Отуда следи да је глобални децил на врху дистрибуције дохотка директно одговоран за 45-47% укупне емисије угљеника. Њихов удео се може израчунати са још већом прецизношћу захваљујући детаљним подацима о потрошњи у стотинама различитих категорија, уз тачан удео сваке категорија у укупној емисији угљеника.
Проф. др Бранко Милановић
На блогу сам поново критиковао особени начин мишљења популаран међу заговорницима ограничавања економског раста који описујем као „магијски” или квазирелигијски. Чинио сам то и раније, у приказу веома занимљиве, али сасвим „магијске” књиге Kејт Роурт, као и у дебати са Џејсоном Хикелом. Време је да поставимо питање: како би се о климатским променама могло размишљати на немагијски начин? У постављању таквог питања нисам оригиналан. То је тема којом се баве многи истраживачи који о томе знају много више од мене. Али то је и област у којој познавање проблема глобалне неједнакости може пружити корисне увиде.
Висока глобална неједнакост, која иначе представља велики проблем, у овом случају може бити од помоћи у тражењу решења. Знамо да најбогатији децил светске популације (назовимо их „богатима”) остварује приближно 45-47% светског дохотка. Такође знамо да еластичност емисије угљеника у односу на остварени доходак износи приближно 1, што је само компликованији начин да се каже да ће раст реалног дохотка од 10% бити праћен растом емисије угљеника од 10%. Отуда следи да је глобални децил на врху дистрибуције дохотка директно одговоран за 45-47% укупне емисије угљеника. Њихов удео се може израчунати са још већом прецизношћу захваљујући детаљним подацима о потрошњи у стотинама различитих категорија, уз тачан удео сваке категорија у укупној емисији угљеника. То би вероватно показало да је допринос децила на врху чак већи од половине. (Неколико истраживања већ указује на то).
Главни терет прилагођавања пао би на плећа богатих. А ко су богати у највишем глобалном децилу? То је око 450 милиона људи у западним земљама, свим западним земљама на горњој половини лествице; око 30-35 милиона људи у источној Европи и Јужној Америци, што чини 10% и 5% процената њихових укупних популација; око 160 милиона људи у Азији, односно, 5% њене популације; и веома мали број људи у Африци.
Наше питање је тако већ поједностављено. За почетак можемо саставити списак роба и услуга које (а) производе велике емисије угљеника и (б) углавном их троше богати. Потом можемо организовати координисану глобалну кампању усмерену на смањивање потрошње таквих роба и услуга, не ограничавајући пуну слободу доношења економских одлука: дакле, не би било наметнутих ограничења економском развоју, ни у богатим ни и у сиромашним земљама.
Главни терет прилагођавања пао би на плећа богатих. А ко су богати у највишем глобалном децилу? То је око 450 милиона људи у западним земљама, свим западним земљама на горњој половини лествице; око 30-35 милиона људи у источној Европи и Јужној Америци, што чини 10% и 5% процената њихових укупних популација; око 160 милиона људи у Азији, односно, 5% њене популације; и веома мали број људи у Африци. Ограничавање потрошње може се остварити рационисањем или опорезивањем. Обе могућности су технички лако оствариве, али се разликују са становишта политичке прихватљивости.
У случају рационисања постављају се физичка ограничења: x литара бензина по аутомобилу, уз највише два аутомобила по породици; y килограма меса по особи; z киловата електричне енергије по домаћинству (или организована искључења). Наравно, убрзо би настала црна берза на којој се тргује бензином и месом, али укупна потрошња би остала ограничена бројем расположивих купона. Неко ће рећи да је такво рационисање прилично радикална мера, и ја ћу се сложити. Али то се већ догађало у више земаља у ратно доба, понекад и у мирнодопским условима. И давало је резултате. Ако смо суочени са катастрофом „терминалних“ размера, као што многи тврде, морамо размотрити екстремне мере.
Други приступ је драконско опорезивање. Уместо физичког ограничавања количине роба и услуга које су доспеле на списак по критеријумима (а) и (б), можемо их опорезовати по екстремно високим стопама. Увек се може пронаћи пореска стопа довољно висока да потрошњу циљаних роба и услуга сведе на прихватљив ниво. Ако верујемо да климатске промене захтевају радикалне мере, треба искористити и лекције научене за време пандемије.
Илустроваћу то примером авио-транспорта, важног генератора емисије угљеника. Не тако давно нико на свету не би поверовао да је обим авио-транспорта могуће смањити за 60% за само једну годину. Управо то се догодило 2020. Kако смо то поднели? Истина, било је доста проблема и негодовања. Али да ли је свет преживео? Јесте. Да ли смо реорганизовали живот тако да мање путујемо, нарочито не у далеке земље, јер су многе државе затвориле границе и тако додатно сузиле могућност путовања? Да. Да ли сада можемо да замислимо авио-транспорт који трајно остаје на 60% нижем нивоу? Можемо.
Ако су нам намере озбиљне, пореским стопама можемо ваздушни саобраћај трајно одржавати на нивоу из 2020. Kарта од Њујорка до Лондона коштала би 4.000, а не 400 долара. Људи из богатих западних земаља путовали би у иностранство једном у 10 година, а не једном годишње. Искуство из 2020. је доказало да је и такав живот могућ.
Наравно, ове мере ће изазвати дубоке економске потресе. Проблем није само у томе што би богати и виша средња класа у развијеним земљама (па и у другим деловима света) остали без великог дела реалног дохотка када цене услуга и роба које често користе порасту 2, 3 или 10 пута; то би утицало на читаве секторе економије. Вратимо се примеру путовања. Трајно смањивање обима авио-саобраћаја за 60% практично би преполовило број запослених у овом сектору; „Боинг” и „Ербас” ће годинама чекати на нове поруџбине, а једна од ове две компаније би могла завршити у стечају; хотелска индустрија ће бити десеткована, затвориће се још ресторана; градови који су се жалили на превелики број туриста (Барселона, Венеција, Фиренца, вероватно чак и Лондон и Њујорк) изгледаће напуштено и празно. Ефекти ће се ширити на све стране: порашће незапосленост, зараде ће опасти, Запад ће се суочити са највећим падом реалног дохотка после Велике депресије.
Ипак, ако би се такве политике систематично спроводиле деценију или две, не само да би емисија угљеника опала (што се 2020. већ догодило), него би се и наше понашање и економија прилагодили новом стању ствари. Људи би пронашли послове у новим секторима који нису погођени високим порезима, па су отуда исплативији. Приходи остварени опорезивањем „непожељних” активности могу се искористити за субвенционисање „пожељних” или за преквалификовање радника који су остали без посла. Можда нећемо одлазити аутомобилом у посете пријатељима и породици сваке седмице, али, користећи искуства стечена за време пандемије можемо се дружити преко екрана. Некретнине које се не користе за становање могу се опорезовати по стопама тако високим да ће власници појурити да их се што пре ослободе. Држава би онда могла да их откупи по новим нижим ценама, стварајући нешто слично пројекту „Парадорес” у Шпанији (државни ланац хотела отворених у напуштеним манастирима), а становници (на пример) Енглеске, не би морали да лете сваки час на Тајланд, већ би одморе проводили у неком од некада приватних раскошних замкова у земљи.
То није магијско мишљење. То су политике које се уз мало сарадње између држава, познавања економије и глобалне неједнакости, и искуство пандемије иза нас лако могу применити. Има ли воље за спровођење таквих политика? То не знам. Али рекао бих да је то мало вероватно. Верујем да већи део становништва богатих земаља не би био одушевљен сазнањем да ће мере какве данас имамо бити продужене на неодређено време.
Међутим, ако је ситуација у којој се налазимо заиста критична, ако су климатске промене пандемија којој нема краја, ако смо научили да живимо уз пандемију и преживимо је, зашто не бисмо могли да се привикнемо и на једно такво стање „нове нормалности”? Не знам шта је исправан одговор – али верујем да би било поштено да заговорници радикалних промена отворено изнесу ова питања пред јавност, уместо што их скривају иза хвалоспева „чарима” аскетског живота.
(Извор Пешчаник)
