Земљорадник, техничар и „практичар”, он који с 13 година учи да чита и пише, Трофим Денисович Лисенко, почео да је верује да становиште, средина а не гени, односи превагу у стварању и преношењу наследних особина код живих бића – да „врба, дакле, може да роди грожђе”: пшеница да постане раж, а од пса (буде ли живео у шуми) – лисица.
Проф. др Милан Д. Тасић
„Како говорити о науци, а да се не помене име највећег
научника нашег доба – великог Стаљина”
Виктор Жоарес, 1948.
И кад се нађе „честица која свим осталим даје масу”, или покаже да је „простор заиста закривљен”, неће то, по свему, „тронути” неку нацију дотле да оцрта саме акопалиптичке обрисе на њеном ткиву. Трофим Денисович Лисенко (1898-1976) је – из пресложених околности свога доба – почео да верује да становиште, средина а не гени, односи превагу у стварању и преношењу наследних особина код живих бића – да „врба, дакле, може да роди грожђе”: пшеница да постане раж, а од пса (буде ли живео у шуми) – лисица. Земљорадник, техничар и „практичар”, он који с 13 година учи да чита и пише, да три пута бива академик – што проговара и о оном најдаљем Марксовом избору пролетера, као истинских ослободиоца људског рода.
Тај се идеолошки диктум потом
лако пренео кроз земље „реалног”
социјализма (од Пољске до Вијетнама),
да остави траг и у нашој земљи
(„Мичурин, чудотворни воћар”).
Тако су и гени, хромозоми, нуклеотиди Грегора Мендела и Томаса Моргана, на једној страни, нашли начина да се „продуже” до обавезе руског сељака да слуша о Марксу и Енгелсу, на другој, не би ли га чаробне речи: „дијалектика”, „јединство и борба супротности”… увериле да сејући, рецимо, влажно зрневље у пролеће, или кромпир у лето (не као вековима дотле!) – чини он да тријумфује, управо, „пролетерска” над „буржоаском” економијом, друштво напредно, над декадентним друштвом.
Тај се идеолошки диктум потом лако пренео кроз земље „реалног” социјализма (од Пољске до Вијетнама), да остави трага и у нашој земљи („Мичурин, чудотворни воћар”), или заведе у своје контроверзе истакнуте комунисте на Западу: Луја Арагона, Жака Моноа (Француска), Халдејна (Енглеска), Милера (САД).
И као што су некад Романови били „болећиви” према Распућину на двору, око којег су се сплитале интриге и ширио лош глас о династији, најпре Стаљин, а потом Хрушчов, нашли су да Лисенкова „интервенција” у науци биологије до највише мере пристаје оној домишљеној пројекцији „новог човека”, у друштву без класа, чему су устрајно за владавине тежили и сами. Но, како све то почиње?
Буђење зрневља
Чарлса Дарвина (1809-1882) су она обимна посматрања геолошких формација и фосилних остатака, најразличитијих врста биљака и животиња по острвима Пацифика и другде, привела до уверења да и жива и нежива природа истрајавају у (истим) суровим околностима преживљавања, те да опстају само врсте које се изборе с њима. Чине оне то на начин „прилагођавања” условима средине, што јединке које им припадају излаже – ма како незнатним – променама у грађи, да ове током времена или напредују у свом развоју, или нестану.
Сувише спор, такав је развој назван „еволуцијом”, јер би се саме промене преносиле из покољења у покољење, а Дарвинове речи за то су биле: „природа врши селекцију”. Врсте, дакле, изнова постају другачије и нове, када се промене довољно нагомилају – и тако је човек постао од мајмуна, па није он одувек био човек, као ни мајмун одувек мајмун.
Потом је Чех Грегор Мендел (1822-1884) – иначе, августински фратар, чији је рад откривен тек 1900. године – показао да има партикула (фактора) у ћелијама које се укрштањем не стапају, нити слабе, већ „копирају”, да тако у целости пренесу неко обележје (особину), или, пак, се „притаје”, да једнако у целости такво обележје изостане. Законито, ти ће се притајени (рецесивни) фактори поново да јаве у следећој генерацији, сад бивајући доминантни итд., па ако је, рецимо, укрштањем округлог (глатког) и набораног грашка, по правилу, добиван први вид, већ у следећој генерацији је тај однос био 3 : 1, у корист прве врсте.
Да би, најзад, Американац Томас Морган (1866-1945) „везао” наследне особине за гене, нашавши да су они поређани по хромозомима на један „сталан” и раније задат начин, док се хромозоми деле и укрштају при размножавању, тим путем преносећи особине на потомке.
Онда када, током излагања, разгаљени
Стаљин није могао да одоли: „Браво,
тавариш, Лисенка, браво!”, биле су
његове речи. А то је довољно, зар не?
Тако је генетика ступила на пут свог развоја као наука, да би 1901. године Холанђанин Де Фриз нашао и то да гени, ипак, подлежу – насумице – промени структуре, што је назвао „мутацијама”, а потврдивши реалност тога, амерички генетичар Х. Милер године 1946. добија Нобелову награду итд.
Трофим Денисович Лисенко ће, само две године касније, у целости да пренебрегне и гене и хромозоме, смело понављајући старуламаркистичку тезу да се наслеђе дугује „учинцима спољашњих чинилаца које организам усваја током низа покољења”. А „разгрне” ли се и незнатно та теза, доноси она саму потпору (егзактне) науке биологије једној друштвеној науци, идеологији, а то је да: друштво истиче примат над својим члановима, истински постоји држава, а не њени грађани.
Сад као техничар, имао је Лисенко успеха у Азербејџану, с претварањем прерија у оранице и друго, али је непролазну славу задобио он с „јаровизацијом” у Украјини, сејући зимске усеве у пролеће. Поступак познат, додуше, у литератури (Џ. Х. Клипарт 1857), а састоји се у томе да се влажно зрневље подвргне температури око нуле и тако „побуди” на клијање, али због хладноће бива оно „очувано” као такво, све до сетве. То би гарантовало две жетве у току године, могућност сетве у хладним пределима на северу, чему се, у свеопштој оскудици, па и глади – поверовало на реч.
Постарао се за то и сам Трофим Денисович и тако се, под влашћу бољшевика, већ 1935. године нашло више од 2,1 милијарде хектара ораница засејаних на „нов” начин. Док су упитници слати колхозима били такви да су могли да забележе само успех изван сваког очекивања, јер су сви извештаји почињали речима: „Милиони колективних газдинстава (колхоза) потврђују да…” – што ће редовно бити не друго до примат у сваком погледу совјетске над буржоаском економијом.
Треба рећи и да се та суморна слика ваљано „уклапа” у Стаљиново још суморније доба колективизације и индустријализације, с осудом НЕП–а (Нови економски план) Лењина и борбе против кулака. „Кулака шпекуланата”, као нешто имућнијих сељака, за које ће 1929. године наћи он (Стаљин) да их треба „уништити као класу”. Да ће већ до средине 1930. (за пола године, дакле!) 58 одсто домаћинстава прећи у колхозе, а 320 000 кулачких газдинстава бити разорено, или сами људи прогнани у Сибир.
Показатељи из „доба индустријализације” су одиста поразни по аграр. Тако је 1933. године број различитих видова стоке био сведен на 40-60 посто од оног из 1929, као што је, рецимо, и принос по хектару 1932. био 6 квинтала у односу на 8 из 1913. године, да би онда 1932-1933 дошли глад, епидемије, депортовања, када је и умрло, процењује се, пет-шст милиона сељака…
Вуку је зец вук
Кривци су и тражени и налажени – не само сада – а били су то, по правилу, прерушени „класни непријатељи” међу интелигенцијом, официрима, магационерима… а посебно „троцкисти”, или, пак, овога пута „класични генетичари”, „антимичуринисти”. Да би се, на другој страни, „раскравили” аривисти, полтрони, клеветници… попут онога што ће, на Конгресу у Лењинграду, рећи сам Лисенко: „Реците ми, другови, на фронту јаровизације, зар се не ради увек о класној борби?” Онда када, током излагања, разгаљени Стаљин није могао да одоли: „Браво, тавариш, Лисенка, браво!”, биле су његове речи. А то је довољно, зар не?
Ти брадати академици, универзитетлије, та буржоаска наука коју доносе они, мораће свакако да положи оружје пред њим, самообразованим, практичарем, пролетером – уз то и класно свесним.
Да зрна, наиме, треба садити 30-40 њих
на једном месту, у виду „гнезда”, а не
„линијски”, једно по једно и на растојању,
као што се одувек чинило и свуда.
И тако је убрзо оптужен Николај Иванович Вавилов, директор Института за биологију у Москви, који је студије завршио у Кембриџу и коме је још Лењин поверио важан задатак у обнови пољопривреде. Да укрштањем, у духу науке генетике, варијетета које је, управо, сакупио (а тај је број износио више од 150.000 врста) од Абисиније до Мексика и Америке, дође до оних најповољнијих, а који би били узгајани на совјетском тлу. Укратко: Вавилов је ухапшен 1940. да би после 1.700 сати испитивања и петоминутног суђења умро, запуштен, у затвору 1943. Пре тога га је Британско краљевско друштво из Лондона прогласило за свог члана, а да то није дознао.
Тако се, у годинама пре рата, пробијала до светла дана „марксистичка биологија” у СССР–у, да би се, после експлицитне изјаве Жданова 1947. године, да „објективност није врлина бољшевика”, обликовао један разуђен вокабулар о непомирљивости две идеолошки диспарантне сфере: совјетске и буржоаске. И тако ће се, у духу марксистичке теорије о „бази која одређује надградњу”, наћи на једној страни земље реалног социјализма: марксистичке, напредне и патриотске, а на другој капиталистичке земље: идеалистичке, реакционарне и метафизичке.
Или, по речима једног заблуделог присталице Мичурина: „Вајсман-Мендел-Морганова струја у биологији је антинационална, псеудонаучна и злокобна. Она обесхрабрује деловање и предаје човека резигнацији због тобожње неумољивих закона природе… Њихова генетика је производ буржоаског друштва, а то друштво нагиње теоријама о непроменљивости… Стога је и ова лажна наука, пошто је пала у руке Хитлера, постала савршено оруђе монструозне расистичке теорије”.
Лисенко (Википедија)
Ни од какве помоћи неће бити ни Међународна конференција о миру и слободном протоку открића и проналазака, 25. августа 1948. године у Вроцлаву, која је окупила готово пет стотина интелектуалаца, комуниста и некомуниста. Присуствовали су јој и Веркор, Пол Елијар, Пикасо, Ирена Жолио–Кири, а тон је на њој био такав да је, рецимо, Фадејев, на челу совјетске делегације, пошто се заложио за „новог човека”, носиоца социјалистичког реализма, без оклевања назвао Жан Пол Сартра – у одсуству – „шакалом с пером у руци”, „хијеном за писаћом машином”.
Трофим Денисович Лисенко је тако могао да и надаље негује нове „револуционарне методе”, попут оне: сађење у виду гнезда. Да зрна, наиме, треба садити 30-40 њих на једном месту, у виду „гнезда”, а не „линијски”, једно по једно и на растојању, као што се одувек чинило и свуда. То што би већина клица, по правилу, пропала услед недостатка влаге и друго, знак је за овог неимара социјалистичког труда да се оне „племенито жртвују” не би ли опстале оне које ће најбоље да представе врсту. А све то да се не би у објашњењу назрела примеса дарвиновске борбе за опстанак унутар врсте, јер је Лисенко уверавао да „вукови једу зечеве, а не вукове”.
Биће то разлог да не успе ни Велики план промене природе из 1950. године, да на овај начин (у виду гнезда) буду засађени огромни шумски појасеви по степама, да тако штите усеве од ветрова и суше.
Имамо и то да је 11. октобра 1955. године 297 интелектуалаца – не само биолога – упутило Президијуму ЦК КПСС „писмо тристотине”, у коме су наведени сви погубни учинци „лисенковштине”, по укупан развој друштва, али и с обзиром на деценијско заостајање совјетске генетике као науке.
