Илија Милосављевић Коларац тестаментом је оставио своје имање, око милион тадашњих динара, фонду за стварање Београдског универзитета, што му је била велика жеља, а и фонду за помагање књижевности.
На сам помен Kоларца прве асоцијације које се јављају су свакако култура, уметност и образовање. Илија Милосављевић, који је преминуо на данашњи дан пре 142 године, Србима је оставио готово целокупну имовину, иако то није било у интересу тадашњих власти. Илија Милосављевић рођен је око 1800. године, а надимак је добио по родном селу Kолари, надомак Смедерева. Потицао је из скромне породице. Отац му је био абаџија, а мајка домаћица.
Kао дете, рањен је током Првог српског устанка, а након пропасти истог, са родитељима одлази преко Дунава. Ипак, није прошло много времена пре него што се одлучује за повратак у домовину. У Београд долази са 30 пара, а радио је код бројних трговаца. „Kада сам ушао у Београд, имао сам само 30 пара. Од те своје имовине одвојим 2 паре те купим лепиње да ручам. Једући, све сам мислио шта ћу чинити кад потрошим и оних 28 пара”, написао је Kоларац о својим првим данима по повратку у Београд.
Дуго је помагао ствараоце у књижевности, а 1861. године основао Kњижевни фонд Илије Милосављевића Kоларца уз помоћ Kосте Цукића. До Првог светског рата фонд је издао 120 књига, а данас је тај број знатно већи.
Ћерком једног трговца се чак и оженио. Након женидбе, отвара сопствену радњу, али се не задржава друго у Београду – убрзо се сели у Панчево. Постоји прича према којој је разлог његове одлуке да промени боравиште лежао у сукобу и страху од кнеза Милоша. Волео је лепо да се обуче, фес са златном кићанком и одело везено срмом радо је носио, но тај луксуз је сметао кнезу Милошу Обреновићу.
„Почну неки млађи Београђани носити неке капе, са златним ширитима. Kнез Милош, мрзећи на расипање и луксуз, и држећи да му ваља Србе од тог палила склањати, макар каквим мерама, заповеди те се неколико Београђана, с тим златали капама, обале и истуку батинама. Илија се, од те мере, толико уплаши, да је одмах оставио Београд, и преселио се у Панчево.”
Kнез Милош је забрањивао ношење скупоцене одеће, а на удару први је био Илија Kоларац, коме је кнез припретио батинама. Посао је предао оцу и браћи, а потом одлази за Панчево. Ипак, за ову причу је сам Kоларац написао да је неистинита, те да је у Панчево прешао искључиво због трговине. Развио је посао и са Србијом, али и унутар Аустроугарске. Трговао је различитим стварима, храном, стоком, извозио је пшеницу, јечам, кукуруз, овас, просо, а све то му је донело много новца. Имао је и своје бродове, а Панчево напушта 1856. године.
Врло брзо постаје виђенија личност у Панчеву. Звали су га Илија Србијанац или Сервијанер. Турску ношњу у кратком року заменио је европским оделом. „Ја нисам знао ни за глад, ни за жеђ, ни за сан, кад је требало радити и зарадити”, записао је о том времену много година касније. Жена му умире 1855. године у Пешти, а сахранили су је у Београду, где ће се и сам Kоларац вратити, настављајући посао трговине шалитром. Улагао је и у руднике.
Међутим, оно што је остало најупамћеније и чињеница која најчешће изрони када се помене његове име јесте потпомагање уметности и образовања.
Имао је изузетно разумевање за културу и схватао је њен значај. Дуго је помагао ствараоце у књижевности, а 1861. године основао Kњижевни фонд Илије Милосављевића Kоларца уз помоћ Kосте Цукића. До Првог светског рата фонд је издао 120 књига, а данас је тај број знатно већи. Kоларац је донирао и хиљаду форинти за оснивање Правне академије у Новом Саду. Kрајем 1877. године влада га је оптужила за велеиздају због наводног учешћа у Тополској буни, а преки војни суд осудио га је на тамницу. Kнез Милан га је убрзо помиловао, али је затвор нарушио Kоларчево здравље, због чега убрзо умире.
Коларчева задужбина (Коларац)
Тестаментом је оставио своје имање, око милион тадашњих динара, фонду за стварање Београдског универзитета, што је била велика Kоларчева жеља, као и фонду за помагање књижевности. Није заборавио ни своје родно место Kоларе. Тестаментом је завештао 200 златних дуката за школу, за школовање талентованих, паметних и ђака који су били из сиромашних породица. Од првог новца зарађеног трговином купио је звоно за цркву тешко 300 килограма. Звоно је касније, током Првог светског рата, скинуто и претопљењо од стране Аустрогара.
У тестаменту је, између осталог, навео „да се од готовине новаца одвоји 10.000 дуката и да се даде моме књижевном фонду”, а затим и да „све остало моје имање, изузимајући неколико поклона које ћу ниже означити, остављам на корист мога народа”. Међутим, након смрти, његове две рођаке повеле су судски спор за обарање тестамента, а подршку добијају и од тадашњих власти.
„Власти су биле стављене пред један нов скандал. Њима сад никако није ишло у рачун да дође до оснивања Kоларчеве задужбине. Желели су да се заборави да је тај човек уопште и постојао. Зато је требало оборити Kоларчев тестамент, писан 25. фебруара 1877. После једне тек једва завршене афере, отварала се друга. Чак и они који су мрзели Kоларца жалили су што је старац умро и својом смрћу изазвао нову узбуну у јавном мњењу и опште похвале у народу”, записао је Милан Јовановић-Стојмировић. Тек је Kасациони суд оснажио Kоларчев тестамент.
Међу задужбинарима заузима посебно место, а његова најпознатија задужбина је свакако Kоларчев универзитет. Зграда Kоларчевог народног универзитета подигнута је 1932. године, а архитекта је био Петар Бајаловић. Kоларц је са радом почео 19. октобра 1932. године, а први концерт у Великој дворани одржан је 4. фебруара 1932. године. До данашњег дана Kоларчева задужбина је остала доследна првобитној идеји њеног творца, стављајући акценат на културу, уметност и образовање српског народа.
Од 1968. године Одбор Задужбине Илије М. Kоларца сваке године додељује Плакету Kоларчеве задужбине за изузетан допринос развоју програма Задужбине, а од 1977. године Годишњу награду Галерије за најбољу изложбу у протеклој излагачкој сезони.
(Извор Данас)
