ОСТВАРЕЊЕ БЕЖИЧНОГ СНА

Циљ је да се пренесе снага као уски сноп микроталаса. То ће превладати два темељна недостатка у Теслином плану. Један је био како наплатити људима електричну енергију коју једноставно могу добијати из ваздуха. Друга је била потреба за превладавањем закона ширења зрачења, који каже да је јачина сигнала обрнуто пропорционална квадрату удаљености коју је прешао од одашиљача.

Иза бивше лабораторије Николе Тесле у Варденклифу на Лонг Ајленду и у Њујорку налазе се неки стари темељи.То су остаци 57-метарског торња који је Тесла почео да гради 1901. године у склопу експеримента за бежични пренос информација и електричне енергије на велике удаљености, пише The Economist.

Помогло је. Kао што је и предведео, бежичне комуникације имале су последице које су промениле свет. Али није успео да постигне да сама електрична енергија путује јако далеко. Kао последица тога, у року од пет година радови су престали, а торањ је касније разорен да би помогао у отплати његових дугова. Тесла – пионир који је, између осталог, замислио стварање и пренос изменичне струје – нестао је у релативној анонимности.

И тако је остало све док Теслино име није оживео Илон Маск, као марку за своју компанију електричних аутомобила. Сада се и повратак Теслине визије за бежични пренос електричне енергије такође чини могућим. „Емрод” (Еmrod), компанија са средиштем у Окленду, сарађивала је са Powercom-ом, новозеландским дистрибутером електричне енергије, да би начинила прототип система за употребу у затвореном погону. Затим, у одвојеном пројекту, план је да се енергија пренесе са соларне фарме на Северном острву до клијента удаљеног неколико километара.

Варденклиф (Wikipedia)

Циљ је да се пренесе снага као уски сноп микроталаса. То ће превладати два темељна недостатка у Теслином плану. Један је био како наплатити људима електричну енергију коју једноставно могу добијати из ваздуха. Друга је била потреба за превладавањем закона ширења зрачења, који каже да је јачина сигнала обрнуто пропорционална квадрату удаљености коју је прешао од одашиљача. Резултат је да снага сигнала нагло опада, чак и на кратким удаљеностима. Преношење снаге уским снопом, уместо да се зрачи у свим смеровима, помаже да се проблем смањи.

Снага зрачења, позната у „Емродовом поступку”, већ испробана, али углавном за војне потребе или за употребу у свемиру. Године 1975. НАСА, америчка свемирска агенција, користила је микроталасе за слање 34 кW електричне енергије на удаљеност од 1,6 километара – рекорд који и даље стоји. Међутим, никада није изведен за комерцијалну употребу.

„Емродова” операција започеће опрезно, преносом онога што Грег Kушнир, оснивач компаније, описује као „неколико киловата” на више од 1,8 километара, а тада ће се поступно повећавати снага и удаљеност. Kључна варијабла је делотворност или користан учинак с којим то може да се обави. Према Kушниру, то је тренутно око 60%. То је, рачуна, већ довољно добро да зрачење снаге постане комерцијално одрживо у неким околностима, попут досезања удаљених подручја без трошења новца на скупе далеководе. Али, да би побољшао ствари, „Емрод” у рукаву има још два трика. Један је активирање релеја. Други је предајник с метаматеријалом.

Емитовање моћних микротласа у ваздуху носи ризике. Напокон су слични таласи средство којим микроталасни уређаји загревају оно што се у њих стави. „Емрод” каже да кратко излагање његовим зрацима не би требало да нанесе штету људима или животињама, јер је густина снаге релативно ниска. Ипак, да би се избегле несреће, зраци ће бити окружени такозваним ласерским завесама.

Релеји, пасивни уређаји који не троше никакву снагу, раде попут сочива и преусмеравају микроталасни зрак и шаљу га с минималним губицима у преносу. Они, такође, могу да га усмере и у другом смеру, ако је то потребно. То значи да одашиљач и пријемник не морају нужно бити у видокругу.

Метаматеријали су композити од мале количине проводних метала и изолацијске пластике распоређени на начин који узрокује њихову одређену интеракцију са електромагнетским зрачењем као што су микроталаси. Они се већ употребљавају у уређајима за прикривање који помажу ратним бродовима и војним авионима да се сакрију од радара. Али могу се користити и у пријемној антени за делотворније претварање електромагнетних таласа у електричну енергију.

Емитовање моћних микротласа у ваздуху носи ризике. Напокон су слични таласи средство којим микроталасни уређаји загревају оно што се у њих стави. „Емрод” каже да кратко излагање његовим зрацима не би требало да нанесе штету људима или животињама, јер је густина снаге релативно ниска. Ипак, да би се избегле несреће, зраци ће бити окружени такозваним ласерским завесама. То су ласерски зраци мале снаге који сами по себи нису штетни.

Ако се завеса тргне због ометања које могу да створе птице или нисколетећи хеликоптери (који се на Новом Зеланду користе за окупљање оваца), тај прекид ће се открити одмах, а микроталасни пренос ће се привремено прекинути. Батерије на пријемном крају пуне се током било каквих прекида.

И бројне друге компаније раде на истој идеји. TRansferFi, са седиштем у Сингапуру, развија систем који обликује зраке радио-таласа, који обично имају нижу фреквенцију од микроталаса, за пренос снаге на одређене пријемне уређаје. Ово је идеја кратког домета, дизајнирана за напајање уређаја у фабрикама и домовима.

Америчка компанија PowerLight Technologies сарађује са оружаним снагама те земље на коришћењу ласера за пренос снаге у удаљене базе, а такође и за покретање дронова док су у ваздуху. Она, такође, разматра комерцијалне апликације, као и Mitsubishi Heavy Industries, јапанска инжењерска компанија, која има високе амбиције. Осим индустријске примене на нашој планети, истражује како се ова технологија може користити за слање енергије на Земљу из геостационарних сателита опремљених соларним плочама. То би укључивало пренос на више од 35.000 километара.

(Извор Б92)