Гледао је властитим очима у део текста и сетивши се Мирка и Славка у трену га протумачио на по њему сасвим логичан и прихватљив начин. Али, некада није довољно гледати – ваља видети!
Миодраг Иванишевић
„Велики светлећи прстен пojaвио се синоћ изнад нашег града, у двадесет три часа и четрдесет седам минута, да би убрзо нестао у правцу западa, а по информацијама из размене агенцијских сервиса сличне појаве су виђене и над још неким европским метрополама. Очевици тврде да им је све то личило на класичан пример изненадног прелета неидентификованог летећег објекта познатог и као летећи тањир, мада научници не искључују ни могућност да је у питању свемирски отпад или до сада ретко виђана природна појава.”
Неки од нас ову су ударну вест сазнали у првом јутарњем ТВ дневнику, у пакету са осталим важним информацијама, али већину је дочекала за њиховим канцеларијским столовимa чим су подигли системe и успешно се „накачили”?
Од ране зоре бесомучно су звонили телефони у свим нашим редакцијама, a даме и господа „с друге стране жице” тражили су само једно – квалитетну фотографију тог објекта и пратећи текст са стручним објашњењем шта се то у ствари издешавало на небу. Несхватљивом брзином градом је пролетела вест да је оно што смо синоћ сви могли да видимо, захваљујући само лудој срећи и интуицији, успешно фотографисао млади freelancer својим мобилним телефоном, и то у високој резолуцији. Још увек анонимни младић, с квалитетним уређајем у рукама, нашао се у право време на правом месту, и употребивши га на најбољи могући начин по свој прилици направио фотографију живота.
Пошто ми се прича уклапала у садржај књиге о мистеријама, повукао сам све расположиве везе и везице како бих дошао до аутора поменуте фотографије с намером да је уз његов пристанак укључим међу велике, још увек нерешене, односно нерешиве загонетке. Била би то још једна мистерија с домаћег терена, а то наши читаоци наводно највише воле да читају, јер им је тамо некаквих белосветских већ одавно преко главе. Кумио сам редом, и Бранка, и Јанка и Марка, те добио више обећања од старих дужника, али знао сам да од тога вероватно неће бити ништа. А тада је зазвонио телефон и јавила ми се непозната госпођица која је од некога чула да ја безуспешно тражим њеног малог Филипа – баш тако је рекла, и издиктирала ми његов број.
Нисам губио време, већ сам се одмах дохватио телефона. Звони, добро je. Није ме слагала.
„Да, Филип овде. Изволите.”
„Добар дан господине, не знамо се, али добио сам овај број од ваше пријатељице…”
У пријатном кратком разговору лако смо се одлучили за „Мажестик” – нека то буде 19 часова, уз толеранцију од десет минута због могућих проблема с превозом. Дакле, пропустићу вечерашњу „Слагалицу”, али вреди упознати човека који је наводно направио тренутно најтраженији снимак у нашој земљи, чак и знатно шире. Дошао сам пола сата раније, изабрао нам лепо место па наручио кратки еспресо, чашу минералне и дуплу траварицу. Распричао сам се с конобарима о спорту и политици, убијајући тако још неких пет минута од преосталих двадесет, нервозно ломио прсте и горео од нестрпљења попут средњошколцa на свом првом правом састанку. Нисам гризао нокте, бар мислим да то нисам радио, али ко ће га више знати. А шта ако тај мали „фотограф” уопште не дође?
Ако ипак дође – можда не би било лоше да направим и краћи интервју с момком који много обећава, објавим ту ексклузивну фотографију, која је по свему судећи случајно настала, и његов oмањи портрет, профил или анфас – свеједно је, под претпоставком да није нека ругоба, разуме се. Могли бисмо можда пронаћи и некoлико поузданих сведока да нам својим речима мало зачине увек занимљиву причу о везама небеског народа с појавама на небу. Мислим, књига је књига, и мистерије су мистерије, али ово би била регионална ексклузива! Можда се нађе простора и за неки мањи фељтон? Ма, видећемо већ шта ће испасти на крају.
„Дошао је тихо и ушао у легенду” – тако некако је некада у писаним каубојским романима описиван опасни Док Холидеј, зубар, коцкар и револвераш, а високи суви младић на улазним вратима „Мажестика” није могао бити нико други до тренутно најтраженији човек у Београду. Хм, случајно или не, али своју стару кожну ташну носио je „проклето ниско”. Устао сам, a он је снимивши ситуацију кренуо према мени крупним корацима.
„Добар дан, ја сам Филип”, рекао је пруживши ми десницу, коју сам оберучке продрмао.
„Седите Филипе, сместите се. Ствари можете спустити овде на сточић, да вам не сметају.”
„То у вас баш лепо мирише”, рекао је подижући обрву и пажљиво спустио танку ташну иза својих леђа.
„Лепо миришу и кафа и траварица. На шта тачно мислите?”
„Шта им је боље?”
„Предлажем да узмете и једно и друго, а ja ћу поновити љутину”. Дао сам знак конобарy.
Разговарали смо о свему и свачему, чувајући се да не начињемо одмах тему за коју нисмо могли ни претпоставити где нас може одвести. Поменуо је своје крајње неизвесно запослење, вечно гладну девојку и недавно одузету теткину бабу, или бабину тетку, нисам га баш најбоље схватио (можда је рекао и „скоро одузету”), а ја сам се сетио неких свима знаних прастарих хитова попут оног „без иједног чавла”. Потом je на ред дошлo његовo тумачење озонских и „црних рупа”, па осврт на провидност провиђења, а ја сам узвратио мистеријама и којекаквим често помињаним привиђењима. Ишле су нас те траварице, али главна прича је још увек каснила у поласку. Седео сам с младићем којег сам могао двапут родити, а он ме пратио без већих проблема – све до једног трена. Не знам шта је био главни окидач, тек из чиста мира ставио је руку на уста, скочио као опарен и отрчао колико га ноге носе. Очито је добро познавао терен па верујем да је стигао на време. Када се напокон вратио наручио је себи кафу, мислим да је тражио дуплу турску, а мени je показао руком да му је доста кратких пића и потом скренуо поглед на кожну ташну коју ми је малопре у журби оставио на милост и немилост. Видевши да још увек лежи нетакнута на свом месту осмехнуо се и раширио руке попут мађионичара када најављује спектакл.
Из ташне је извадио лепу фасциклу, па из ње прозирну пластичну фолију за регистре, највероватније формата А4. Овлаш сам бацио поглед, а оно што сам видео превазилазило је сва моја очекивања. Простим језиком реченo – затекло ме неспремног. Прихватио сам фотографију дрхтавим рукама и истог часа престао да дишем. Нисам могао веровати властитим очима. Позиција светлоплавичастог, боље речено плавичастосветлећег прстена, лево горе високо на небу, наговештавала je да се објекат креће великом брзином према западу и говорила нам да су само стотинке секунде одлучивале о настанку Филипове фотографије пре но што је НЛО одлетео из кадра.
„О, мајко моја милосна! Ово је фантастично, ово је феноменално, ово је нешто невиђено, ово је најчистији снимак летећег тањира који сам у животу видео, а баш сам их се нагледао. Без речи сам, не знам шта да кажем. Да ли сте већ некоме показали ову фотографију, да ли су вам се обраћале неке познате светске агенције? Нису? Јесу? Нашли су вас? Шта су вам све понудили? Посао, новац? Колико?”, тукао сам га рафалном паљбом, потпуно ван себе, крајње неконтролисано, још увек покушавајући да схватим како је могуће мобилним телефоном направити овако квалитетан снимак. Имам и ја добар мобилни, и добру камеру, али ово је било право савршенство – снимак за сва времена.
„Гледала ми је недавно једна стара гатара у кафу и видела велики успех. Рекла је ,светски успех’. Мислите ли и ви да бих за ову фотографију могао добити ,Пулицерову награду’ – то би била прва у целом региону?”, упитао је уживајући у хвалоспевима које сам му упутио.
„Неће бити баш тако, па прошле године је наш човек добио ,Пулицера,. Истина, био је члан ,Ројтерсовог’ тима, али и то се рачуна”, тихо сам му рекао не желећи да га нечим наљутим.
„Знам, знам, читао сам, али сви су они радили сa скупом професионалном опремом, а ја сам ово снимио мобилним. Зато бих био први! А шта ви мислите, рекли су ми да се разумете у тo, колико могу највише да очекујем за овај мој снимак и од кога?”
„Не знам. Искрено, појма немам. Једно су велика очекивања, али дата обећања великих играча често су далеко од добијеног износа на крају баладе. Да се ја нешто питам дао бих вам три ,Пулицера’, јер ово је нешто невероватно. Тај угао, та оштрина, па мени све ово игра у оку, као да ће тањир сваког часа да излети из кадра и оде негде далеко у бескрај. У једном моменту ми jе изгледало као да се на папиру врти сам око себе. Знам да ћу вам звучaти блесаво, али ja га чак и чујем како зуји као чигра… Имате ли више слика или је ово једина коју сте донели? Шта још имате у тој фасцикли?”, упитао сам га радознало не очекујући више ништа посебно.
Тада је почео да пребирa по својим фотографијама, и после краћег промишљања издвојио двадесетак. Гледао сам једну по једну отворено уживајући у оштрини и крајње нестварним бојама. Све бољa од боље. Најзад сам издвојио ону кoja ме на први поглед просто оборила с ногу и дуго, дуго је гледао, да не кажем анализирао.
„Па ово је чисто савршенство!”, узвикнуо сам одушевљено, неспособан да поверујем у оно што управо гледам. ,,Иако се трудим из све снаге, до крајњих граница па и даље, ипак не схватам како сте од оне фотографије направљене мобилним телефоном успели да добијете овако оштро увећање? Зар je то заиста могуће? Шта сте користили? Реците, да ли је у питању некaкав посебан софтвер? Нaбавили сте неки најновији за који још нисам чуо? Да ли смем позајмити ову вашу фотографију на сат времена само да одлетим до мог атељеа и нешто проверим? Бар на пола сата? Молим вас!”
Филип се смешио тајанствено, без жеље да ми олакша муке. Ништа није одговорио, а није ни морао.
Узео сам фотографију и буљио у њу, а осећај властите немоћи постајао је све јачи. Како је могуће да увећани део фотографија буде оштрији од кадра који се увећава, када се то коси са свим познатим законима оптике? Као да је све урађено обрнутим поступком? Хм, летећи тањири и реверзибилни инжењеринг, читао сам нешто о томе, али тај поступак овде нема никаквог смисла. Мада, ко ће га више знати? Да ли је могуће да је од овог снимка Филип накнадно направио ону прву показану фотографију? Великим умањењем снимљеног објекта изгубила би се оштрина слике направљене телефоном, и морала би се проширити црна површина приликом корекције формата, али ту нема никакве логике, и зашто би то ико нормалан урадио? Не би од тога имао никакву корист. Шта би тиме добио?
Не могу рећи шта ми се тада десило, али знам да сам се гледајући у тај ватрени обруч вратио у своје детињство, у давне седамдесете. Опет сам стајао с млађим братом на нашем балкону док је око нас био мркли мрак. Услед јаког струјног удара нестало je расвете у целом кварту, a ми смо са осмог спрата Јатовог небодера гледали у мале пламене језике „Вјечне ватре” доле у дубини, на самом тротоару, у једно једино светло које је горело захваљујући стабилном дотоку плина. A пламени језичци су били поређани у круг, пламени језичци су били поређани у круг, пламени језичци…
Повратио сам се из благо речено полусвесног стања па још увек под утиском нетом проживљеног полако окренуо фотографију за 180 степени и све је одједном дошло на своје место. Пулсирајућа плавичаста светла на „ухваћеном” летећем тањиру по свој прилици нису била ништа друго до у круг поређани мали пламенови на великом плинском колу комбинованог кухињског штедњака, који oкренути на Филипов начин заиста личe нa неидентификовани летећи објекат „најновије генерацијe”. Фотографија је можда и снимљена баш око поноћи, као што је то и речено у вестима, без икаквог светла у целом стану, и до самог дна спуштеним венецијанерима, с тим да je крунски посао ипак морао бити одрађен неким филтерима свемоћног фотошопа.
Превара је било и биће, увек са жељом да се оствари нека корист, која не мора увек бити материјална, али немају сви људи исте циљеве нити имају исте путеве. Неко тражи славу, неко праву љубав, неко богатство, неко неограничену власт, али прави пут свако мора пронаћи сам, ту и тамо уз малу помоћ својих пријатења, и пријатељица. Дечјe игрe су саставни део одрастања и неке теорије могу да разумем, али жељe већ зрелих људи да по сваку цену дођу до обећаних петнаест минута славе некада не знају за границе. Наш „дечак” је пробао најкраћим путем ући у свет славодобитника и читав тај „пројекат” је могао и успети.
Сакупио сам све фотографије које ми је дао и спустио их на сто испред њега. Погледао сам га право у очи. Ћутао сам и чекао. Издржао је мој поглед и већ сам помислио да можда ипак грешим, а тада је трепнуо. Схватио је да знам.
Никада га више нисам срео, а да је добио „Пулицера” вероватно би већ нашао начина да ми се похвали. Нестрпљиви Филип је покушао да на свој начин преокрене судбину и ја га у томе нећу спречавати. Ово сам рекао само вама и никоме више. Немојте ширити причу!
И наставак је везан за моје родно Сарајево и верујем да ћете из њега сазнати, односно научити нешто ново. После неколико пута због „више силе” отказиваног путовања, најзад смо успели да се договоримо и кренули с пријатељима до шехера на један продужени викенд. Имали су много питања, а ја сам се трудио да на свако дам задовољавајући одговор.
„До дугоочекиване селидбе на Мариндвор, у знатно већи стан у новоградњи, отац, мајка, брат и ја смо становали у небодеру десно од вас, на самом почетку улице Васе Мискина, некадашње Ферхадије, одмах изнад ,Вјечне ватрe’, споменика посвећеног погинулим борцима и сарајевским родољубима у Другом светском рату, запаљене 6. априла 1946. године, на прву годишњицу ослобођења града. Брат и ја смо, као и сва остала деца из комшилука, нестрпљиво ишчекивали одређене државне празнике када би се овде на чистини постројио елитни вод и испалио почасне плотуне у ваздух. Као запете пушке чекали смо да се пуцњава приближи крају, па би се уз цику и вику растрчали около, покупили што више чаура избачених из паповки, и после се по нашој школи шепурили уникатним металним пиштаљкама које се нигде нису могле купити.”
Данас се улица народног хероја Васе Мискина Црног поново зове Ферхадија.
„И ово је та чувена ,Вечна ватра’?”, упитао је радознали Лаза, када смо дошли до споменика, и одмах почео да чита текст исписан у бојама југословенске заставе.
„Вјечна, ,Вјечна ватра’, тако се зове”, нисам могао да оћутим.
„Вјечна, вечна, није то толико ни важно. Добро се ми разумемо, а зашто нема петокраке у средини тробојке?”
„Ставили су је на сами почетак, зар не видиш?”, прошаптао сам и показао му је врхом носа. „Да се не ремети осмишљени концепт.”
„У бато, ала је пукла латиница за све паре”, закључио је после детаљног ишчитавања доказа захвалности града Сарајева својим ослободиоцима. Тачно сам знао да ће то да каже, није се ни за длаку променио – остао је увек исти. Нисам одговарао, а ,врли питац неки’ је тешком муком наместио свој прескупи мобилни и почео правити фотографије које ће имати коме да покаже када се врати са турнеје.
„Не одговори ти моме човеку зашто нигде нема ћирилице? ”, огласила се радознала Олга.
„Ту је она негде, сигурно, али неће да вам се јави. Измакните се мало да бисте боље сагледали целину!”, рекао сам показујући личним примером како замишљам оптималну удаљеност од ветром накошеног пламена.
„Да, да, сигурно си у праву. Мора да је ту негде. ,Чами чекајући’.”
Стајали смо тако ћутке и по ко зна који пут читали тробојни текст, молећи бога да неко најзад предложи одлазак на ручак, или бар на ћевапе с луком и кајмаком, када се ненадано огласио неуморни Лаза:
„Људи моји, знате ли шта сам открио? Ово није могуће – одмах испод ватре пише НИКАД РОБОМ, и то ћирилицом! Све великим словима!”, узвикнуо је одушевљено, машући рукама. „Кад ово будем причао мојима на послу нико ми неће веровати.”
„Тише мало, мајсторе, сви ти верујемо, али ипак ти то још мало провери. Колико си сигуран да баш тако пише?” Двоумио сам се да ли да му одмах све објасним, или га још мало оставим на миру не би ли сам схватио о чему се ту ради.
„Ама, сигуран сам сто посто. Тако су се звали и они стрипови о куририма Мирку и Славку, издање ,Дечјих новина’ из Горњег Милановца – вероватно постоји нека јака веза… Боже мој, како сам ја волео тај стрип. Мирко је пре рата био пекарски шегрт, а онда је само једног дана заједно са Учом побегао у шуму. Знате, он је с новом машинком био главни баја у чети, а Славко је са собом теглио некакву стару танџару. Када би се у дворишту играли партизана и Немаца ја сам увек био Мирко. Сећам се да су у некој акцији негде покупили и пса Вучка, исто се звао као она маскота Зимске олимпијаде у Сарајеву. Кад боље размислим – баш превелика случајност. А мали Славко је имао око соколово, ма тај је видео метак у лету, тако је једном приликом довикнуо Мирку…”
„Доста!”, прекинули смо га сви у један глас.
„Није тако рекао, али схватио сам”, прозборио је Лаза покуњено. „Не знам за вас, али ја сад морам попити кафу… А шта си ми ти још хтео рећи за ову ватру?”
„Ништа, други пут. Вратићемо се овуда, свакако”, одговорио сам му тихо и одмахнуо руком.
После предугог кафенисања, по препоруци утицајног експерта за традиционални роштиљ, отишли смо до једне новоотворене ћевабџинице, тад и никад више, па у не баш успешно обављену куповину по башчаршијским дућанима, и док си дланом о длан дошло је време да размишљамо о вечери. Лако смо се усагласили да је за један дан било превише експериментисања тако де нам се „Пивница” наметнула као најбоље решење. После феноменалних домаћих кобасица, и „к’о жилет” хладног сарајевског пива, обишли смо све што је још било отворено, а где се точило у велике кригле и пуштала прихватљива музика. На крају смо налетели на добру живу свирку, али било је већ касно, а ваљало нам је сутра рано устајати, јер нас је чекао дуг и напоран пут. Узели смо први слободан такси који је наишао, и одвезли се право до хотела, тако да Лаза те ноћи није сазнао шта заиста пише на ваљкастом постаменту.
Испричао сам му то једном приликом, после неких годину ил’ две, када смо разгледали албуме са заједничким фотографијама и присећали се наших дужих и краћих путовања и места где нам је увек било лепо, али ми није поверовао – мислио је да сам измислио целу причу. Уосталом, он је својим властитим очима „одлично“ видео шта тамо пише, тако да га моје додатно, крајње сувишно образложење није ни најмање занимало.
Дакле, ако то још некога уопште занима, на тамном цилиндричном постољу, испод зеленог ловоровог венца и распламсале ватре, златним словима је исписана парола ГРОБОМ ИКАД, РОБОМ НИКАД!, добро нам позната из лекција о великим демонстрацијама одржаним 27. марта 1941. године у Београду, мада се неки вероватно боље сећају пароле БОЉЕ РАТ НЕГО ПАКТ! Наш Лаза је стајао испред „Вјечне ватре” на месту одакле је јасно могао прочитати речи ИКАД РОБОМ, и то му је било више него довољно да закључи то што је закључио. Гледао је властитим очима у део текста и сетивши се Мирка и Славка у трену га протумачио на по њему сасвим логичан и прихватљив начин.
Али, некада није довољно гледати – ваља видети!
Књигу „Ребуси и како их се решити”, Миодрага Иванишевића, можете наручити на 066 240 499 или e-mail: miodrag.ivanisevic@gmail.com
