Упркос томе што је зелена пупавка одговорна за преко 90 одсто смртних случајева од тровања печуркама широм света, научници још нису открили како да спрече њен токсични ефекат. Срећом, коначно су успели да открију супстанцу која би могла да делује као противотров.
Противотров за познату смртоносну печурку – зелену пупавку (Amanita phalloides) – назван зелени индоцијанин, Федерална агенција за лекове (FDA) Сједињених Држава већ је одобрила његову употребу и користи се као боја за медицинско дијагностичко снимање. Истраживачки тим предвођен хемичарима Гуохуи Ваном и Ћијаопинг Вангом са Универзитета Сун Јат-сен у Кини установио је да ова хемикалија може да смањи снагу главног токсина смртоносне печурке. Зелена пупавка пореклом је из Европе, али се сада може наћи у свим деловима света. Привлачног изгледа и веома слична другим јестивим печуркама, бере се и једе искључиво грешком и главни је разлог што људи избегавају да беру шумске печурке.
Пошто нема никаквих знакова токсичности у њиховом укусу и због спорог испољавања симптома тровања, лако се поједе смртоносна доза ове отровнице. Неколико сати после јела, пацијент може имати гастроинтестиналне тегобе које нестају након дан или два и дају лажни утисак да је све у реду. Али није све у реду. Од тренутка ингестије, токсини печурке једу јетру, и изазивају симптоме који указују на озбиљно оштећење овог органа. Без медицинске интервенције – а у неким случајевима, чак и уз акутну негу – токсини печурке могу довести до отказивања функције јетре, а понекад и бубрега, што често доводи до смрти.
Третман са зеленим индоцијанином у интервалима од осам и 12 сати након тровања изгубио је свој ефекат, што указује да се неповратно оштећење јавља убрзо након конзумације и да се са терапијом мора почети што је могуће пре.
Да би дошли до суштине токсичности ове гљиве, истраживачи су предузели више корака. Прво, користили су CRISPR скрининг у целом геному на линији људских ћелија HAP1 да испитају деструктивни утицај α-аманитина. Ова техника идентификује гене који раде у садејству тако што их разбијају и траже промене, које могу да истакну путеве у ћелијама на које ће вероватно утицати токсин. На пример, 2019. године овај метод је омогућио научницима да идентификују молекуларне механизме деловања отрова медуза.
Када су спровели овај скрининг на α-аманитину, открили су да биосинтеза протеина званих Н-гликани игра значајну улогу у ћелијској смрти изазваној токсином. Даље проучавање је открило да је ензим назван STT3B, који је неопходан за синтезу Н-гликана, кључан за токсичност α-аманитина. Затим су прегледали супстанце које је FDA већ одобрила као потенцијалне кандидате за противотров. Идентификовали су потенцијални инхибитор STT3B – зелени индоцијанин.
Потом су тестирали своје налазе. Тестови су спроведени у више линија истраживања, укључујући људе и миша. Две различите људске ћелијске линије – HAP1 и Hep G2– биле су много отпорније на ћелијску смрт изазвану α-аманитином када су претходно третиране зеленим индоцијанином. Након тога су третирани органоиди јетре миша. И они су показали већу отпорност на ћелијску смрт. Коначно, истраживачи су обавли тестове на живим мишевима. Њима је убризган токсин, а затим третирани зеленим индоцијанином четири сата касније да би се опонашао претпостављени сценарио лечења људи који су се отровали. Код третираних мишева забележено је мање оштећење органа и ћелијске смрти, и већи степен преживљавање.
Међутим, третман са зеленим индоцијанином у интервалима од осам и 12 сати након тровања изгубио је свој ефекат, што указује да се неповратно оштећење јавља убрзо након конзумације и да се са терапијом мора почети што је могуће пре. Потребно је спровести даља истраживања како би се утврдило да зелени индоцијанин инхибира α-аманитин и проценило колико је безбедно давати га људима, али ови рани резултати обећавају да је проналажење противотрова могуће у блиској будућности. Резултати истраживања су објављени у часопису Nature Communications.
(РТС)
