Uprkos tome što je zelena pupavka odgovorna za preko 90 odsto smrtnih slučajeva od trovanja pečurkama širom sveta, naučnici još nisu otkrili kako da spreče njen toksični efekat. Srećom, konačno su uspeli da otkriju supstancu koja bi mogla da deluje kao protivotrov.
Protivotrov za poznatu smrtonosnu pečurku – zelenu pupavku (Amanita phalloides) – nazvan zeleni indocijanin, Federalna agencija za lekove (FDA) Sjedinjenih Država već je odobrila njegovu upotrebu i koristi se kao boja za medicinsko dijagnostičko snimanje. Istraživački tim predvođen hemičarima Guohui Vanom i Ćijaoping Vangom sa Univerziteta Sun Jat-sen u Kini ustanovio je da ova hemikalija može da smanji snagu glavnog toksina smrtonosne pečurke. Zelena pupavka poreklom je iz Evrope, ali se sada može naći u svim delovima sveta. Privlačnog izgleda i veoma slična drugim jestivim pečurkama, bere se i jede isključivo greškom i glavni je razlog što ljudi izbegavaju da beru šumske pečurke.
Pošto nema nikakvih znakova toksičnosti u njihovom ukusu i zbog sporog ispoljavanja simptoma trovanja, lako se pojede smrtonosna doza ove otrovnice. Nekoliko sati posle jela, pacijent može imati gastrointestinalne tegobe koje nestaju nakon dan ili dva i daju lažni utisak da je sve u redu. Ali nije sve u redu. Od trenutka ingestije, toksini pečurke jedu jetru, i izazivaju simptome koji ukazuju na ozbiljno oštećenje ovog organa. Bez medicinske intervencije – a u nekim slučajevima, čak i uz akutnu negu – toksini pečurke mogu dovesti do otkazivanja funkcije jetre, a ponekad i bubrega, što često dovodi do smrti.
Tretman sa zelenim indocijaninom u intervalima od osam i 12 sati nakon trovanja izgubio je svoj efekat, što ukazuje da se nepovratno oštećenje javlja ubrzo nakon konzumacije i da se sa terapijom mora početi što je moguće pre.
Da bi došli do suštine toksičnosti ove gljive, istraživači su preduzeli više koraka. Prvo, koristili su CRISPR skrining u celom genomu na liniji ljudskih ćelija HAP1 da ispitaju destruktivni uticaj α-amanitina. Ova tehnika identifikuje gene koji rade u sadejstvu tako što ih razbijaju i traže promene, koje mogu da istaknu puteve u ćelijama na koje će verovatno uticati toksin. Na primer, 2019. godine ovaj metod je omogućio naučnicima da identifikuju molekularne mehanizme delovanja otrova meduza.
Kada su sproveli ovaj skrining na α-amanitinu, otkrili su da biosinteza proteina zvanih N-glikani igra značajnu ulogu u ćelijskoj smrti izazvanoj toksinom. Dalje proučavanje je otkrilo da je enzim nazvan STT3B, koji je neophodan za sintezu N-glikana, ključan za toksičnost α-amanitina. Zatim su pregledali supstance koje je FDA već odobrila kao potencijalne kandidate za protivotrov. Identifikovali su potencijalni inhibitor STT3B – zeleni indocijanin.
Potom su testirali svoje nalaze. Testovi su sprovedeni u više linija istraživanja, uključujući ljude i miša. Dve različite ljudske ćelijske linije – HAP1 i Hep G2– bile su mnogo otpornije na ćelijsku smrt izazvanu α-amanitinom kada su prethodno tretirane zelenim indocijaninom. Nakon toga su tretirani organoidi jetre miša. I oni su pokazali veću otpornost na ćelijsku smrt.Konačno, istraživači su obavli testove na živim miševima. Njima je ubrizgan toksin, a zatim tretirani zelenim indocijaninom četiri sata kasnije da bi se oponašao pretpostavljeni scenario lečenja ljudi koji su se otrovali. Kod tretiranih miševa zabeleženo je manje oštećenje organa i ćelijske smrti, i veći stepen preživljavanje.
Međutim, tretman sa zelenim indocijaninom u intervalima od osam i 12 sati nakon trovanja izgubio je svoj efekat, što ukazuje da se nepovratno oštećenje javlja ubrzo nakon konzumacije i da se sa terapijom mora početi što je moguće pre.Potrebno je sprovesti dalja istraživanja kako bi se utvrdilo da zeleni indocijanin inhibira α-amanitin i procenilo koliko je bezbedno davati ga ljudima, ali ovi rani rezultati obećavaju da je pronalaženje protivotrova moguće u bliskoj budućnosti. Rezultati istraživanja su objavljeni u časopisu Nature Communications.
(RTS)
