Научници су открили да су они који су се заразили вирусом SARS-CoV-2 имали знатно лошије резултате од очекиваних у одговарајућој демографској групи.
Многи људи који су преболели ковид-19 имају знатно лошије резултате на тестовима интелигенције него што би се очекивало, показала је велика студија недавно објављена у „Лансетовом” часопису EClinicalMedicine. Научници с Империјал колеџа у Лондону који се баве истраживањем мозга у студији су користили резултате Великог британског теста интелигенције, који је покренут још 2019. Тестирање интелигенције, спроведено преко интернета, обухватило је 81.337 учесника од јануара до децембра 2020, укључујући готово 13.000 заражених ковидом-19.
Након што су узели у обзир и искључили утицаје варијабли као што су животна доб, пол, образовање, приходи, расна и етничка припадност, историја болести, депресија, умор, ранији ментални проблеми и занимање, научници су открили да су они који су се заразили вирусом имали знатно лошије резултате од очекиваних у одговарајућој демографској групи.
И код лечених и код нелечених
Болесници који су завршили на респираторима имали су највећи дефицит, једнак паду IQ за седам бодова, а пад је забележен чак и код особа које су преболеле благи облик болести. „Дефицити су били значајни код хоспитализованих особа (Н = 192), а и код нехоспитализованих које су имале биолошку потврду инфекције ковидом-19 (Н = 326). Анализа маркера преморбидне интелигенције није показала да су ове разлике постојале пре инфекције. Финија детаљна анализа кроз подтестове подржала је хипотезу да ковид-19 има утицај на више домена људске спознаје”, тумаче аутори.
„Пад је био најизраженији у подручјима у којима се користе когнитивне функције, попут закључивања, решавања проблема, просторног планирања и откривања циљева”. Ови резултати у складу су с извештајима о дугом ковиду, у којима се уобичајено помињу мождана измаглица, проблеми с концентрацијом и потешкоће у проналажењу правих речи”, додали су научници.
Мозак остари десетак година
Приликом првог објављивања резултата студије, пре него што је прошла рецензију и штампана у релевантном часопису, аутори су изјавили да су забележили пад интелигенције који одговара старењу мозга за десетак година. Но, неки стручњаци који нису били непосредно укључени у истраживање том су приликом истакли да резултате, иако су врло занимљиви, ипак треба узети са одређеном резервом.
„У истраживању нису биле познате когнитивне функције учесника пре него што су оболели од ковида-19, а резултати такође не показују могу ли се болесници дугорочно опоравити, што значи да утицаји на когнитивне способности можда могу бити краткорочни”, рекла је Џоана Вордлоу, неурознаучница са Универзитета Единбург.
У овој студији процењивање интелигенције пре оболевања и након тога има особит значај јер су нека ранија истраживања показала да људи мањих когнитивних способности чешће оболевају од ковида-19 и да се снажније противе разним епидемиолошким мерама, као што је држање дистанце, ношење маски и цепљење. Наиме, једно истраживање објављено у угледном научном часопису Proceedings of the National Academy of Sciences, спроведено на узорку од преко 800 Американаца, показало је да се мерама друштвеног дистанцирања, што укључује обрасце понашања као што је држање физичке удаљености, избегавање руковања и додиривања, прање руку и ношење маски, снажније противе људи с мањом интелигенцијом и слабијим капацитетом радне меморије.
С друге стране, британски аутори су помно искључили разне факторе који би могли имати утицај на интелигенцију. Међу осталима, у обзир су узели маркере за интелигенцију пре оболевања и очекивања когнитивних способности у јасно дефинисаној демографији, што је стандардан поступак у истраживањима у којима се жели утврдити каузалност, а не само корелација између могућег узрока и последице.
SARS-CoV-2 улази у мозак
Британски аутори у уводу истичу да су се одлучили на истраживање јер све више студија показује да ковид-19 може деловати на мозак. Наиме, познато је да неки вируси могу заразити неуроне, па и мозак, а SARS-CoV-2 спада у такве патогене. На ту чињеницу, међу осталим, указују симптоми као што су губитак њуха и студије које су показале да пацијенти с ковидом-19 могу развити низ неуролошких компликација, укључујући оне које су последица можданог удара, енцефалопатије, упалног синдрома, микрокрварења и аутоимуних реакција.
Аутори у студији пишу да постоји забринутост у вези с могућим неуролошким последицама због сепсе, хипоксије и имунске хиперстимулације и да постоје извештаји о повишеним противтелима у цереброспиналној текучности код болесника с неуролошким симптомима, променама беле твари у мозгу и психолошким и психијатријским последицама.
У прилог озбиљности проблема, међу осталим, говори истраживање објављено у часопису Nature Neuroscience објављено 20. новембра 2020. које је показало да SARS-CoV-2 може учи у живце и мозак, где може узроковати разна оштећења, укључујући згрушавања крви – тромбоемболије.
Аутори у тој студији у уводу пишу да су на различите начине доказали присутност РНК и протеина SARS-CoV-2 у анатомски различитим подручјима назофаринкса и мозга. „Надаље, описујемо морфолошке промене повезане са инфекцијом попут тромбемболијског исхемијског инфаркта средишњег живчаног система и представљамо доказе о неуротропизму SARS-CoV-2. SARS-CoV-2 може ући у живчани систем прелазећи неурално-слузничку површину у слузници мириса, искоришћавајући непосредну близину слузнице, ендотела и живчаног ткива, укључујући осетљиве мирисне и осетне живчане завршетке. Након тога, чини се да SARS-CoV-2 прати неуроанатомске структуре, продирући у дефинисана неуроанатомска подручја, укључујући примарни респираторни и кардиоваскуларни контролни центар у продуженој мождини”, тумаче аутори.
Зашто се чувати SARS-CoV-2?
Мада не постоје изравни докази да вируси узрокују неуродегенеративне болести попут Алцхајмерове или Паркинсонове, научници све чешће упозоравају да би упалне реакције које узрокују вирусне инфекције могле бити покретачи неуродегенерације особито код особа које имају генетску склоност ка таквим процесима. Наиме, сваки упални процес има потенцијал да изазове оштећења у зараженом ткиву.
Другим речима, преболевање вирусних болести против ковида-19 може резултирати потешкоћама које ће доћи до изражаја тек у старијим годинама живота. То намеће питање треба ли здравствене политике и понашање уредити на такав начин да се вирусне болести избегавају чак и када нису тако тешке као ковид-19, међу осталим, бољим кампањама вакцинисања.
(Извор Индекс)
