МЕЂУ ИЗМЕЂУ

ОРДЕН ЗВЕЗДЕ САЊИ ВРАНЕШ

Сања Вранеш (РАС)

Сања Вранеш (РАС)

Проф. др Сања Вранеш, директорка Института „Михајло Пупин”, добитница је Ордена италијанске звезде, високог одликовања које додељује председник Италије. Иако је овај орден углавном уручиван за достигнућа у свету културе и уметности, овог пута нашао се у рукама једне даме из научноистраживачке сфере, и то из Србије.

– Указана ми је велика част тиме што ми је, на предлог италијанског амбасадора у Србији, додељен орден председника Италије. Разлог, како ми је објашњено, јесте то што сам остварила сарадњу са 44 институције из Италије, а у оквиру неких од наших 75 пројеката, рађених уз подршку Европске уније. Одлуци је допринело и то што сам као потпредседник асоцијације италијанских и српских научника, такозване АИС3, допринела повезивању научника две земље. Италијани цене и то што говорим њихов језик и волим њихову културу – каже Сања Вранеш за „Блиц”.

Међу наведеним сарадницима Института „Михајло Пупин” тако се нашло 16 италијанских универзитета и института, 15 асоцијација и 13 компанија, а према њеним речима, план је да се области заједничког деловања прошире у будућности.

– Тренутно чекамо на евалуацију још шест поднетих предлога међународних пројеката са италијанским партнерима – објашњава наша саговорница, иначе редовни професор Електротехничког факултета у Београду, редован члан Академије инжењерских наука и експерт Уједињених нација и Европске комисије.

Уручење признанња

Kако наводи Вранеш, освајати толико ЕУ пројеката у почетку није било нимало лако, јер строге евалуаторе ваља уверити да ћете не само направити научни помак у области у којој пројекат подносите већ и да ће он наћи своју промптну примену у пракси. Право да учествује у европским пројектима Србија је добила тек у такозваном Шестом оквирном програму 2004. године.

– У току претходних пет програма формирани су релативно затворени конзорцијуми европских универзитета и института у свакој области науке и истраживања, које финансира Европска комисија. У том смислу, нама, који смо касније пристигли, било је доста тешко да се пробијемо у те кругове. Ја сам лично имала срећу да сам, као научни консултант једног италијанског института, учествовала у великом пројекту још у Петом оквирном програму, када сам стекла значајно искуство и направила своју прву мрежу партнерских институција – истиче професорка.

Ипак, по добијању права учешћа у ЕУ програму, Институт „Михајло Пупин” је одмах добио три пројекта, а њихов број наставио је да се умножава. „Пупинови” истраживачи имали су прилику да, рецимо, креирају прототип аутомобила који је осетљив на емотивно, физичко и когнитивно стање возача, потом да смање потрошњу енергије италијанског аеродрома „Малпенса” или пак створе уређај за навигацију у затвореном простору у одсуству сателитског сигнала (драгоценог у ситуацијама попут земљотреса или терористичког напада) и то од обичног паметног телефона.

– Ми конкуришемо на све програме, не бирамо. Пролазност је доста мала, јер је конкуренција огромна. Ипак, чак три пута су нам пројекти били првопласирани на ранг-листама, од више од 200 или чак 300 поднетих предлога у одговарајућим областима. Kад нас колеге из других институција питају за савет, нажалост, немамо да им откријемо никаквог кеца из рукава, само препоручујемо упорност и мукотрпан рад. То значи уложити месец до два у писање једног предлога, иако статистички гледано, треба да поднесете десет до 20 њих да бисте се надали да један буде одобрен за финансирање. Без лажне скромности, наша статистика је знатно боља од просечне европске, на шта смо изузетно поносни – наводи Вранешева.

Сем поменутих италијанских институција, додаје, доста је и немачких, енглеских, француских, ирских, шпанских, грчких, али и партнера из других земаља.

Италијанско одликовање

– Предности оваквих сарадњи су многобројне. Један предлог пројекта обезбеђује истраживачку супстанцу за неколико докторских теза, па није тешко привући најбоље дипломце да раде на њима. Друго, наши партнери у конзорцијумима су најреномирањи европски универзитети и институти, те радећи с њима и сами много напредујемо, а млади имају могућност да бораве неко време у партнерским институцијама и пропутују Европу уздуж и попреко. Од тих пројеката се финансирају и набавка опреме и одласци на научне конференције, а млади стичу и сопствене партнерске мреже – каже професорка Врањеш.

То свакако не значи да се сарадници Института ограничавају само на европске пројекте.

– Ми радимо и на пројектима Министарства просвете, науке и технолошког развоја. Штавише, они су нам од непроцењивог значаја јер клијенти не желе или не могу да финансирају развој нових технологија и производа. Они хоће технологију одмах, а ако је нема овде, купиће је од светских брендова, чији су појединачни буџети за истраживање и развој већи од целокупног буџета за науку нашег Министарства – закључује Сања Вранеш.

У Институту „Михајло Пупин” раде се многобројни пројекти из разних области.

– Радимо на пројектима у разних областима, почев од семантичког веба и линкованих података на вебу, преко система за подршку одлучивању, интернета ствари, ад хок мрежа, мобилних апликација за локализацију у затвореном простору, афективног рачунарства, до енергетске ефикасности, обновљивих извора енергије и оптимизације потрошње енергије – наводи директорка Института.

Деца су на првом месту

На питање колико је било тешко посветити се послу, а истовремено подизати двоје деце, Вранеш каже је сваки слободан тренутак посвећивала управо њима.

– Сад то више није тешко, деца су порасла, али кад су била мања, трудила сам се да што више времена проведем с њима. Можда сам зато мало ређе прала прозоре или брисала прашину, али то не оставља никакве трајне последице. Имала сам огромну помоћ бака, а и супруг се истицао у развожењу на тренинге и остале ваншколске активности. Десет пуних година је свако вече, за време распуста и два пута дневно, возио сина на Бањицу, који је у Партизану тренирао ватерполо, али се на крају исплатило јер је добио спортску стипендију за студије на Универзитету Јужне Kалифорније. Ћерка студира на Јејлу, уз пуну стипендију – каже Сања.

(Ана Ристовић, Блиц)

Фотографије Урош Арсић

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар