojinović)

Karol Befa, svestrani kompozitor i pijanista, koji se još oprobao i u matematici, glumi i novinarstvu, nedavno je gostovao u Beogradu, u okviru manifestacije Maj mesec matematike. Dan nakon premijere njegove knjige i koncerta u punom Kolarcu, razgovarali smo o matematici, muzici, politici i čudesnim putevima koji stoje iza kulisa stvaralaštva.


Ivana Nikolić

Karol Befa (1973) je francuski i švajcarski pijanista i kompozitor, a izučavao je još i istoriju, matematiku, engleski jezik i filozofiju. Osim što svira i komponuje, Befa je predavao na nekoliko prestižnih univerziteta u Francuskoj, uključujući Sorbonu. Trenutno je šef Katedre za umetničko stvaralaštvo na Koledžu Francuske i profesor na Visokoj normalnoj školi, a habilitaciju za vođenje istraživanja stekao je 2015. Befa je napisao nekoliko stotina dela, koja su izvođena širom sveta: osim u Francuskoj, ansambli i orkestri u Kini, Nemačkoj, Velikoj Britaniji, Italiji, Rusiji, Sjedinjenim Američkim Državama i Japanu svirali su njegova dela. Befa je dobitnik i nekoliko prestižnih muzičkih nagrada, poput: Victoires de la musique classique (Pobednik klasične muzike) i Grand Prix for symphonic music (Gran pri za simfonisjku muziku).

Osim što je izvrstan pijanista i kompozitor, Befa je napisao i nekoliko knjiga. Jedna od njih prevedena je na srpski jezik, Iza kulisa stvaralaštva, a izdavač je Centar za promociju nauke. Ovu knjigu Befa je napisao zajedno za svojim dugogodišnjim prijateljem i saradnikom, inače cenjenim francuskim matematičarem dr Sedrikom Vilanijem, u formi autentičnog dijaloga, gde pokušavaju da otkriju odakle dolaze ideje, da li su kreativnoj slobodi potrebna ograničenja, kakvu ulogu imaju rituali u razvoju misli i koji su to čudesni putevi stvaranja muzike i rešavanja matematičkih problema.

 

Ivana Nikolić: Gospodine Befa, sinoć ste imali promociju knjige u Beogradu, nakon čega je usledio koncert. Kako vam se dopala beogradska publika, i ceo događaj?

Karol Befa: Zapravo, ovo je bila prva istinska promocija prevoda neke moje knjige izvan Pariza, štaviše izvan Francuske, i prošla je vrlo dobro. Veoma mi je drago da je sve zaista bilo odlično organizovano. Što se publike tiče, očigledno je da je beogradska publika vrlo muzikalna. Teme na koje sam improvizovao, a koje su oni predložili, bile su vrlo inspirativne. Ipak, možda je trebalo da primetim ili da nekome kažem da je svetlo u koncertnoj dvorani trebalo biti usmereno i na publiku, a ne samo na mene na sceni. To je verovatno bila greška, ali sve u svemu, bilo je zaista nadahnjujuće.

 

Nikolić: Dovodite me do sledećeg pitanja, a to je improvizacija u muzici, čime se, između ostalog, i bavite. Možete li mi reći nešto vi- še o čitavom procesu improvizacije? Da li je stresno, s obzirom na to da vam publika kaže reč ili scenario i onda za to morate da smislite muziku u samo nekoliko sekundi? Ako sam dobro razumela, to mora svaki put biti nešto novo. Kakav je osećaj stvarati muziku na takav način?

Befa: Ne, ne bih smeo da kažem da je to bilo stresno [juče] ili da je stresno uopšte. Naravno, onog trenutka kada stavim ruke na dirke klavira, ja zapravo ne znam šta ću da radim, tačnije ne znam kako će forma izgledati. Imam samo nagoveštaj, znam šta će biti početak moje improvizacije, i možda imam nagoveštaj šta bi bile sile koje bi mogle da vode od jedne do druge tačke, u smislu da su teme koje mi se daju ponekad pozivi na suočavanje dva različita sveta ili vrlo različitih kompozitora. Što su različitiji, to je lakše. Ako dobijem „Mesečinu u stilu Mocarta, normalno je da bi neko pomislio na Betovenovu „Mesečevu sonatu, ali ja sam odlučio da bih radije uzeo Debisijevu „Mesečinu, jer bi vremenski bio udaljeniji od Mocartovog stila. Na taj način bih mogao da doživim ili da pokušam da eksperimentišem konfrontirajući ova dva stila francuskog kompozitora s kraja 19. veka, u vreme kada je nastala Debisijeva „Mesečina, i nekih 100 godina pre Mocarta.

Nikolić; Da li ste zadovoljni kako je sve zvučalo sinoć?

Befa: Da, uvek je pitanje da li će vam publika dati teme koje će zaintrigirati vašu maštu, što je uvek veoma teško. Iako to radim već nekih 20 godina, tačnije više od 20 godina, u početku je komplikovano preneti publici sliku o tome kako bi trebalo da izgleda dobra tema za improvizaciju. Ono što ja radim jeste da uvek navedem dve stvari, činjenicu da naravno ne znam sve, da nisam džuboks, te ni vi ne bi trebalo da se uvek pozivate na jedan određeni pokret, određenu kompilaciju, bilo da je reč o remek-delu određenog kompozitora.

Takođe, mogu da navedem činjenicu da sve radoznale, čudne teme nisu nužno dobre teme. Uvek postoji iskušenje nekoga iz publike da ne razmišlja o tome šta bi bila dobra improvizacija, već o tome kako ja mogu da privučem pažnju ljudi, kako da se na neki način pokažem pred publikom. Ali, moram da kažem da ovaj rizik, koji uvek postoji, juče nije bio visok u smislu da su, generalno, sve teme koje su mi date bile teme na kojima bi mogle da se temelje improvizacije.


(Marko Risović)

 

Što se publike tiče, očigledno je da je beogradska publika vrlo muzikalna. Teme na koje sam improvizovao, a koje su oni predložili, bile su vrlo inspirativne.

Karol Befa

 

Nikolić: Čitala sam mnogo o vama pre intervjua i rekla bih da imate prilično raznolik život i karijeru. Bavili ste se matematikom, pomalo i novinarstvom, muzikom. Kako ste završili u muzici, i da li ćete u njoj i ostati ili planirate da pređete na nešto drugo?

Befa: Istina je, ja sam se malo bavio matematikom, ali u poređenju ne samo sa Vilanijem, koautorom knjige, ali i sa svima koji se bave matematikom, matematika koju sam ja radio bila je uvod tek u neke delove ove ogromne discipline. Nikada sebe ne bih nazvao matematičarem. Kada sam počeo da se bavim novinarstvom, imao sam 19 godina, i to je bila moja prva muzička kritika i to za studentski časopis. Kasnije sam sa istom grupom ljudi osnovao časopis koji se zove Klasika. To je bilo pre više od 20 godina, i još traje, i dalje je veoma uticajan i veoma popularan. Bavljenje muzičkom kritikom mi je omogućilo da upoznam druge kompozitore, od kojih neki pišu u stilu koji se razlikuje od mog, pa je to bio način da proširim svoje poglede na temu kompozicije.

Takođe, treba imati na umu da u to vreme sva muzika ovog sveta nije bila dostupna preko jednog klika, što je danas slučaj. Bilo je mnogo teže saznati i steći utisak o tome kako komponuje kompozitor u nekoj drugoj, udaljenoj zemlji. Što se mene tiče, činjenica da sam svakog meseca dobijao na desetine diskova pomogla mi je da budem bolji poznavalac savremene muzike. I ne samo savremene muzike: moj glavni fokus bio je muzika s kraja 20. veka, ali sam takođe postao ekspert za francusku muziku u međuratnom periodu, a zanimala me je i muzika iz ostatka Evrope.

Sve ovo dalo mi je prilično širok spektar ekspertize i drago mi je što sam se bavio muzičkom kritikom. Takođe sam izvukao još jednu korist iz toga, a to je činjenica da, kada se bavite muzičkom kritikom, shvatite da ne treba da budete previše pod stresom ili da sebe doživljavate kao žrtvu ako kojim slučajem dobijete lošu kritiku. U celini, mislim da je to dobra stvar.

 

Nikolić: Bavili ste se i glumom, to sam propustila da pomenem.

Befa: Glumom sam se bavio prilično davno, kao dete, između svoje osme i dvanaeste ili trinaeste godine. Glumio sam u nekih 15 filmova, i za televiziju i za bioskop. Imao sam priliku da glumim u pozorištu sa jednim od najvećih svetskih režisera u to vreme, Đorđom Štrelerom i njegovim Piccolo Teatro di Milano. Svidelo mi se to iskustvo, na neki način mi je žao što nisam nastavio, ali sada imam sreću da ponekad napišem muziku za film, iako je to mali deo onoga što radim kao kompozitor. Znam nekoliko režisera koji mi veruju, neki od njih mi daju male role u svojim filmovima. To je vrlo lepa stvar koju veoma volim da radim.

 

Nikolić: Hajde da sada pređemo na razgovor o vašoj knjizi koja je prevedena na srpski jezik i promovisana sinoć, Iza kulisa stvaralaštva. Uopšteno govoreći, šta se krije iza kulisa stvaralaštva, i u muzici i u drugim disciplinama i naukama?

Befa: Nas, zapravo, ne zanima toliko veza između muzike i matematike i između muzike i ostalih nauka. Umesto toga, zanimaju nas uobičajeni procesi kreativnosti koji su uključeni u pokušaj rešavanja teorema ili pokušaj komponovanja jedne strane muzike. Postoji mnogo toga zajedničkog, presek ove dve discipline prilično je širok. Postoje specifični trenuci tokom dana i kod Vilanija i kod mene, kada radimo, kada smo uronjeni u proces komponovanja ili u matematiku. Postoji i ovaj istinski problem za koji mislim da ga još nismo rešili i verovatno ga niko nikada neće rešiti, a to je kako nam ideje dolaze, ili padaju na pamet. Da smo imali priliku da nađemo rešenje ovog problema, onda bi celo pitanje kreativnosti bilo rešeno.

Nažalost, to nije slučaj. To je takođe jedan od razloga zašto smo se odlučili da napišemo ovu knjigu. Poznajemo se prilično dugo, Vilani i ja. Obojica smo istovremeno bili studenti na Višoj normalnoj školi, pre više od 25 godina. Zajedno smo pratili predmete koji se nalaze na samoj granici između matematike i muzike. Ova knjiga bila je za nas prilika da, u formi dijaloga, razmenimo ideje o tome kako se odvija vrlo misteriozni proces kreativnosti.

Nas, zapravo, ne zanima toliko veza između muzike i matematike i između muzike i ostalih nauka. Umesto toga, zanimaju nas uobičajeni procesi kreativnosti koji su uključeni u pokušaj rešavanja teorema ili pokušaj komponovanja jedne strane muzike.

Karol Befa

 

Nikolić: Koji bi bili glavni zaključci vašeg razgovora? Pretpostavljam da je ovo prilično široko pitanje.

Befa: Da, jeste. Jedan od zaključaka je povezan sa činjenicom da ograničenja koja imate prilikom stvaranja mogu da budu veoma velika. Što se muzike tiče, jedno od ograničenja može biti sama narudžbina. Ja imam tu sreću da mogu i tada da komponujem. Te porudžbine mogu da dođu od države, što je vrlo retko, ili sa Radio Francuske; mogu biti sa festivala, iz regionalnih orkestara, od ljudi. Ponekad su naručioci čak i privatni sponzori. Ali, moram reći da su, generalno govoreći, ograničenja koja imam dok radim na ovim narudžbinama ipak retka. Obično vam se ponudi da napišete delo koje će biti premijerno izvedeno u nekim specifičnim okolnostima. Recimo, to može biti koncert za koji već postoji jasno utvrđen program. Za ovaj program postoji određena količina instrumenata, što znači da ću morati da pišem, na primer, za solo klavir, hor i simfonisjki orkestar. Dakle, to je jedno ograničenje.

Drugo ograničenje odnosi se na to koliko će delo koje pišete potrajati dok se izvodi, a ovo je takođe povezano sa okolnostima premijere. Osim ove dve stvari – specifičnog ansambla i trajanja dela – nema ograničenja. Kao što sam juče rekao na promociji, može se desiti da imate neke slučajeve koji su samo na granici ograničenja. Na primer, pre nekoliko godina moj prijatelj je želeo da iznenadi svoju buduću nevestu i odlučio je da od mene naruči jedan komad za nju, kao venčani poklon. Naravno, prilično sam siguran da mu se ne bi dopalo da sam napisao nešto zaista tužno. Suprotno tome, ako mi naruče rekvijem, onda ne bi trebalo da pišem neku veselu muziku za ples, već bi to trebalo da bude prilično ozbiljno i, po mogućstvu, tužno. Osim ovih slučajeva, ograničenja nema mnogo, ali postoje i sasvim obrnute situacije.

Pomenuo sam da je filmska muzika mali deo onoga što komponujem, ali za filmsku muziku ograničenja su velika. Tu su scenario, sam film, kao i mišljenje režisera i producenta. Evo, recimo, muzika za decu. Dosad uskoro ću napisati i petu. U tim situacijama mnogo toga određuje tekst, koji je određene dužine, koji prenosi neka specifična osećanja i naravno da se morate prilagoditi tim osećanjima i pokušati da na svoj način izrazite ono o čemu se u tekstu govori, a to je dodatno ograničenje.

 

Nikolić: Htela sam da vas pitam još nekoliko stvari o knjizi: šta je ono što ste naučili o matematici i matematičarima tokom razgovora sa Vilanijem?

Befa: Način rada u matematici veoma se razlikuje od načina rada u muzici. Ono što je slično jeste činjenica da je aktivnost stvaranja uopšte vrlo usamljenička: možete se osećati usamljeno kada pokušavate da stranicu napunite muzikom ili simbolima matematike. Ali, što se matematike tiče, vi imate mogućnost razmene mišljenja na kolegijumima, seminarima, tu je takođe važna interakcija sa kolegama u polju koje vam je vrlo blisko, ali i pomalo udaljeno, jer vam i oni mogu pomoći u rešavanju matematičkog problema na kome radite.

Kada govorimo o muzici i komponovanju, stvari stoje sasvim drugačije. Ako ostanem u domenu umetnosti, i uzmem za primer književnost ili film, tu postoji nekoliko ljudi – dvoje, troje, ili čak šestoro – koji rade na scenariju, tako da je to već delo tima. Kada je o muzici reč, vi ste najčešće sami ispred svog lista papira. Recimo, da sam romanopisac, verovatno bih imao priliku da predstavim svoje delo kolegi, koji bi ga pročitao i stekao utisak nakon nekih 100 stranica, za šta bi mu trebalo, recimo, dva sata. U muzici je to dosta drugačije, pogotovo kada radite za veliki ansambl ili orkestar. Ako pišem samo jedan muzički list za orkestar, vreme koje će osobi koju pitam za mišljenje biti potrebno da ga temeljito pročita može biti nekih 10 ili 15 minuta, što je prilično mnogo ako se ima u vidu da, kada se izvodi, ono traje ne više od šest sekundi. Dakle, možete zamisliti kako bi to izgledalo da nije u pitanju jedna stranica muzike, već recimo 100 stranica, i koliko bi vremena nekome trebalo da to pročita, u poređenju sa trajanjem tog dela na sceni.


(Bojan Živojinović
)

 

Nikolić: Da li to znači da vrlo retko tražite mišljenje od kolega, drugih kompozitora, tokom pisanja nekog dela?

Befa: Da, tako je. Međutim, ono što imamo na raspolaganju su računarski alati koji mogu biti od neke pomoći pri komponovanju. Ja ih, ipak, ne koristim tako često, jednostavno se ne osećam ugodno. Koristim svoj računar za čiste listove papira, jer moj rukopis postaje sve gori i gori vremenom, verovatno baš zato što komponujem na računaru. Zapravo, koristim softver pod nazivom Finale koji mi samo pomaže da „ugraviram muziku. On vam može dodatno pomoći tako što će vam omogućiti da čujete ono što ste iskomponovali. Međutim, moja verzija Finala je dugo vremena loše radila, i ja nisam mogao da preslušavam ono što bih napisao. Moram da kažem da mi to nije teško padalo, čak sam bio i zadovoljan, jer me je to teralo da se više koncentrišem na svoju unutrašnju percepciju, bez potrebe da slušam kako to zvuči sa računara. U mojoj verziji više nema grešaka, ali ja tu mogućnost preslušavanja koristim samo kada pišem muziku sa brzim tempom, gde ona može imati određenu funkciju, ili kada želim da kontrolišem neke aspekte kompozicije. Za to vam računar može biti od neke pomoći, ali osim toga, ako pišem u umerenom ili sporom tempu, računar mi gotovo uopšte neće koristiti.

 

Nikolić: Završila bih intervju vraćajući se još jednom na vašu knjigu. Gospodin Vilani je u međuvremenu počeo da se bavi politikom, on je poslanik. Da li to znači da ćete možda u budućnosti imati još jedan razgovor s njim, ovoga puta o procesima stvaranja u politici, ako možemo reći da postoji i neka vrsta kreacije u politici?

Befa: Zanimalo bi me da razmenim ideje sa Vilanijem o onome čime se sada bavi, jer sam prilično siguran da je on ugledni poslanik, posvećen svojim biračima i javnom dobru kao takvom. Ipak, iako me politika generalno zanima, ne mislim da je količina kreativnosti na tom polju velika. Smatram da postoji veoma jasna razlika između stvaraoca koji celodnevno sanja i razmišlja, i političara koji je nogama čvrsto na zemlji. To je oduvek tako i verovatno će vekovima ostati nepromenjeno. Dakle, ne bih imao ništa protiv da za pet ili deset godina napišem još jednu knjigu sa Vilanijem o pitanjima u vezi sa politikom, ali to sigurno neće biti knjiga o stvaralaštvu na polju politike.

(Izvor CPN)

O autoru

Stanko

Ostavite komentar