Очи и мозак се утркују; мозак упорно тврди да му је јасна суштина, и тиме саботира покушаје ока да детектују аномалије које не угрожавају суштину.
од највећих фрустрација коју узрокује писање, било да је у питању писање правног акта, пословног извештаја, или научно-фантастичног романа, јесу подмукле словне грешке. Оно што их чини подмуклим јесте што најчешће одбијају да се покажу оном ко их је направио.
Lapsus calami је латински израз који дословно значи грешка пером, односно представља случајну грешку насталу у писању. За разлику од свог познатијег рођака lapsus linguae, lapsus calami је карактеристичан по томе што има обичај да се упорно и вешто крије од свог творца. О томе могу посведочити и највештији људи од пера, који живе од писања, али упркос томе, не могу да преживе без помоћи лектора.
Стога можемо рећи да мозак ради уштеде
настоји да занемари визуелно приликом
читања текста који му је већ познат.
Све оне који коре себе због аљкавости и површности приликом ишчитавања сопствених текстова, сигурно ће обрадовати мишљење стручњака. Том Стафорд, психолог са Универзитета Шефилд, објашњава да разлог из којег не уочавамо сопствене словне грешке није мањак активности можданих вијуга, већ обрнуто. „Писање је усмерено на изражавање значења”, што је такорећи високоумна активност. У том процесу мозак настоји да пренесе основну мисао, услед чега се усредсређује на логичку радњу генерализације.
Грешка пером (Википедија)
Приликом тог поступка долази до рашчлањивања битног од небитног. Када је језик у функцији преношења значења, што најчешће јесте, он представља пуко средство, те бива схваћен као мање битан од мисли коју треба да отелотвори. Док читамо текст који смо написали, наш мозак антиципира његово значење. Тај текст предстваља пут који смо већ прешли.
Очи и мозак се утркују; мозак упорно тврди да му је јасна суштина, и тиме саботира покушаје ока да детектују аномалије које не угрожавају суштину. Када се нађемо на непознатом путу, перцепција нам је појачана, јер тек треба да разумемо његово значење, стога с већом позорношћу упијамо сваки траг који нам је на њему остављен. То је природни механизам мозга, који при сваком задатку настоји да ради што ефикасније.
Али не брините, тешко да ће мало повећање
у потрошњи енегрије вашег мозга
допринети глобалном загревању.
Када смо суочени са читањем текста, мозак ангажује три центра за тумачење – визуелни, синтаксички и значењски. Центар за визуелну обраду се налази у фронталном делу мозга који захтева већу количину енергије за рад. Стога, можемо рећи да мозак ради уштеде настоји да занемари визуелно приликом читања текста који му је већ познат.
Међутим, то није разлог да се препустимо свом високоумљуи препустимо ситну боранију другима. Постоје технике помоћу којих можете заварати свој мозак и омогућити чулима да ефикасније обављају детекцију грешака. Кључ је у онеобичавању визуелног аспекта текста – промените фонт, писмо, боју позадине у документу, или одштампајте документ.
Овакви мали трикови могу преварити мозак и створити илузију да га суочавате са непознатим. Штедљивост данас јесте цењена особина и одлика одговорности према окуржењу, али не брините, тешко да ће мало повећање у потрошњи енегрије вашег мозга допринети глобалном загревању.
(Извор РТС)
