Личио би на обелиск, начињен од укоричених доктората и поређаних један на други. За почетак од двестотинак, колико их је недавно поменуто на седници Националног савета за високо образовање.
Станко Стојиљковић
Некада смо пошту одавали незнаном јунаку. Времена су се променила. Као у песми Ђуре Јакшића „Отац и син”.
Сада би, богме, ваљало подићи споменик незнаном доктор(ат)у. (Кратка именица у загради, која је пристигла у српски језик, не чита се због увредљивог тумачења). Како би он изгледао?
Да се држава не излаже трошку,
а испоштује препорука универзитетске
професорке која је рекла да сумњиве докторате треба озаконити.
Као што се то чини са дивљом градњом!
Личио би на обелиск, начињен од укоричених доктората и поређаних један на други. За почетак од 103, колико их је недавно поменуто на седници Националног савета за високо образовање.
Да се држава не излаже трошку, а испоштује препорука универзитетске професорке која је рекла да сумњиве докторате треба озаконити. Као што се то чини са дивљом градњом! (А крајем прошле године дата је узбуна да је на приватним факултетима спорно, чак, 2.000 доктората).
И са машницом (Википедија)
За такву домишљатост Србија је дужна да је званично кандидује за Нобелову награду. За ИГ Нобела, свакако.
И тако, испред седишта сваког универзитета у земљи по један подсетник на бешчашће у којем сви из академске заједнице учествују. Свеједно да ли су умешани или нису у ову срамну работу.
Али авај, у чуду се нађе и стари амиџа. Вековима смо величали јунашство (читај: достојанство), а данас благоутробије (види у „Вујаклији”).
Колико би била висока обележја незнаном доктор(ат)у? Размислите сами, па нас обавестите. Мала помоћ пријатеља: у Капетан-Мишином здању 2014. висока научна званичница обелоданила је да ће се у годинама које долазе појавити око 3.000 доктората ниоткуда!
Не дају академци (и академици) на себе, заштићени су високошколском аутономијом к`о бели медведи. Изнад су устава и изнад закона. Чак ни ресорни министар не сме да је тумачи, све и да то хоће, а камоли да крочи у тај „свети забран”.
Колико би била висока обележја незнаном доктор(ат)у? Размислите сами, па нас обавестите. Мала помоћ пријатеља: у Капетан-Мишином здању 2014. висока научна званичница обелоданила је да ће се у годинама које долазе појавити око 3.000 доктората ниоткуда.
Ако сте помислили да је настало утркивање ка говорници да би се исказало властито мишљење, погрешили сте. Осим усамљеног гласа преко Саве и Дунава. Остали аутономни академци свечано су отћутали.
(A krajem prošle godine data je uzbuna da je na privatnim fakultetima sporno, čak, 2.000 doktorata).
Ove cifre govore da je inflacija doktorata pokazatelj svega onog što se dešava u rđavo vođenoj akademskoj politici. Kako bi Lekari (ne doktori) slikovito rekli – temperatura u društvenom organizmu signalizira da nešto nije u redu. Postoje lekovi za njeno otklanjanje, ali nema trajnog izlečenja bez otklanjanja skrivenih uzroka. U stvari i ti su doktorati – KO BAJAGI 🙁
Najbolji lek je ona narodna – Ljutu travku na ljutu ranu !
Otuda tumačenje prirodnih zakona poprima slobodu kakvu ima tumačenje „društvenih Zakona!“. I očigledno, konfekcijska proizvodnja obezbeđuje jevtina odela iako znamo da (tunica non capit monacum) odelo ne čini čoveka !
Vrlo je jednostavno razdvojiti žito od kukolja kada je u pitanju vrednovanje doktorata. Po definiciji doktorat je originalni doprinos znanju u nekoj akademskoj oblasti. Da bi znanje bilo originalno iza njega mora da stoji akademski mentor sa dokazanom reputacijom. Student doktorand po definiciji ne može imati reputaciju jer tek započinje naučnu karijeru. Funkcija akademskog mentora je da od studenta doktoranda, mladog istraživača bez reputacije, napravi profesionalnog istraživača koji će moći da se takmiči na međunarodnom tržištu istraživačkog rada.
Koje kriterijume treba da ispunjava akademski mentor? Ili da iza sebe ima radove objavljene u časopisima sa reputacijom u kojima se primjenjuju standardni principi recenzije poznati po engleskoj frazi “peer review”. Ili prethodno dokazanu reputaciju na polju patenata. Ili reputaciju u oblastima muzike, filma, umjetnosti itd.
Doktorat koji ne prelazi prag objavljivosti po standardnoj formuli “peer review”, ili ne vodi ka nekom patentu, ili značajnom pomaku u nekoj istraživačkoj oblasti, ili značajnom umjetničkom, filmskom ili muzičkom djelu vjerovatno ne vrijedi papira na kome je napisan.
Sve zemlje koje drže do sebe imaju jasno definisanu nacionalnu politiku doktorskih studija. Bez jasne i poštene regulative u ovom domenu Srbija rizikuje zatiranje akademske pameti.
Срамотно је како се последњих година долази лако до доктората. То је резултат погрешне интерпретације „Болоње“, у коју смо ушли са главом у песку, али и наглог снижавања цене успешног научног рада, где се користе не само другарске везе и пријатељства, него чак и дословно преписивање (плагирање) туђих научних радова. Ако овако наставимо Србија ће стварно доћи на Гинисову листу рекорда по својој назови памети. (Познато ми је дословно преписивање дипломских студентских радова, чему је професор-ментор давао подршку, а познато ми је преписивање туђих текстова у универзитетске уџбенике – што је писмено потврђено од неколико „коришћених“ писаца -, али је сам универзитет случај заташкавао преко својих назови објективних комисија које су наводиле да „иако је било плагирања, то није повећало вредност уџбеника“! А познат ми је и случај нагодбе плагијатора и плагираног аутора: нека плагијатор сноси трошкове новог издања плагираног уџбеника, па ће плагирани професор оћутати! Ето шта се све дешава у нашој „науци“!)
Stanko sveka ti čast na otvaranjiu ove bolne i za SrbijuTesle, Pupina, Milankovića, Boškovića, ovo je sramota, šta se radi. Ovo su doktorati „KO BAJAGI“
Враг је однео ђавола: како држава не зна да ће ускоро 3.000 докторират? То је аутор колумне написао, не наводећи име „високе научне званичнице“. Можемо ли да знамо ко је она и ко је тада био министар за науку? Хоће ли ико покушати да размрси овај „гордијев чвор“? Малнете свакодневно докторира понеки политичар, а све чешће и новинар. Куда то води?