Један догађај из мог детињства већ деценијама ми не да мира. Готово свакодневно ми се враћа у свест. Тек понекад, само на кратко, изгуби се па се поново искрсне попут неког ружног преслишавања, тражења кривца за трагичан завршетак једног безазленог понашања четири младе жене.
Проф. др Душан Поповац
У свим тим догађањима ја сам био само неми посматрач, нека врста сведока необичне смрти једне младе жене. Па ипак, та давнашња Миленина смрт, проистекла из најхуманије људске мисије да спаси другог, заувек је у мојој свести изградила својеврсну категоризацију смрти. Од тада, као по неком тврдокорном критеријуму, ја све смрти делим на: обичне и необичне. Зато, ваљда, учесталост мојих сећања на тај догађај из детињства, који је у мени оставио траг за сва времена, тумачим као последицу необичне смрти.
Да је то била обична смрт вероватно би, још давно, отишла у заборав попут многих других које сам видео, утихнула у оном делу наше подсвест који нас чува од узбурканих мисли. Онако као што свака бол због смрти човека просто прође и смири се. Али, ово сећање је остало. Непријатно и тужно. И увек са устрепталим понављањем у свести и упорно без одговора. Зашто? Можда ће, ако га испричам, барем за неко време отићи из мојих мисли. А све се овако збило:
Послератне су године. Земља разорена. Ваља је обнављати, склањати рушевине, градити ново. Омладина, у свом младалачком полету, чини то с љубављу и уз песму. Успешно и брзо колико је то било могуће у оно доба свеопште немаштине. Четири девојке у мојој малој вароши се нарочито истичу својим еланом препуним набујале младости. Сви их знају и сви им се диве. Оне, ваљда свесне властите престижи, као да дају замајац свеукупној радној атмосфери. Једна од њих се нарочито истиче својом лепотом. О њој се, као да се подразумева, највише прича.
А приче као приче, нису баш увек и добронамерне. Па тако, једнога дана, једна од тих лепотица моје мале вароши напише писмо другој, својој блиској другарици Љубинки. Није имала времена да јој га лично преда већ га је оставила у њеној канцеларији, у комитету комунистичке партије где је, иначе, Љубинка радила као службеник.
Мало касније, пошто угледа на свом столу писмо адресирано на њено име, Љубинка га на брзину прочита и, због уобичајене журбе, заборави га у канцеларији. Онако отворено, писмо дође у руке старије службенице у комитету. Ту почиње заплет.
Ова старија службеница, Српкиња, удата жена, прочита туђе писмо. У њему, наравно, није било ни речи о њој нити о комитету и партији. Али, била је у њему једна интригантна реченица која се односила на Милијану, ону најлепшу међу четири лепотице. Другарица је написала како је чула од Јелене, куме и комшинице да је – Милијана трудна. Kад је прочитала писмо, старија службеница га предаде Јелени да га она уручи Љубинки. Наравно, педантна али препредена и цинична, старија службеница је садржај писма претходно преписала за личну употребу. Па онда, с намером да истакне своју савесност, она упознаје одговорне партијске другове са садржајем писма.
Kомитет, састављен пропорционално од Срба и Шиптара, као што је и састав средине, очигледно да нема о чему другом да расправља него о писмима међу девојкама. После свакојаких дискусија, закључак је да писмо иде и на суд. Три девојке су оптужене за увреду части лепе Миљане. А суди им народни суд. Судије су приучени Шиптари јер у то време није ни било школованих судија. Пред њима, на оптуженичкој клупи, су три девојке међу којима је колала поверљива прича о наводној трудноћи четврте девојке.
Суд доноси застрашујућу пресуду. Осуђује све три девојке на казну затвора од по неколико месеци. Осуђене девојке су очајне. То су исте оне девојке због којих су се новостворени шиптарски активисти својевремено жалили на партијским састанцима да их српске девојке игноришу. Изгледа да су једва дочекали прилику да им се освете.
Јелена, двадесетогодишња девојка, није могла да поднесе овај јавни блам. Доноси сурову одлуку да казни себе. Одлучује се на самоубиство трофејним карабином који је био власништво њеног друга из детињства. Његова кућа била је преко пута њене и она је знала где је на зиду окачен карабин италијанске производње у коме је увек био припремљен метак у цеви.
Девојка није скривала своју намеру. Kао да је хтела да се освети шиптарским друговима који су је осудили или је, можда, желела да им покаже како достојанствено страдају прави скојевци.
Било како било, она у једном тренутку претрча пут и улете у комшијску кућу. Шчепала је пушку са зида у соби и брзо се повратила залупивши врата на која се чврсто одупрла леђима. Подигла је карабин и цев прислонила на своје груди у правцу срца.
Милена, млада, тек удата жена, појурила је за Јеленом и свом снагом покушавала да отвори врата вичући јој да не чини то што је наумила. У истом трену Јелена је повукла ороз на карабину и метак је пролетео кроз њене груди наневши јој тешке повреде. Исти метак који је протутњао кроз девојчине груди и оставио је на поду у локви крви, пробио се кроз врата и директно у срце погодио Милену. Несрећна жена је остала на месту мртва.
Јелена је прездравила и нешто касније се удала. Године су пролазиле, ране зарастале а туге бледеле. Нестајали су и сведоци и актери овог тужног догађаја који је био само једна од бројних слика оног мучног и ружног времена. Али, из моје свести никако да оде. Надам се да ће сада, када сам га преточио у причу, напустити моја сећања и отпловити водама спасоносног заборава.
