Борислав Ивков (1933-2022): Од првог омладинског првака света 1951, преко турнирских и репрезентативних медаља, до најуспешнијег селектора српског шаха, плодног публицисте и тренера – током осам деценија враћања дуга шаху.
Марјан Ковачевић
У легенду је отишао још један великан српског, југословенског и светског шаха. Велемајстор Борислав Ивков, више од седам деценија симбол златних времена нашег шаха, преминуо је у Београду, 14. фебруара. У историју шаха се уписао још 1951, као први омладински шампион света. Затим је освајао олимпијске медаље у репрезентацији, био кандидат за изазивача светског првака и најуспешнији селектор српског шаха, а ни титулом првака Европе међу ветеранима 2006. није заокружио свој опус. Остало је много тога да каже и напише током последњих година живота, а било би и много више да га смрт није прекинула на дугом и узбудљивом путу.
Бора Ивков, како су га сви знали и како је последњих деценија себе потписивао, рођен је у Београду, 12. новембра 1933. Обележен именом првог српског велемајстора Борислава Костића, шахом је почео да се бави од десете године, уз оца, пасионираног играча. Већ као дечак је постао првотимац ШК Динама из Панчева, где су тада живели. Игра у тиму са интернационалним мајстором Петром Смедеревцем, будућим селектором државног тима, била је почетак великог пријатељства, које ће му дуго усмеравати животни и шаховски пут.
Септембра 1947, са непуних 14 година, постаје омладински првак Београда и затим дели 1-2. место са две године старијим Андријом Фудерером на Омладинском првенству Југославије. Већ 1949, у првом учешћу на шампионатима Југославије, осваја титулу мајстора.
Када је ФИДЕ установила омладинска првенства света, Ивков представља Југославију у Бирмингему 1951, где надмоћно побеђује и доживљава огромну славу на повратку. Као бомба је одјекнула прва титула светског првака у шахом тек опијеној земљи, после победе у радио мечу Југославија – САД и златне медаље на Олимпијади у Дубровнику, 1950. Природна лакоћа с којом се упуштао у комбинације за таблом и у животу, као и љубав према лепоти и стваралаштву, повели су осамнаестогодишњег шахисту из ратом осиромашене земље на пут препун обећања.
Интернационални мајстор постаје 1954, а велемајстор 1955, после бриљантних победа на великим турнирима у Мар дел Плати и Буенос Ајресу. Наредних петнаестак година био је у светском врху, дуго међу десет најбољих, побеђујући и светске шампионе: Смислова, Таља, Петросјана, Фишера, Карпова... У дугом низу турнирских успеха, издваја се пласман у мечеве кандидата за изазивача светског првака, где 1965. заустављен у четвртфиналу.
На шампионатима Југославије је учествовао 18 пута. Победио је 1972, а прво место делио 1958. (са Глигорићем), 1963. (са Удовчићем) и 1978. (са Матановићем), када је у допунском мечу поражен. Са готово свим клубовима у којима је био освајао је државно првенство или делио прва места. Најдуже је био члан Црвене звезде, а успехе је прослављао и са Славијом, Партизаном, београдским Радничким и БШК Гамбитом. Често се водећи емоцијама, дуго је био члан земунске Младости, на наговор пријатеља и секунданта Петра Смедеревца.
Од радио меча Југославија – САД, Ивков је 30 година био стални члан репрезентације, а у периоду 1956-80. незаменљив у олимпијском тиму. Званично је освојио је десет екипних олимпијских медаља (6 сребрних и 4 бронзане) и пет појединачних, за резултате на својој табли, али не треба заборавити и једну неправедно одузету екипну бронзану медаљу. Уз то су дошле три сребрне и једна бронзана медаља са европских екипних шампионата, као и бронзана са студентске олимпијаде. Листу звучних достигнућа закључио је симболично 2006. у Давосу, побеђујући, са 73 године, на Европском првенству ветерана.
Зна се да успех у шаху у многоме зависи од естетског задовољства које играч налази, а Бора Ивков је уживао у шаховској лепоти и радо се освртао и на своје грешке и пропусте. Зато се некада чинило да је остварио мање него што је могао, али реално је питање да ли је његов укупни допринос српском шаху имао премца. Јер, Бора Ивков не само да је покрио цео златни период нашег шаха, до последње олимпијске медаље 1980, него је и потом наставио са успесома као селектор и тренер. Управо су под његовим вођством освојене све преостале медаље до данас. Ретко забележен подвиг начинио је водећи две различите репрезентације Југославије до сребрних медаља у истој години, на Светском и Европском првенству 1989, а са шахисткињама стигао до последње сениорске медаље нашег шаха, сребрне на Европском првенству 1999.
И последње службовање Ивкова као селектора, на Олимпијади 2002, донело нам је подвиг. Био је то последњи пласман међу најбољих десет, иако је екипа стартовала тек са 30. позиције. Сваким повратком, враћао је светски шарм и искуство. Попут Саше Ђорђевића у кошарци или Драгана Стојковића у фудбалу, знао је да пренесе заразни оптимизам и утисак лакоће с којим је живео. Ни то, међутим, није био крај његовог доприноса. Током последње две деценије препунио је богату библиотеку својих шаховских књига, писаних истом привлачном лакоћом. Као да је до последњег даха враћао дуг игри која га је пре осам деценија повела на магично путовање.
(Извор Политика)
